Piše: Svetislav Basara

Priča koju ću vam podastrti može biti (mada ne mora) jedna od mnoštva ovdašnjih dubara, to ne znam, pošto sam je kupio, po to ću vam je prodati, za tačnost informacija ne garantujem.

Elem, priča kaže da se već u četvrtak uveče na sajtu Novosti pojavila vest da je mitropolit umro, ali je – zli jezici kažu po naređenju jednog uticajnog crkvenog vrhovnika – brzo uklonjena.

Još opakiji jezici kažu da je u nekim patriotskim mutlacima – zbog neposredne blizine datuma – pala odluka da šira javnost o mitropolitovoj smrti bude obaveštena tek 31. oktobra.

Zašto 31. oktobra? Zato što je to dan kada je umro Sv. Petar Cetinjski. Kakve to veze ima? Eh, kakve. Bar je to jasno.

Ako makar približno umreš na dan kad je umro svetac, i sam postaješ svetac. Dan razlike – šta je to. Pantelija Srećković je – u situacijama kad je to bivalo na polzu srpske istorije – znao da dometne/oduzme i po nekoliko godina.

Datumi ništa ne znače – šta je jedan dan u odnosu na večnost – ni vikarnom pjesniku crnogorsko-primorskom i svesrpskom, Bećkoviću, koji je na dan 30. oktobra „duboko potresen“ blago izjavio da je Đedo ipak umro kad i Sv. Petar Cetinjski – dakle 31.

U paničnom (donekle i opravdanom) strahu da će oni koji javno ne ožale Amfilohija biti optuženi da su nesoj i nesrbi – a i u nameri da preduhitre Vučića – mainstream opozicionari serbski – uključujući i one koji nisu delili ni hrišćanske ni nacionalističke mitropolitove poglede – stali su da nariču nad Amfilohijevim odrom, ali su nevični svetosavskoj posmrtnoj terminologiji lupetali ko Maksimi po diviziji.

Pridružili su im se i pjevači, pevaljke, sportisti, svi ukratko koji „nešto znače u Srbiji“, a među njima je bilo i takvih kojima je mitropolitova smrt pala teže nego mitropolitu, bar na rečima.

Jednom rečju, bila je to smrt svesrpskog značaja, snažan faktor političke mobilizacije, sjajna prilika za nacionalno jedinstvo, sledstveno je bilo predvidivo da će se mimohodi pored odra i pripreme za sahranu pretvoriti u cirkus vrlo sličan onom koji je JexS upriličio prigodom smrti patrijarha Pavla, s tom razlikom što se u klasičnim cirkusima smeje, a u ovakvim plače.

Visoki Vučić je, sasvim u hrišćanskom duhu, prešao preko činjenice da ga je blaženoupokojeni dva puta sahranio, pa je – na poziv episkopa Joanikija, koji nije propustio da kaže da se na sahrane ne zove – najavio hitni odlazak na sahranu, o čemu sledi izveštaj u sutrašnjem broju.

Samo su retki (i tihi) trezveni glasovi u CG upozoravali da tiskanje desetina hiljada ljudi oko odra mitropolita koji je umro od korone može doneti još mnogo bolesti i smrti, ali ti su glasovi ućutkani zvaničnom verzijom da nikakve opasnosti nema jer je mitropolit deset dana pre smrti bio – negativan.