Ništa novo. U Crnoj Gori je i ove godine , povodom 23. januara 1871. godine, ponovljena  ista, stereotipna, gotovo isprazna, priča o „Danu novinara Crne Gore“. Novinarske nagrade, prema  potpuno različitim kriterijumima, čestitke političara, takođe, po mjeri njihovog interesa, žalopojke o teškom, uglavnom, materijalnom položaju novinara, prigodne svetkovine na dva mjesta...Suština, manje- više, ostaje zamagljena svečarskom retorikom i ceremonijalnim performansima povodom veoma značajne godišnjice crnogorske istorije, civilizacijskog sazrijevanja Crne Gore.

Prije svega, o samom nazivu „praznika“- Dan novinara Crne Gore. Apsolutno neadekvatno. Ne može se pojedinstveniti  nešto što u stvarnosti gotovo ni minimalno nije jedinstveno. Nema „novinara Crne Gore“, još manje „crnogorskih novinara“ kao jedinstvenog, profesionalnog,  korpusa. Postoje sasmo novinari u Crnoj Gori.

Da ne razglabamo, sve je poznato,23. januar, u sadašnjem kontekstu, trebalo bi nominovati kao Dan novinarstva u Crnoj Gori, iako i ovo sadrži u sebi neku mjeru jedinstvenosti , čega , zapravo, i nema.

Novinarske nagrade, kao, zasad,  najvažniji i, takoreći, jedini način obilježavanja 23. januara, odavno su gotovo izgubile svoj profesionalni smisao. Po kriterijumima  na osnovu kojih se dodjeljuju, po onome ko o tome odlučuje i po , čast izuzecima, njihovim dobitnicima. Upravo ove godine , to se najtransparentnije pokazalo. Takozvano Udruženje novinara Crne Gore , u pokušaju da izađe iz učmalosti  i anonimnosti i da pokaže svoju punu usklađenost sa aktuelnim političkim tendencijama sadašnje vlasti, odlučilo je da svoje kompetencije globalizuje, tako što je glavne novinarske nagrade dodijelilo na ruske adrese, Putinovima propagandistima. I pravo je čudo da se na spisku laureata nije našla i Marija Zaharova. Uzgred , ima li uopšte „evropske Crne Gore“, ako organizacija koja predstavlja njene medije, zapravo, potpuno okreće leđa Evropi i šuruje sa Putinovom Rusijom , i to u godini kada ona vodi nemilosrdni rat protiv Ukrajine. Ovakva odluka „Udruženja novinara Crne Gore“ ne samo što je žalosno pretenciozna, zamislite, njegove nagrade su dobacile do Moskve, nego je  ovim potezom jasno, krajnje nedostojanstveno,  manifestovan Dodikov sindrom, natopljen provincijalizmom i palanačko-politikantskim uskogrudostima. A nije čudno. Štaviše, potpuno je u skladu. Ministri tehničke vlade Crne Gore idu na proslavu „Dana RS“ ,  a njihovi sljedbenici u medijima samo ih prate.

Nažalost, Banja Luka postaje uzor za Podgoricu. A za Crnu Goru, takozvana Republika Srpska. A šta je, i đe je , Crna Gora bila 1871. godine?! Banja Luka je tada bila jedna od palanki u porobljenoj Bosni i Hercegovini.Eto, sad još jedna „prijestonica“ van Crne Gore u koju se Crnogorci što im je Crna Gora „mala“ mogu ugledati.O , dragi Bože.

Novinari u Crnoj Gori, ili njihova udruženja , a ima ih , gle čuda, nekoliko, trebalo bi , uz ovaj dan da se bave istinski profesionalnim pitanjima. Recimo, nije li pravo pitanje da se , prije svega, poradi na tome da se novinari povežu na čisto profesionalnoj osnovi, a to znači u jednu organizaciju i da razmotre, pitanje samih nagrada. Nagrade za životno djelo , prije svega. Šta je „životno djelo“, zašto bi novinarstvo imalo ovakvo priznanje i , što je najvažnije, kome se i kako dodjeljuje.

Pogledajte samo spiskove životno nagrađenih, pa razmislite.  I ruku na srce,  „Udruženje  novinara Crne Gore“ više i nema kome da daje „Nagradu za životno djelo“, jer su se svi izredali, pa je zato i posegnulo za međunarodnom  dodjelom.

Priznajmo- novinarske nagrade, čast izuzecima, često se, posljednjih decenija,  dodjeljuju po kriterijumu političke, pa i nacionalne pripadnosti, a u odlučivanju učestvuju uglavnom oni koji su međusobno uvezani u razne uskointeresne klanove.

Nije li tema novinara u Crnoj Gori , pored ovih o pritiscima i nasilju nad novinarima, i to da se mnogo otvorenije, iskrenije, principijelno, govori, i ovom i drugim prilikama, o zloupotrerbama medija. I to ne samo od politike, već, možda i prije, od strane njihovih vlasnika?

Pa i stalna kuknjava o teškom materijalnom položaju novinara ne može se adresirati samo na državu. Đe su u tome poslodavci, tim prije što je država , uglavnom, izbačena iz regulative kojom se utiče na položaj medija.

Zašto se uporno ćuti na činjenicu,svojstvenu, izgleda, samo Crnoj Gori, da u njoj postoje i hibridni mediji, oni koji su formalno medij, a dobrim dijelom se bave , nemedijskim sredstvima, čistom politikom. Po  naslovu mediji, a po suštini djelovanja politički subjekt, koji , štaviše, opet na svojstveni, samo crnogorski, način, stupaju u koalicije sa drugim, takođe,parapolitičkim subjektima, recimo sa Crkvom,  sa tipično političkim motivima i ciljevima. I u iste takve saveze sa određenim klasičnim političkim partijama. I takvi savezi sastavljaju vlade. I to je dio medijske slike  današnje Crne Gore. A to , nažalost, „ne vidi“ ni takozvana demokratska Evropa.

Novinarska udruženja u Crnoj Gori, nažalost,  ni ovom prilikom „ne vide „  perfidne pritiske na preostale crnogorske medije i novinare od strane sadašnje vlasti. Prijeti im se „grčkim scenarijem“,  dovođenjem „eksperata“ sa strane da „urede“ naše medije, a , evo,  počinju i direktne zabrane da se koristi crnogorski jezik (jotovanje) u medijima  u kojima se sačuvao kakav-takav senzibilitet za crnogorski identitet.

Dakle, da ponovimo- šta je 23. januar, čiji je to praznik i kako ga ko slavi? Zasad, potpuno različito poimanje tog datuma i njegovo obilježavanje na način koji ni u kom pogledu ne opravdava njegov zvaničan naziv- Dan novinara Crne Gore ili crnogorskih novinara.Uprkos tome, naravno, izlaženje prvog broja „Crnogorca“ je nova civilizacijska zora Crnogoraca,Crne Gore.

I u ime toga, treba da čuvamo dostojanstvo 23. januara 1871. godine.

Ilija Despotović