Sada su u Crnoj Gori zatvorene sve škole, a tako je kad je velika nevolja. Čak  i u ratu nikada nije potpuno prekidana školska nastava.  Mnoge seoske škole su zatvorene već godinama,zbog veće nevolje-jer, nema đaka. Veliko je pitanje kada će, i da li će ikad više, biti otvorene. Školske zgrade propaa daju, bez, koliko je poznato, ikakve ideje , ili plana, šta sa njima. Po svemu sudeći, jednostavno su prepuštene zubu vremena.Izgleda, i to je razumljivo, niko nema srca da bagerima udari na hramove prosvjete.Ali, čini se, nije razumno napuštiti te objekte, tim, prije, jer su mnogi još u relativno dobrom stanju. Zar ih ne bi trebalo konzervirati , sa  preostalim školskim namještajem i inventarom , da budu neka vrsta zatvorenog muzeja, ili im dati neku drugu namjenu. 

Ako ništa, seoske škole i školska dvorišta treba  zaštititi, ograditi,  da ostanu svojevrsni spomenik- da  su naša sela  postojala, pošto su mnoga na izdisaju, čak  i  sa opasnošću da iščili i njihovo ime.  A škole, iako prazne, biće glavni biljeg vremena kada su naša sela živjela punim životom. 

Prestankom škola, mnoga planinska sela, praktično,umiru. Kad nema podmlatka, nema ni napretka u bilo kom smislu. Jedno od takvih sela  je Obarde, u opštini Pljevlja, 12-tak kilometara udaljeno od grada, uz samu granicu sa Srbijom. Novu kuću u selu odavno gotovo niko ne pravi. Jedino što se "razvija" je lokalno groblje. Upravo je prošle godine  prošireno. I ograđeno, što je za pohvalu. Da "primi" ono još malo Obarđana u selu, i onih koji odluče da se zanavijek vrate u rodni kraj. 

Školsko dvorište,u neposrednoj blizini, potpuno razgrađeno, škola zatvorena, još se nijesu osušili  borovi, davno zasađeni. I sve  ostavlja, u najmanju ruku,  mučan utisak. 

Neobično je, možda simbolično, svakako, žalosno, da se škola u Obardima  ugasila prije više godina, taman nakon stogodišnjice otvaranja. Ukinuta  je , a  da nije  bilo ni prilike da se  obilježi tako važan  jubilej. U uslovima Crne Gore, sto godina školstva  u bilo kom mjestu, osobito planinskom, je razlog  za slavlje. Obarđanima se  prilika nije pružila.   A škola je u tom selu otvorena  1907., 1908. godine, još dok je taj kraj bio  u okviru Otomanske imperije. I tada je važila zabrana otvaranja škola. Seljaci su se, pak, snašli. Oni su tražili da uz groblje podignu kapelu, i to je odobreno. Pod tim izgovorom, ali , gotovo , ilegalno,  počela je da radi škola.  Turski asker  je vazda mogao doći i zatvoriti školu, ali Obarđani su bili oprezni. Imali su svojevrsnu stražu koja je motrila na seoske prilaze , da  bi mogla na vrijeme  da signalizira da se đaci raziđu.   

Nešto kasnije,stiglo je oslobođenje i u obarđanskoj školi počeli su da službuju učitelji sa raznih strana. Još dok je  pljevaljski kraj bio neoslobođen, nije bilo sasvim izvjesno kome će pripasti, pa su  Crna Gora i Srbija vodile propagandu među stanovništvom , ne bi li ga pridobili na svoju  stranu.Upravo škola i učitelj  su bili glavna meta uticaja. 

Škola u Obardima najviše učenika imala je 50-tih, 60-tih godina, da bi broj počeo da opada kad su momci počeli da odlaze u fabrike, najviše u Nikšić, u tamošnju Željezaru. U školi je dugo postojala i biblioteka.I čitale su se knjige. I dan danas se priča da sui h posebno čitali Radomir, Vukadin, Ivan... Danas u školskoj zgradi nema ničega.Nekoliko godina pred zatvaranje,  u školi su bila dva ili jedan  đak. Ostala je priča da je učenik-samotnjak , jednom  prilikom mobilnim telefonom pozvao učiteljicu , da bi joj poručio da  tog dana ne mora dolaziti, jer on neće doći u školu. 

Veliki broj  učitelja se  izmijenio u školi u Obardima. Učiteljica Dobrila Milikić imala je tu "čast", zapravo, nesreću,  da baš ona zatvori školu. Provela je čitav niz godina u tom selu, bez stana, bez porodice. Tako je sa  mnogim seoskim učiteljima, posebno, učiteljicama. I  društvo im se nije nikad odužilo na pravi način. Da je sreće, u napuštenim školskim dvorištima  bile bi njihove biste , ili, bar, na školskim zgradama  mermerne tablje sa  njihovim imenima.I fotografije.   Jer, seoski učitelji,i ne baš u tako davna vremena, bili su ne samo pedagoški radnici,  nego mnogo više od toga. Seoski djelatnici, savjetnici , prosvjetari  u najširem smislu te riječi. Čak i doktori. Polupismenim seljacima, učitelj je  bio i onaj  od koga si mogao potražiti savjet u bilo kakvoj nevolji. Seljaci su se grabili, naravno, oni koji su imali bolju kuću, da seoski učitelj stanuje baš kod njih.Učitelj je prvi koji se zvao na slavu, u svatove, na svaku  zgodu i nezgodu.

I kad se  pekla rakija, učitelj bi bio prvi pozvani da je proba.  Ostala je tako legenda  o obarđanskom učitelju Obradu I školskom poslužitelju Spasu . Čeka Spaso Obrada pred vratima učionice, kad počinje odmor. Pita ga- šta ti je sad (koji čas), učitelj veli-fiskultura. A Spaso će- ma, bolan, kakva fiskultura, imaju oni (đaci) dosta fiskulture za govedima , pušti ih neka idu kući. A što. Pita Obrad. Došlo  Mirkovo dijete, reče da mu je protočio kazan , pa zove da idemo kod njega. Obrad nema kud, pozove đake I reče im da idu kući. A  on i Spaso pravo kod Mirka, na prvjenac.

Danas, ni škole, ni učitelja, ni poslužitelja, ni prvjenca... A kad nema škole, nema ni sela, ni života. I da li će je ikad više biti u Obardima, i u mnogim crnogorskim selima? 

Ilija Despotović