Недавно смо имали срећу да говоре на сахрани слушамо на Јавном сервису, који су управо због тога својства на прави начин осликали живот покојника. Јер истине, учења и науковања Радовића су увијек били саздани на полуистинама, митовима и преварама, што су нам и потврдили говори на његовој сахрани, који су сви до једног били рукописи његових фалсификата

У Црној Гори постоји један не баш лијеп обичај, а то је да се иде на сахрану да би се чули говори, који би због неистина изречених о покојнику служили за шалу и изругивање. Недавно смо у Црној Гори имали срећу да такве говоре слушамо на Јавном сервису, који су управо због тога својства на прави начин осликали живот покојника. Јер истине, учења и науковања Амфилохија Радовића су увијек били саздани на полуистинама, митовима и преварама, што су нам и потврдили говори на његовој сахрани, који су сви до једног били рукописи његових фалсификата.

Поразно је и тужно што су то рукописи и представника нове власти у Црној Гори. Здравко Кривокапић и Алекса Бечић, као носиоци државничких функција суверене, независне и међународно признате црногорске државе, били су неприродни елементи на том погребно-политичком скупу. Јер се упокојени митрополит Српске цркве у Црној Гори, од свог именовања на ту црковну функцију, свим могућим средствима борио против постојања независне Црне Горе. Због тога су Кривокапић и Бечић прво требали да се одрекну својих државничких функција, прије него су наумили или били позвани да одрже своје беćеде у част и славу Радовићева живота. Кад већ то нијесу урадили, онда нијесу имали права да као представници највиших црногорских државничких функција оћуте истине о разорном дјеловању српског митрополита по црногорску државност и по њено грађанско друштво. Нијесу смјели себи дозволити да похвално говоре о Радовићевом дјеловању у Црној Гори јер је оно из угла црногорске државности и суверености крајње непријатељско и деструктивно.

Амфилохије Радовић је дјеловао и борио се против свега онога за што се, барем декларативно, залажу Кривокапић и Бечић. Против европског пута Црне Горе, против уласка у НАТО, против признања Косова, против црногорских државних симбола, против свега позитивног што је Црна Гора урадила на идентитетском и друштвено-политичком плану, односно против свега онога што пише у споразуму који су потписали Кривокапић и Бечић заједно с Абазовићем у постизборним данима, а што чини темељ нове власти и њихове сарадње. Због тога, уколико поменута господа истински желе радити на бољитку Црне Горе и у корист прогреса црногорскога друштва, морају се ослободити идеолошке матрице Амфилохија Радовића и његове Српске православне цркве. У супротном, не да неће Црну Гору увести у европску заједницу народа, него ће је вратити у њену мрачну и неславну прошлост.

А како можемо виђети и на што нас упућују изјаве и дјеловања нове политичке већине, а прије свега дјеловање будућег премијера и најављених министара и министарки, ближи смо томе да се вратимо 30 година уназад, у период цвјетања погубне великосрпске политике коју је свим својим бићем подржавао, баштинио и пропагирао упокојени митрополит и након пораза те политике, него да идемо напријед у европску будућност. Очито је да су мандатар и најављени министри и министарке ближи Амфилохијевом науковању него споразуму на који је мандатар ставио потпис. Јер свједочимо да су вјерни сљедбеници Радовићевих митоманских и преварантских послања који се сви темеље на историјским фалсификатима и полуистинама исконструисаних за потребе ретроградне и за Црну Гору погубне светосавске идеологије. Осврнемо ли се само на најсвјежије изданке тих науковања, виђећемо колико су натегнута и злонамјерна њихова тумачења црногорске прошлости.

Једно од таквих тумачења је везано за црногорску тробојку из доба књаза/краља Николе I Петровића Његоша. Та је застава актуализована током протеста (литија) Српске православне цркве, изазваних Законом о слободи вјероисповијести, којим се захтијева од СПЦ да на правно ваљан начин докаже власништво над црногорским црквама и манастирима. Тробојка коју желе да представе као симбол петровићевске Црне Горе, за коју се наводно боре СПЦ и њени сљедбеници, је у ствари застава СНП-а и Праве Црне Горе која у дизајнерском, односно хералдичком погледу нема пуно подударности с црногорском тробојком из периода Николе I. Оставши досљедни модификовању црногорске историје, узимајући из ње непотпуне факте, прилагођавајући их њиховој идеолошкој матрици, у овом случају су занемарили постојање црногорског алај-барјака, двоглавог орла на црвеној подлози, који је уз крсташ барјак истински симбол петровићевске Црне Горе. Црногорски алај-барјак је потпуно апстрахован, иако се зна да је имао много дужу традицију од триколоре, само зато што неодољиво подćећа на данашњу заставу Црне Горе, коју ова црква не признаје и не види као мултиконфесионалну државу.

Овим чином Српска православна црква и њени сљедбеници на симболичан начин под ноге бачају све битке које је црногорски народ извојевао за вријеме династије Петровић-Његош, од Царевог лаза, Мартинића, Круса, Грахова, Вучијег дола, затим у Балканским ратовима, Првом свјетском рату, битке на Мојковцу као и свих осталих бојева извојеваних под крсташ барјаком и црногорским алај-барјаком. Све ове битке и барјаци под којим су извојеване побједе управо представљају истинску петровићевску Црну Гору која је утемељила суверену црногорску државу.

Само идеолозима великосрпства и светосавља, којима је припадао и Амфилохије Радовић, а чија науковања слиједи нова власт у Црној Гори, могу да сметају црногорски државни симболи. А да нова власт и СПЦ не раде у интересу црногорскога народа и црногорске државе, и да се лажно залажу за петровићевску Црну Гору открива се једним једноставним питањем. Да ли су за вријеме петровићевске Црне Горе цркве и манастири били у власништву државе и цркве чије је ćедиште било на Цетињу или у власништву државе и цркве чије је ćедиште било у Београду?