Kultura

Goran Sekulović

‘’VJENČANJE METAFIZIČKO’’ RISTA RATKOVIĆA (I)

Jun 28, 2026 0 Komentara

(15 riječi)

''(Osvetnički beše raspoložena ta fantom-baba u svojim činima tajanstvenim. Prosula je najpre neku mađijsku vodu na sobni prag a zatim sela za razboj da tke noć. Nepoznato mi bešee to njeno tkanje i nepristupačno mome saznanju, a da bih ipak osećao trajanje čuo sam odjek te fantom-babine radnje. Skupljala je moje stihove i kao da je i njih u isto vreme tkala, pevušila ih. Mnogi od tih stihova su bili nekada predviđeni za ovu knjigu a sad mi see čini da ih je bolje citirati onako kako ih jee upotrebila fantom-baba)

de mi kaži podli stvore/šta pauci sad govore

(Šaputala je ona sedajući za razboj da zatim neprekidno tke vrlo dugačku pesmu, pesmu koju osećah da je moja, no koju nisam nikada napisao osim stihova nekih, - njih se i sećam samo. Napominjem da to platno, tj. tu noć nisam video sem kroz stihove)

Pretražim džepove sve/ne bi li sinulo čudo/u otvaranju prozora/u previjanju kolena/---------------------/(Noć to postaje sve gušća i dublja)/jer nebo i zemlja plotom su pregrađeni/i laje privezan pas u moje telo zakopan/ne mogu više/meso opada/------------------------------/za sjajne kosti/za beskrajan dijamant/tutnji podzemna zemlja/legije staklenih leševa/organizuju smrt

(Ona je imala doći kao oslobođenje iz ovog u drugi svet, u kojem kako ko voli plete noć. Kada pak ta noć svršena bi, prestavši da je tke poslednju utehu fantom-baba mi reče)

Obesiću na sunce zastavu crnu/na sunce i na domove sve

(Jesu li to stihovi? pitao sam je – ona se začudi i probudi me. Da se manje stidim sna pred javom nego što se stidim reći da je to bio san.)''[1]

                                                                            

 ‘’Sve pišem radi uvele noći – Džu./Sjedjele smo u kafani ja i mala I./I je imala haljine od sna,/ispod te materijalne sjenke/koljena puna svjetlosti tijela.//Svemoguće oči male I./Cijelu noć u svečanoj pustoši,/gosti su se umorili i otišli,/od muzike ostala samo sanjiva košulja,/jer ja i mala I – mi smo sami,/ulicom tek prohuji po neki auto/leptira crnih pun.//Više te nema, mala I,/dobrota u vidu češlja osta u tvojoj kosi/da me jutrom u ogledalu boli lik.’’[2]

Otvorimo na početku ovaj ogled o stvaralaštvu Rista Ratkovića njegovim riječima o poeziji Marka Ristića budući da su u potpunosti relevantne i za njega samoga: ''Radi transcendentne povezanosti pojmova, reči su u ovim pesmama tehnički i logički nevezane i skoro slobodne, tako da one, čitajući ih, prolaze kroz duh kao senke, vrlo diskretno i otmeno. Uočljivo je da se nijedna od ovih pesama ne nameće niti svojom 'nerazumljivošću' niti 'razogrnutim čarima', što dokazuje da ih je g. Ristić pisao pretežno radi sebe. Da li ćemo mi ući u njih, odnosno one u nas zavisi ne od pesnika. Glavna je stvar da je pristup slobodan. Osobine takve ne mora da ima svaka intuitivna i sugestivna poezija, ali su one svakako dovoljne da i same čine jednu poeziju visokom. Ta imaterijalnost, ta osenčenost jave snom uslovna je vrednost pesama g. Ristića...

Mnogi će kazati da posle ispitivanja stranog uticaja u tim pesmama ne bi ostalo ništa – misleći tu na modernu francusku poeziju. Svakako da uticaja postoji. O uticajima uopšte banalno je više govoriti posle Andre Žida, naime da se može uticati samo na onog koji i inače nešto sadrži, da se originalnost može čak i proširiti primanjem uticaja. G. Marko Ristić nosi taj slučaj... Ako pak kroz neki stih, čak i strofu, ovih pesama i protrči neki od francuskih najmodernijih – to ne znači da su oni g. Ristiću diktirali već da je on, imajući bogato nasledstvo, mogao i sam da piše... Visoka osobina ove poezije: u njoj se stalno pronalazi, a pronalaženje ovde zavisi više od predispozicije nego od veštine. Otvaranjem jednog stiha dolazi se pred vrata drugog i tako dok se ne uđe u šareni lavirint lepo konstruisanog haosa, čije je duhovno bogatstvo neosporno jer je skoro svaka reč u ovim pesmama kao neka zatvorena kutija u kojoj se oseća da postoji po jedna dragocenost.''[3] 

Risto Ratković – pjesnik, pripovjedač, romansijer, esejista, memoarista, publicista, književni kritičar, dramski pisac – unosi u crnogorsku, srpsku i južnoslovensku poeziju vječni dah i duh neumrle ljubavi i voljene žene sa cijele Planete (''...čini mi se da nema mjesta na svijetu/gdje nijesmo zajedno bili''[4]), ali i dah i duh  Istoka/Orijenta, dah i duh Egipta, te dah i duh Afrike, a u njima svoje sopstveno životno i stvaralačko biće i biće Crne Gore.