Škrinja

Iz narodne (usmene) književnosti Potarja i pljevaljskog kraja

РЈЕЧНИК НАРОДНИХ ПРИЧА ИЗ ПОТАРЈА

Mar 25, 2020 5 Komentara

(15 riječi)

IZ CRNOGORSKE NARODNE KNJIŽEVNOSTI

 

Зоран Раонић

ТАКО  СЕ  ПРИЧА

НАРОДНЕ  УМОТВОРИНЕ  ИЗ  ПОТАРЈА  И  ПЉЕВАЉСКОГ  КРАЈА

 Народна библиотека „Стеван Самарџић“

 Пљевља, 2018.

Објављивање ове књиге омогућили су:

МИНИСТАРСТВО КУЛТУРЕ ЦРНЕ ГОРЕ - и               

ОПШТИНА ПЉЕВЉА

Издавач: Народна библиотека „Стеван Самарџић“ Пљевља

Штампа: Графокартон, Пријепоље

Уредник: Мр Исак Калпачина

Технички уредник: Драган Палдрмић

Уредник фотографије: Милан Раонић

Корице: Мр Јелена Раонић

Рецензенти: Љубомир Зуковић, академик

Мр Исак Калпачина

 

РЈЕЧНИК НАРОДНИХ ПРИЧА ИЗ ПОТАРЈА

абатити – срести изненада онога кога одавно желиш срести али ти се не да, а сад је дошао као наручен, као кад ти јабука падне на длан; кад ти улети у загрљај, укоштац, у канџе, онај који ти је дужан, онај кога нећеш пуштати док дуг не измири, док не повуче ријеч коју је изрекао, док не призна да је слагао...

аваз – глас, врисак, позив упомоћ. Не пушта аваза неко ко је уплашен, неко ко је затечен нечим страшним и опасним, па му треба времена да се прибере, да узме ваздуха, да дође себи и да запомага, завапи за помоћ: ај, има ли иђе икога, упомоћ, упомоћ! Некад ће и казати шта му је: ватра, гори, умрије, упомоћ! Аваз до неба, описаће то неко тако, ко је чуо. Закоевитеза, рећи ће – кад шта је – кад има шта виђети - дим до неба а пламен лиже шљеме! Ми потрчи, потрчи они одонуд, полети они одозго, долећеше и они одоздо, а држ – а нe дај! Аваз се може испуштати и од болести, од бола, у лудилу и у сну, с разлогом, углавном, али и без разлога, кад се нађе поган па хоће да офира или да обрука некога, ко наџак старац, који ће запомагати, па кад ко дође на његов аваз измислиће како га је фамилија злостављала, чак и тукла, да му нијесу дали да једе неђељу дана.

аветиња – будала, и још горе. За будалу знаш какав је и шта од њега можеш очекивати. Он је ограничен, он је на неки начин немоћан, ошинут, оманут, ударен. За будалу кажу да је поносна на себе, а за аветињу се може рећи да је заљубљена у се. Да мисли да је геније и увјерен да му се сви диве, да му је мјесто увијек на врху, да треба да влада. Он виче, галами, пријети, и тако разгони сопствени страх, попут дјетета које кад се нађе у мраку стане врискати и скичати. Јер, он, је, побогу, попио сву памет свијета. Не постоји ништа изван онога што он може да замисли, а у стању је да замисли чудеса, он је заиста генијално блесав. Само што његове замисли увијек имају дозу сулудог. Ако га запане морају га сви слиједити, а ни Домановићев вођа није му раван у његовим походима. Ко га не слиједи крвни му је непријатељ и гледаће да му се освети и ту је јако маштовит. Ако неко показује истинско знање и памет он га сматра лудим и иде да га уништи. Он вјерује како све постоји ради њега. Уствари он је кукавица која можда зна да треба за собом кукати, и да други требају кукати за њим, али мисли да силом може прикрити истину. Стручњаци таквога карактеришу као психопату, а има их за које ће казати да им бар још десетак дијагноза приличи.

азгин – помамљеник, обијесан, ударљив, агресиван, најчешће коњ, поготово онај који није уасуљен – ушкопљен), па нити да себи прићи, нити се осамарити или оседлати, па онда ни узјахати, опасан је кад се храни или поји, зна да се гицне, да се ритне, да уједе. Непредвидив је у понашању. Може се то односити и на вола, бика, и на још неке мужјаке, али се најрадије тако каже за неког човјека, кога нека његова лажна или стварна сила нагони на понашање слично азгиној животињи. То је онај од кога многи имају проблема али његова сила прије или касније спласне, па не да заврши на неславан  већ обично на најпонизнији могући начин, у блату и у ђубрету.

аир - и: хаир, корист, срећа, добро, (х)аирли ти било; и обрнуто: од тебе се аира не виђело – (клетва), значи: од тебе се добра - користи, среће - не виђело;

ајван – хајван, стока, али тај израз се јако често употребљавао за лоше и, понајприје, незнавене људе, који имају понашање на нивоу животиње, који имају наступе сличне животињским, хировите, инстиктивне.

акнути – (хакнути), јурнути изненада, полећети, похитати из све снаге, свом силином, да се нешто сустигне, да се нешто предуприједи, предухитри да се избјегне опасност, претекне и сл.

алавертити се – освијестити се, у смислу - доћи себи, опаметити се, схватити, у тренутку, као кад се послије првог шока човјек прибере, па се „алаверти“ ђе је, шта је, како је, али и послије дуже заблуде; насјести на нечију лаж па је прозрети, можда и касно али ипак прозрети. Кренути погрешним путем па се досјетити, залутати у шуми па се алавертити и кренути сенту. Некада значи и: знао сам да ме користе (браћа, комшије) али се дозвах и ја, алавертих се, па велим -  е, нећете више.

аловно – позлобно, и при том незајазиво; као ала.

амбарити – постићи „згодитак“, као у игри прстена, прстенању, кад један од играча  сакрије прстен испод десетак (зависно од броја играча) капа, рукавица, приглавака, шољица за кафу, и сл., па остали погађају ђе је. Ако кажу „амбар“ и не погоде, онда су елиминисани из игре, па кад нијесу сигурни онда се „варакају“ и кажу „бош“ (празно) и мичу један по један предмет под којим мисле да није прстен. За то вријеме „снимају“ понашање оног који је прстен сакрио, „читају“ му са лица и из очију, прате реакције осталих играча, па могу „бошати“ све до краја, зависно од одабране стратегије и вјештине прстенања (а ако кажу „бош“ а прстен буде баш ту –  испадају из игре), а кад остане само један предмет и под њим прстен, тада се праве важни па отежу, одлажу крај игре али су обавезни казати „амбар“ и открити прстен. Тада се каже да је играч амбарио, као да је добио на дар цио амбар у коме је жито и још којешта, да се може бар година протурити. Кад један играч испадне онда наступа други, и тако редом.

антрешељ – празан простор на самару коња (па и магарца, муле, мазге), натовареног са двије стране врећама, дрвима или каквим другим товаром, па ако је коњ јак и ако оне двије стране нијесу претешке (100 – 125 кг), онда се у антрешељ могло убацити још по нешто, па чак и чељаде, редовно дијете, али и старија особа, ако је неки товар лаган. Дијете би увијек било почаствовано,  привилеговано, па је одатле могло да ужива и у јахању и у околини, а поготову у погледима који му завиде. Бочни дијелови товара су били добро укарарени, уравнотежени, јер су морали бити исте тежине, па је товар из антрешеља морао правилно држати равнотежу, да се све не би за час обрело испод коња или да поклекне и сам коњ.

аргат – (х)измећар, онај који ради најтеже послове за најбиједнију надницу, скоро слуга, онај кога кулуче, „тужна туга“.

арија – свјежина, свјеж ваздух, сунце, није ни топло ни хладно, но потаман. Здравина, здравље које на уста и на нос улази.

ацнути – није ацнуо, није ацнуло, није се промијенило, није се помјерило; одолијева, упркос очекивањима. (сир, кајмак – није ацно, ацнуо; јабуке нијесу ацнуле – иако су зимиле још су свјеже и здраве; колико га је јада убило – није ацно, ацнуо).

аџаип - у значењу каквог чуда, неодређеног, више као појава него као конкретна личност или моћ везана за кога, али је временом у нашем народу и језику добило фигуративна значења за неке особе, сасвим конкрентне, за које се сходно њиховим природним и физичким карактеристикама и моћима не би рекло да су тако способне, моћне, како својим радом и животом показују и доказују. Оно мало, нејаторно, реко би шака јада, али кад стане причати и кад почне нешто радити, зачудиш се шта зна, зачудиш се шта из њега излази и шта може. Односи се на какво дијете, на неку женску особу, на каквог физички нејаког, нејаторног, човјека. Зато је чудо.

багљив – руке и ноге су му грубе, од рада и повреда,  изобличене, тешко покретљиве, као код неке болести кад наступе промјене на зглобовима (жглобовима).

бадава – узалуд, џаба рад – пропали усјеви од суше или невремена, бадава живот - џабаљебарење, љенчарење, готованлук и сл.

баја – нешто опасно од чега се треба бојати, плашити. Није од овога свијета али овдје обитава или дође кад треба да коме зло учини. Нико му лика не зна, а по свој прилици може се јавити у безброј најразличитијих облика. Ако оно уопште и има икаквог лика. Оно нема тијела па га не можеш уфатити нити истући, и кад би га стиго. Још од малих ногу науче ђецу: ето баје, појешће те баја, не тамо, не овамо – тамо је баја. И оно се настани у дјечјим душама да га послије сав живот не може истјерати из живота и прати те на свим путевима, куд год да ишо, поготово оним завичајним. Твоја баја је настањена у твом завичају. Она храбрија дјеца кад мало подјачају, стану се правити бајом и почну другој дјеци говорити: ја сам баја – у – ууу! Кад се осоколе стану и старије страшити. Па иако они мисле да баја не постоји, или се само тако храбре, није им пријатно кад се нешто испријечи на путу, посебно ноћу, кад шушне, кад хрупи на пут. Био тако неки Мајо који је као клинац волио да буде баја, па је по вас дан смишљао ђе ће се некоме сакрити, ђе ће кога пресрести. Упалила би му та игра па се мали забављао, све док једног дана није налетио на свог стрица. Искочио он у густој шуми иза неке дебеле букве на пут, право пред ноге стричеве: Рух-бух-њух! Уплашио се стриц, заиста, али и успио да га докопа за џоке љевицом а у десницу сподбио неку букову ларгу, па оплети по црноме Мају, уздуж па попријеко: дупа и дупа и дупа! Цвилио Мајо ко љута гуја, не Ћића, нијесам ја баја, не биј свога Маја, не! Нијеси ти Маја – но баја, реко стрико, па га још неколико пута окрпучио да му више никад то не пане на ум, те му бају за вазда ишћеро из главе.

баљезгање – причање без везе, глупости, баналности, поганлука, гадлука, што све изазива гађење као баљегање код говеди, стоке (Да се иксану смучи; да те срамота што си чоек; Најтеже се туђијем стидом стиђети, вели се за баљезгање).

баљемез – изворно то је назив великог и далекометног њемачког топа, кога су наши људи памтили и дивили му се у ратовима, па је временом то име и значење у фигуративном смислу пренесено на све што је неуобичајено велико, почев од човјека до комадине какве хране, а посебно оно што је израз мушкости и мушког поноса. Некада је нешто толико баљемезасто да није ни добро, да је чак казна или бар мотив за поспрду. Па и читав човјек се може назвати баљемезом.

банути – изненада доћи. Обично у саму ноћ, у сред рада великога, усред несташице кад му немаш вечеру поставити ни пиће понудити, а у то доба га немаш ђе ни набавити, па ће те тај застиђети, обрукати, из домаћина исписати. А пријатељ је драг, рођак или кум са далека, неко ко је обично дошао на конак. Па се снађи мајчин сине. Добро је ако имаш кога послати да „тркне“, да „шмугне“, до родбине, до добра комшије коме ћеш ти то памтити а не он теби, и неће опричавати, па позајмити што немаш. Па ћеш себи обећати да те више нико неће тако затећи, па да бане сто пута, да бану и неколика с њим. Али оће. Изненадиће те, оће,  већ те изненађивао неколико пута. А банути може нечоек, па нека је и пријатељ и рођак и кум, па нека пред његовим чином стојиш као пред светињом, због свеукупних односа, али тај није заслужио ни да ти бане. А тај ће се посебно убанити, као какав бан, па ће и да измолијева (изволијева), а домаћин, посебно домаћица, ће да се зноји и презнаја, да стрепи да ли ће имати сљедеће што тај затражи. Треба бити истински бан па да банеш домаћину таквом какав јесте а да га не исјекираш и не застидиш.

басташна – жена којој све баста, тј. којој све иде од руке, и да осмисли и да уради и да насавјетује. Зато што је умјешна, радна и вриједна. И не да јој баста, него та и ствара што друге не умију и не могу, она ваља највреднијег чоека, ваља мушке главе. С њеног патоса би мед лизо – како јој је све чисто. Боља је њена попара но нечија цицвара. Бољи је њен дан но нечија година. Наопако да посади (биљку) – њој ће се примити. Све јој је на мјесту. Срећна је кућа чека (кажу, ако је у питању ђевојка).

бестрвати се, и: одбестрвати се – отићи а да се не жели оставити траг, да се не жели ни стићи тамо куда се пошло, да се успут нестане без трага; али и кад се иде на немио пут, по неком важном послу или задатку, који је унапријед осуђен на неуспјех, на пропаст. Иначе „бестрв“  значи нешто „без стрва“, кад се не нађе  ни жив ни мртав, ни икакви трагови, макар кост.

бетега – некакав љенштина, вуцибатина, низашник, који „ко да је од једне кости“, који се вуцара, мука му је да прича, да једе, да гледа, чим му се пружи прилика да сједе он ће лећи.

бетно – одвратно, одбојно.

биљега – даривање дјевојке као симбол вјеридбе и вјечног везивања двоје младих једно за друго. Давао се прстен или неки други дио накита а често и паре, као нешто што се имало при руци, јер се није било ни спремно за тај чин, а није се имало ђе ни купити, пошто није било сигурно да ће ђевојка биљегу узети, тј. пристати да се уда за тога младића, просца. Реколо би се: дао јој биљегу, или: узела је биљегу, или: узела је паре, пошто је то била најчешће давана биљега, и то био свети чин и највећа морална обавеза која се мора извршити, односно остварити заказивањем свадбе. Највећа увреда и пораз, спрам мртве главе (а лећеле су некада и главе), било је ако би се ђевојка предомислила па вратила биљегу. То обично није пролазило без велике џулусе. Просац се могао одбити али ако се узела биљега - то је тачка на све. (Ој, ђевојко, преко Таре – пружи руку – узми паре). Дешавало се да се на сијелу, вашару, код оваца у чобанлуку, било гдје, изврши вјеридба и одмах дјевојка поведе (скупиш неколико људи). Једна се жалила: даде ми на ваширу биљегу. Ја ону гучицу пара стискох у шаку па сакрих у њедра – али кад увече дођосмо његовој, нашој, кући – он ми оне паре узе!

блесимаћ – онај који је више но блесав, који је блеса свих блеса, онај који је без наде да ће се икада опаметити. Нешто слично значи и појам аблесаћ. У суштини је безазлен, јер тај свакога поштује, свакоме се диви, свакоме ће помоћи сем себи, свакоме се радује сем самоме себи, свачији је пријатељ иако њему нико није, а нема разлога да не буде. Он зна много више но што изгледа да зна, али као да жели да га ништа не додирује, да живот протиче мимо њега, за кога то и није. За једнога блесимаћа питам једну бабу, комшиницу му, а она прича како се упуштио и запуштио након смрти родитеља и да живи само од социјалне помоћи (а ове социјале уништише народ, да ти ја кажем, вели баба. Неће нико да ради, ни оно што би мого, но добије оне јаде, купи љеба, цигара, ракије, и још по нешто, и њему више није ни потребно). Па ради ли тај ишта, питам је? Ради, како да не, сво љето по ваздан блеси на пржини и гледа како Тара пролази!

бљечве – бијеле чарапе од бијеле вуне, ручно плетене. Оне су биле саставни дио рува (руха) сваке ђевојке, чак би се рекло и најважнији дио рува. Плетење би била једна од првих вјештина којима би женско дијете научили, јер чарапа је увијек требало пуно а тада није било других, поготово не „куповних“, па скоро да није могло бити горе мане за ђевојку до да кажу: несатовно, није у стању чарапу оплести. Чарапа је у ђевојачком куферу морало бити много, јер су биле један од најчешћих дарова, скоро обавезан дар уз друге дарове, а некоме је и то било довољно. Зато су те чарапе морале бити од квалитетне вуне и лијепо оплетене, украшене различитим шарама (углавном једнобојним, изведеним вјештим плетењем). Зато је мустра за такве чарапе била драгоцјена и она се „препочињала“ увидом али и распитивањем код добрих плетилица. Ова би онда објашњавала: једна лијепа – двије опачке, па двије лијепе - двије опачке, па ... Те бљечве су биле некако као елитна чарапа, која је пристајала уз друге одјевне предмете, а за свакодневну употребу су се плеле и од црне вуне (од црне овце зване гаља), од сингаве (сиве) вуне која је добијана стрижењем сингаве овце или је приликом „разбијања“ (чешљања) мијешана бијела са по мало црне вуне, а бијеле чарапе су се бојиле уз помоћ ораховог листа и добијале боју јода, или уз помоћ рујевине, када се добијала нека тамна нијанса, на прелазу црној, „угасита“. Та чарапе за свакодневну употребу су се бојиле „да се мање прљају“ – а уствари да се мање види прљавштина.

бљуотине, и: бљувотине – ружна и глупа прича коју неко прича, да те је срамота, да ти се смучи, да ти се повраћа од муке, а прича је једино упоредива с оним што настаје повраћањем (бљувањем). То кад чујеш не можеш миран остати, па ако још неко то чује, па нек ти причалац и није ништа, стид те је нешто, па се и каже: Најгоре се туђијем стидом стиђети; Свашта ли се чоеком назива; Боље свашта јести но свашта причати.

бобрљало – онај који убрзано прича и притом шушка, ријеч му претиче ријеч, гута ријечи и слогове, запиње; саплиће се и о мисли и о ријечи, али не одустаје, говори, па говори.

бременица – дрвена посуда у којој се доносила вода од извора до куће и у којој се чувала вода за „трошка“, за потрошњу, док нестане – па опет. Бременица се правила од дрвених дуга (посебно израђених дасака упасованих тако да држе воду), од неког лакшег дрвета, са елипсастом основом и дном и горњим дном – поклопцем у облику елипсе, са дрвеним или металним обручевима због којих се посуда правила са благим сужењем ка врху. На горњем дну су постојала два отвора са дрвеним чеповима, кроз које се сипала и изасипала вода. Бременица се уз помоћ дужег конопца увезивала уз леђа онога (оне!) који је носи, са ослонцем на оба рамена равномјерно, тако да се у бременицама могла донијети већа количина воде. Једна баба, док се жали на свој тежак живот, вели: Бременица ми је живот узела, осипљивила ме. Кад се само смислим: што воде, што дуга, што обручева, што чепова, што конопаца – било је седамдесет или и осамдесет кила!

брзило – онај који брзо прича, једе, ради, воли, хода, који више послова обавља истовремено, који претиче сам себе, који све обавља на брзину али мало шта стиже прије других, осим можда себе, и као да је за њега смишљена она пословица која каже: Полако – па на вријеме кући!

бришкулати, и: бришкулити - нешто брисати са астала из тањира, ждерати, само да га нема. Брише, бришкула, бришкули, брије, онај који је све смазо. Побришкуло – почистио, побрисо све што је било. Кад је неђе некакав био накро храну из колибе у којој се сушило месо, па су га ухватили ђе се сакрио и бришкула ли га – бришкула, али му је све присјело, кад су га окрпучили, кад су га про леђа прељемезили, кад су зипама за њим натопили, кад су довикивали кроз шуму: ђаволи ти га изјели, на живе ти ране излазило, живина те изјела. Рђа те убила и срам те било, ситне су ријечи за таквог нечовјека и за такво недјело.

брстити – брсти, каже се за некога који брзо прича, пребрзо, који гута ријечи, коме ријечи претичу једна другу (брсти, брсти, брсти...), па ти звукови, то шушкање подсјећа на шушкање лишћа и грана док их овце или козе брсте (па салети, салети, салети ...). Мада се дешава и да је прича брстилова без везе са реалношћу и у сукобу са истином, па асоцијације иду и са тог аспекта према брсту, овцама и осталим брстиоцима.

буњак – оно што се добије брисањем собе, куће, метлом. То је смеће које се сакупи у кући и однесе на мјесто гдје се смеће баца  и које се исто тако зове буњак, а негдје и буњиште.

ваган – земљана посуда, здјела, чанак. Некада је то била мјера за жито, иако није вагање но мјера, мјерица, попут капе (сјемена), дуванске кутије (сјемена – „уз Гладне године“ и то је било нешто, пуно, велико!). Симболички ваган представља и кућу, домаћинство, кућно огњиште и све што оно значи у животима и у симболици нашег човјека, домаћина већег или мањег, оног који има свој праг, какав било савитак, свој ваган. Нека од симболичких значења се огледају у изрекама: Тешко саму и на вагану; Свако је пашче на своме вагану јаче. Па и кад се дословно има у виду посуда, ваган, из које се једе и кад се мисли на кућу, домаћинство, кућни праг.

вакетан – физички оштећен, болестан човјек, некада и тешко. Кад се на некога наљуте зашто нешто не уради, не изврши, но се неспретно мучи, рећи ће: „ко да си вакетан“.

валенција, и: веленција  – прекривач за кревет изаткан од различитих вунених нити, пређе, различите боје и са различитим шарама на себи, зависно од маштовитости ткаље, од расположивог материјала, гдје су главни проблем биле боје за бојење вуне, које су биле скупе и тешко се до њих долазило. Продавале су их Циганке или Каравласкиње (Влахиње), које су ишле од куће до куће са обилатим пртљагом на себи, у коме су биле некакве шарене и сјајне кутије у које се паковала и носила та боја у праху (која се послије растварала у води, некада и кувала, и у тај раствор се потапала пређа, ради бојења). Боје су се плаћале новцем, али је он женама (а и уопште) био тешко доступан, па се плаћало вуном, кајмаком, пршутом и сл. Влахиње су биле обучене у живописну одјећу јарких боја, имале су благу нарав и радо су их примали на конак, одакле би оне у рано јутро настављале своје путешествије са зачудним и зачуђујућим пртљазима.

валетање, и: фалетање – гатање, у карте, у пасуљ, гра(х). То су обично знале да раде Циганке и поједине жене које су обично оне научиле, али су то радиле кријући од укућана, јер се сматрало ружним, али – и плаћало се.

ваљарица, и: ваљалица – уређај, постројење, са ступом и маљем који покреће вода, у коме се „ваља“ сукно (дебело вунено платно, добијено ткањем на натри), заправо сукно се „туче“ у води и оно се скупља, постаје „гушће“, „збијено“, па тек послије тога од њега шије одијело, јер се неће скупљати приликом прања а биће и много топлије и удобније. Такве направе је покретала вода и најчешће су биле саставни дио објеката воденица или у њиховој непосредној близини.

варакати се – надмудривати се с неким око нечега, ко ће кога надгорњати, надјачати, преварити, ко ће бољи пазар направити, ко ће испасти бољи трговац. Варакати се може с неким ради туче, ко ће први задати ударац. Варакати се може са животињом неком, лисицом, вуком, који се прикраду кокошињцу или тору, па га ваља у правом тренутку и на правом мјесту дочекати, на прави начин. Варакати се може и са домаћом животињом, мачком, овцом, говечетом, коњем, који знају да упадну и начине штету. Варака се с непријатељем у рату – ко ће кога абатити и докусурити. Варака се у игри лоптом и сл.

вила – биће у класичном значењу натприродног бића, из бројних прича, предања, митова, али бића која је свак замишљао на свој начин и волио у њих да вјерује. Чини се да у митологији није ни постојало такво биће, да би га скоро сваки појединац измислио за себе. Но, овдје би да кажемо нешто више о оним кућним вилама, као сасвим природним бићима, која су за многе снахе имала више него природну моћ, некада и злу коб.

Вила је заова, обично најстарија, којој је име-надимак (види под „господин“), надијевала тек доведена снаха, а под утицајем, па и наредбом, свекрве, која је своју кћер хтјела „повилити“, па је зато некада то име добијала и заова која није најстарија и којој је то по природном и устаљеном праву припадало, већ она која је била грдуљава, најгрднија од сестара, па је старка, да би свијет (а посебно просце) убиједила како је њена кћер лијепа ко вила, наговорила снаху да баш њој то име додијели. По старом обичају, тек доведене снахе су заовама, истим и извањим, и против урока и као адут за удају, надијевале имена којима ће их из особите почасти и „из милоште“ звати, па осим Виле имале су и Златка, Златица (све до појаве бауљине златице која је ништила кромпире и постала општепозната), Љепотица, Госпођинка (нека старија а посебно она која се удала у град и постала „грађанка“, обукла танку робу и грилон чарапе, у вријеме индустријализације), па све до Секе, која је била балавица кад је ова доведена, али јој се морало одредити „почасно помињање“, како би се то сад по енглески казало. Ако младожења није имао браће (види под „јединац“), онда би нека од заова уз извањег ђевера била ђеверинка (види родне равноправности и тада) у сватовима, и обично такво име задржавала. Иначе, снаха је морала, не само надимцима већ и хвалом да подупире заове, докле год њен глас може допријети, не би ли се оне што боље и што прије удале, што је, уосталом, било и у снахином интересу: Да се два зла у дом не састају!

влака – велики трупац дрвета, „воз“, припремљен за вучу, а некада и више танких стабала или „врџева“ – великих окресаних грана или овршака, припремљених за једну вучу воловима. Влаком се некада назива и она утабана и од дрвећа, шибља и већег камења ослобођена стаза кроз шуму, погодна за вучу таквих великих и тешких терета.

власац – живчани сплетови и тетиве из меса, који су јако укусни у сувом месу и траже се за справљање оређених јела, посебно у комбинацији с копривом или кисјелим купусом, у прољеће.

влачег – ланац са дебелим и крупним алкама, којим се за јарам воловима веже, качи, терет који вуку, саоне, балван, трупац, воз(а) грана, пласт сијена или сламе, рало или плуг, дрљача и слично.

воденица – млин, сложена направа која је мљела жито и из које се добијало брашно по избору, по врсти, по квалитету. Нећемо сад о оним мистичним и тако бројним појавама и причама, од вампира до ђавола и џинова, но је ред да нешто се каже о поетици саставних (и раставних, дјелова једне воденице) о обичајима и редовима за воденицу, али нека то буде на другом мјесту, јер грађа је обимнија и од самог рјечника.

воза – посебна направа слична великим санкама, односно лигурама, која служи за сновање и правилније „навијање“ основе на вратило натре, приликом припрема одређене количине пређе за неко ткање. Воза се оптерети камењем, да је што тежа да би боље затезала основу за ткање и да би потка боље попуњавала ткану основу и добило се љепше и квалитетније сукно или какав други предмет који се добија ткањем. Сновање су успијевале да савладају само ријетке, посебно обдарене жене, и које су биле посебно цијењене. Звале су их на мобу друге жене. За ту врсту услуге узвраћале су им оним што су оне знале добро да раде, жњетвом и сл.

воловодница – сликовит приказ потражње, а и налажења, жене која има доста мушкараца. Воловодница је уствари јурњава волова, бикова и оних који то више нијесу, за кравом која води – тражи бика. Тада се за њом покрене сво говеђе мушкиње, па чак и оно безопасно, уасуљено (в.), све које може плезати, до мјере да хоће да је сломе, да је сјуре у поток, у ријеку, у јарак. Дигла се она воловодница!

вратило – дио натре, направе за ткање сукна, платна од вунене нити, пређе, плетива. Његова је улога велика, најважнија на тој вјековима значајној направи, машини, строју ... Но, о томе други пут, можда, сада о значају вратила за вјештице, док их је било, у сан се не сниле. Без њих вјештице нијесу ни могле бити вјештице, а доказ за то је да је и њих нестало у исто вријеме кад је нестало натри, односно вратила. Наравно, шалимо се, што можда није ни примјерено нечему што претендује да буде некакав речник, али ваља се нашалити и кад ти је најтеже, а то мора да је док мучиш муку духу, језику. На другим крајевима свијета вјештице су јахале на метли а код нас на вратилу. Неки веле да су наше вјештице за собом (вјероватно закачене за вратило као приколица) вукле метле, те су тако затурале траг, да се не би знало одакле су дошле, куда су отишле и да се не зна да су и долазиле, јер тада су највише користи од свог рада имале. Још само ово: Десило се једном у Тари да сијело у Дому буде заказано баш у ноћи кад се тамооне покрећу, али је потреба за проводом надјачала страх од вјештица и запомагање мајки, тетки и стрина, да се на сијело не иде, да се не ваља, да се пуно ризикује, па се већина омладинки и омладинаца нашла на сијелу баш те вечери. Почело је са шалама и упадицама о вјештицама, али су се по кулоарима развезле старе и нове приче о Њима, па је страх нарастао до мјере да сијело нико није напуштао док није свануло. У једном моменту, нека од ђевојака је запјевала: Ајмо кући, шта ћемо и вође (нема мога драгога да дође), али је неки мангуп одговорио, такође пјевајући: Сачекајмо  моје мило – док дојаше на вратило!

вратница – улазна дрвена запрека, као врата – љеса, улаз у ограду, котар, тор, мале или веће ширине, зависно да ли је намијењена само за пролаз пјешака и стоке или за коња с товаром, волова у јарму и сл. Некада се то зове и струга, поготово ако је намијењена за пролаз стоке за мужу. Вратница је направљена од пармака прикованих на двије хоризонталне и једну косу баскију (ширу и квалитетнију летву), с крајњим пармацима дужим од осталих, како би се с гужвама (округлог или елипсастог  облика, направљене од уплетене жице или прућа)  једноставно и лако натицањем причвршћивала за једну и другу страну ограде. Вратница може бити с једне стране фиксирана али покретна, попут сваких врата а на другом крају се везивати „гужвом“, резом или како друкчије. Некада те вратнице знају бити обојене, изрезбарене, а редовно су љепше од саме ограде, која може бити исто од пармака, од баскија, врљика, коља, оплета, па чак и трња и грања.

вријеме – невријеме. Углавном се тај појам користио за одређивање временских прилика, и кад би се рекло „вријеме“, „оће вријеме“, „оће неко вријеме“, увијек се мислило на лоше вријеме, невријеме, због кога ће се покиснути, страдаће усјеви и љетина, неће се моћи радити и сл. Оће вријеме; не даде вријеме; оће неко вријеме – боле ме убоји, ране, кости.

врљан – разрок човјек, или неко ко има неки дефект са неким оком.

врљике – дугачка и што тања млада стабла која се одсијеку, окрешу, и огуле (одстрани се кора) а која служе за прављење ограда, котара (ограда око стогова сијена сламе и друге суве сточне хране), за притискање стогова сијена, за припомоћ током трпања сијена, вуче и сл. Слично, само мало дебље, дрво се користи за трпање стогова, тако што се дебљим крајем побије што дубље у земљу и пошто се потури просторањ (подлога), око њега се трпа сијено или слама. Тако постављено дрво је и оријентир за правац у висине, оно придржава сијено да „не крене“ у страну, да се не накриви и претури, за њега се придржава онај који гази сијено приликом трпања али и онај приликом површивања, (кад се сијено – стог - слегне, „уљиљча“, поправља му се врх, ушиљи, површи, да с јесени и зиме не би упустило кишу, влагу, и сатруло, па  и приликом „развршивања“, кад се зими сијено стане трошити. Такво дрво код нас се зове стожина а некада и розга, мада розга на себи има недосјечене до краја гране – „чапорке“, остављене ради бољег сушења сијена, поготово ако се мора трпати недовољно суво, у кишном периоду, за кишних љета.

гавељати – једва ићи, од старости, од болести, од изнемоглости, изгладњелости, од некакве инвалидности. Па ће се рећи: гријеши земљу којом иде.

гаља – овца црне боје, која је ријеткост међу овцама као бијела врана међу вранама. Црни ован је гаљак. Домаћини су је држали због урока и као за неки биљег а тврдило се да је од ње месо мање квалитетно и да слабије млијечи од овце бијеле боје. Некад би знали рећи „гаљан“  и за човјека добро црног или „гаља“ за изразито црну жену.

гилицање; гиликање (гиликне, гилица) – голицање, кад се неко нечим иритира по осјетљивим дјеловима тијела (по врату, испод пазуха, а најбоље по табанима, може и рукама, неким савитљивим предметом, али је најбоље перцетом од живине), али је та непријатност због нечег смијешна и изазива смијех од кога сузе лију  и од кога се може и заценути. Веле да је некакав паметњаковић негдје, вјерујући како се шали, своју жену привезао за кревет па је по голим табанима гилицао док се није заценула а онда и пресвиснула.

глад – гладне очи. Глад је оно што је наше претке сналазило још на рођењу и пратило их до у гроб. (Не)времена, ратови, пљачке, робије, суше, нерад, недостатак земље, и хиљаду других елемената условљавало је то. Али су они зналачки носили своју глад, своју вјечну муку, о злу ручку о горој вечери, и она је уграђена у њихове животе као карактерна црта, и дејствује подмукло, кроз индивидуално несвјесно и кроз  колективно несвјесно и кроз фамилијарно несвјесно, и ко зна како, на нас, њине, који имамо и јела и пића колико нам треба и не треба, али једемо, преједамо се, па смо сви мање или више ненаједи (види под „ненајед“), и зато смо „шири но дужи“, зато нас је „лакше прескочити него заобићи“, зато се лако откотрљамо, зато доктори имају пуне руке посла. Зато би нам више пристајао надимак (и назив и надимак) „Глад“ но иједан други. Понашамо се као онај некадашњи ненајед, који се није могао хране надостити, кад га запане, кад сједе за какву софру, кад је џабе, кад је добар домаћин (стиманик, стимаџија, који је такав па кад ће му и фамилија гладовати), па пред госта, па нека је тај и незван и непожељан, изнесе и што треба и што не треба, и што има и што нема, па из госта зарежи ђедовска и прађедовска глад из робијашница и логора, из избјеглишта и са јадовишта, ко да је и сам из глади утекао, па се тај наклати па фуска ли фуска, па љуска ли љуска, трпа ли трпа, да се домаћа чељад стане згледавати, шкргутати зубима, роњкати, домунђавати, е живину изио, ка си; е што се провалило, она аждаа, онога јада, ђе му више стаје – сам га бог убио, посјеко.

Отишо тако једном некакав кум код кума, из града у далеко село, таман кад се мислило да је на ово кумство већ заборављено, да кум из града више на то и не гледа, али тамо ђе поштење још увијек преживљава, мада тешке дане, и ђе је кум и данас светиња над светињама. Волио кум из града да једе, али у граду је све на парче и на кантар, а још се и плаћа, све скупље и скуље, а и нема више оне свјеже и здраве као у селу код добра домаћина и у вријеме кад су сеоски кумови са свих страна кума у граду затрпавали понудама. Чим су се у лица и у руке изљубили, чим се кум грађанин раскомотио и у прочељу заузео два-три мјеста, својом ђобдом прозор затворио, пред њега су се стали ређати тањири ко да их је десетина с њим дошла, а кум се само кокотао, раколио: у, у, у, ко расквоцана кокош, па се одмах прибора за јела дофатио, голим рукама припомагао: о што ти је ово добро, кумо, е што си се ти куме добро оженио, а и нека си. Мазао он, мазао, па још и изволијевао, тражио да му се попритури, дода, догрије, скува  наново, да му се донесе воде с оног извора испод планине, да разблажи млијеко и варенику, грушавину, да изнутра расхлади трбушину у коју је стално приударао као у какав бубањ. Кад га је стомак потјерао у шуму, „рај себе“ (крај себе; ради себе), затражио је да му хитно коња оседлају, мало да узме арије испод планине и са планине, а оно да се што прије ријеши баласта и што прије поново трпезе допане. Веле да је домаћица која је коња опремала у себи рекла „ајде слом ти пуко, лише ми Дората“ (коња).  

Тако било и други дан, и трећи, па и кум види и фамилији призна да од кумова повратка у град нема ништа, бар не у догледно вријеме, па што због куминих звоцања која више и не кријаше пуно, а и њему самоме већ бјеше дојадило, па скова план како да се кума бар на неколико дана отараси. Сјео за софру и по ко зна који пут повикао: живјели, куме, добро си ми дошо, попиј и поједи то што је бог дао... А онда је нагло поскочио и отрчао иза куће, па као да је неко од некуд звао, из свег гласа повиче: А што зва, штоооо?! Направи дужу паузу па ће, опет из свег гласа: Добро, добро, рећи ћу му, оћу, оћу! Кум у кући чуо само шкламитање својих вилица и ногара астала, чуо кумове ријечи, али не чуо оне на које је кум одговарао. Ушао кум сељак у кућу, сјео за сто, па се као сневеселио, прекрстио руке, нит збори нит ромори. Примијети то кум-гост, па ће: Шта је, куме, је ли то нешта било да не ваља? Није, није, баш. А, ко те оно зва и што зва? – опет ће гост. Е, ко, мој куме, зове ме онај Стеван одонуд, и угрди ме да сво село чује и да ми се спрда.  Што, јадо, ну причај! Срам те било, вели Стеван, рођак мој а твој кум, куме, рђа те убила, вели, ко што ћете, шта си кума заробио толико дана па му не даш никуд мрднути, није кум Мићо само твој кум но и мој једнако ко и твој, што му не даш да код мене дође, јазук ти било, што? Ја не знак шта да му кажем, док он нареди: Деде сад да ми га спремиш или више с тобом нећу никад више ријеч прозборити, ето шта вели. Трже се кум уназад, зашкрипа сто под теретом, зазвечаше стакла на прозору, па кад се добро устури и брке разастрије саошти: Е, богоми је кум Стеван у праву, душе ми и кумства ми, но дајте ме ћерати и реците ми куда ми је наближе до онамо. На брзину се опреми и опучи про села – сви да виде да кум кума није заборавио. Успут му се још љепша трпеза смјешкала.

гнати – гна - јурнути, кренути се нагло, хакнути свом снагом, да изађе, да уђе, да побјегне, да стигне да се обрачуна с нечим, да га докусури или да га избјегне. То је оно кад се прикупи сва снага, кад се задобије снага и моћ и више него што је имаш или вјерујеш да је имаш, то је онај трзај, јуриш, на који се полаже све, или – или, кад на тога који гна нешто пада или је неко у њега уперио оружје, па виђе да гине, те покуша да се спаси. И обично се није спасио, или бар није потпуно, јер догађај не би био вриједан приче. Тада се дешавају и надчовјечански подвизи, да је неко савладао десетину, да је се успео уза стијену куда ни тица не би могла. За некога се по имену и  презимену, причало како је бјежећи пред душманима прескочио Тару, која је ту широка најмање петнаест метара, па би тај био свјетски рекордер да се такви подвизи рачунају у званичне, или би бар ушао у Гинисову књигу рекорда. Неко је гнао у сусрет изазову или несрећи да спаси некога или нешто, и обично би било касно и неуспјешно, али се дешавало да је тај који је гнао страдао у таквом покушају (да спаси кола која се отискују низ брдо, и сл).

гњида – гњида је гњида, али нећемо о њој. И кад их је највише било о њима се шућело, јер је било срамота, јер су толико притискале тијело и душу да их се није „милило“ помињати. Али гњида у људском лику је она врста пораза коју није неко некоме могао горе смислити, назвавши га тако. Због тога су и главе лећеле, некада би се тако рекло и за онога који је само тврдица, стипса, али се мора признати да је било и оних којима је то име (надимак, етикета, псовка) пристајало. То је „пиздина људска“, љигавац најгоре врсте, јадика који искористи сваку прилику да се обрука, да докаже да је неко кога би требало, као и праву гњиду, стиснути између два нокта и згњечити. Тиме се хтјело показати и то колико је тај, „гњида“, мали, нишчи. Поменули би га, помињући му и родитеље, па би казали: био бих га – али му не би дао да плаче, као оно кад су се тукла дјеца, па га шиба по туру, а ако стане плакати прут прилегне по ошишаној главици и каже се: ћут! – па ако престане онда се казна ублажи и даље се шиба само по туру. Они којима посигур припада такво име треба држати на оку, али им дозволити да се купају у свом отрову, да им мржња врије до тачке кад се у њој стане кувати онај који се гњида. Пустити гњиде да саме себи крв пију, да саме своје тијело једу, да себи јаму ископају. То је провјерено најбољи лијек против човјеколиких гњида.

гњијев – нешто ситно, мало, јадно „да се немају окошта руке савити“, нешто што се не исплати. Некад се тако каже и за инсана који је јадан, немоћан, нејак, неугледан, јадов у пуном значењу те ријечи.

господин –  изворно, тај кога тако ослове је човјек у танкој роби, индустријској, господској, дакле статусној, али и скупоцјеној која није доступна свакоме али није ни прилична било коме, јер би могла давати и карикатуралан изглед, као страшило што га има, па отуда некад израз „господин“ има и поспрдно значење, или бар иронично и самоиронично, кад се, између осталог каже: Обрела се свиња у чем није била. Господин је и онај у раскошном народном одијелу, оном униформном, које је било и скупо и на које су на неки начин имали право само угледници сваке врсте, по јунаштву, чашћу или влашћу, па га је знао „обрести“ и онај који је живио крајње сиромашно. Дакле, господину је приличила господска роба, и она никад није била сукнена, горштачка.

„Господин“ је обично ђевер, име-надимак које су невјесте (задовијек, свој и његов) надијевале једном од многобројних ђевери, истих или „извањих“ (браћа од стрица, тетке или ујака њеноме мужу). Свакоме од њих је млада морала измислити неки умиљати надимак, у томе су јој припомагале свекрва и заове, посебно старка, мада су по некад и мужеве стрине и тетке то „прописивале“ (посебно у кућним задругама, гдје је та стрина, односно тетка, била главни женски ауторитет у кући – види под „задруга“) мада су била неписана била су прилично јасна правила мада су та „интерна“ имена била у оптицају на све стране, јер није младино било да „мушку главу“ из дома („домовине“ – како су код нас звали младино окружење и нову, сада пречу својштину) зовне именом, и то би јој била озбиљна грешка у понашању, „владању“, јер „мушко је мушко, па да је тек из колијевке изишло“ – рекла ми је једном очева стрина, кад сам био тек младић, а она старица која би, и десет пута у истом дану да сам у њихову кућу ушао, морала поскочити на ноге, и кад сам ја сваки пут осјетио нелагодност и негодовао због такве почасти. И у том надијевању (издијевању) имена имала су строга правила, па је под именом Господин био онај знатно старији или најстарији међу свом браћом, и који је обично био и нешто друкчијег понашања, како и приличи старијем човјеку који тражи поштовање, и који је обично био гордог и помало суздржаног држања, који има наступ мудраца и коме се „приступа ко свецу“; онај који се обавезно при сваком сусрету (сем ако живе у заједници, задрузи) љуби у руку, коју би тај неријетко, из навике али и уз осјећање одређене надмоћи, потурао под нос снахи. Остали ђевери су добијали имена као што су Ђевер (обично онај који је био ручни ђевер у сватовима, и тај се поштовао, уважавао, као и Господин, само што је снаха увијек према њему гајила и некакву врсту братских осјећања, и он јој је неријетко био заштитник у многим приликама и неприликама, он јој је помогао да у кућу судбине уђе с мањим страхом, да не добије „младалачко лудило“, да куд не трљапи), па онда Ђешо (обично други, млађи, од два ђевера), затим Злато (вриједан више но злато), Златић, Златко (ако их је било пуно морало се варирати једно исто име), Драгић, Брато (обично тај је онај најмлађи, који се родио непосредно прије братове женидбе и који је захваљујући тој чињеници остао најмлађи, јер свекар је сада бјежао у целибат, да не би погријешио, да се не обрука, па да снаха и свекрва у исто вријеме љуљају колијевке,  мада се често и то дешавало. О женским именима-надимцима види под „вила“.

граша – име овце, оне која по кожи главе има шаре величине грашки пасуља, или зрна грашка, али тако знају погрдно и из пакости назвати жену или дјевојку која има некакве „грашке“ по лицу, настале због пјега, промјеном боје коже, због акни или какве болести.

гребене, и: гребени - посебне дрвене направе са металним шиљцима као клиновима, у виду какве четке, помоћу којих се чешља, гребена вуна, добијајући тако чиста и лијепо сложена влакна, спремна за куђеље (кудјеље), које ће се ставити и привезати за прешлицу (преслицу), и бити спремне за предење. Гребене се праве у пару, како би се на једну постављали праменови вуне а другом се вуна захватала и развлачила. Гребенама су придаване и неке магијске моћи, па се новоређено дијете повијало и прво стављало међу гребене па онда у колијевку, како би га оне даље штитиле од урока, злих очију и болештина. Некад су их неки постављали изнад улазних врата у кућу, с унутрашње стране, да се не виде а буду својеврсна брана, тако што би сваки придошлица, добронамјерни или онај други, морао проћи испод њих и бити очишћен од злих намјера и моћи, свјесних или оних несвјесних,  које су по некад имале моћ противно и његовој вољи, јер тај је рођен с ђаволом, тај је рођен у кошуљици – па је здуваћ, па је гори и опаснији но и вјештица.

гринути – масовно кренути на нешто, у нешто, сви, онако инстиктивно, послије првог шока, поводом изненадне радости. На почетку југословенских ратова крајем двадесетог вијека, један је овако објаснио свој поглед и позицију: Да је  неко напао Југославију, па да сви гринемо да га згазимо, али овако – чоек не зна против кога би ратовао!

грмуша – гомила камења настала давно тријебљењем обрадивих површина земљишта, из којих су ницале лијеске, некада и зове, и за које су се неријетко везивале разне мистичне појаве, а поготово проналазак људских костура у њима, у вријеме кад се тај камен стао користити као грађевински материјал, што је био доказ да је неко некога негдје тако супурдисо, или да је леш настао каменовањем, осудом кнеза или кога другога, а можда и каменовањем јер је дотични био за нешто оптужен, па пошто није хтио да призна, морао је да вади мазију, и пошто је није успјешно извадио – био је баш ту каменован од присутног народа и под контролом власти...

грушавина, и: грушевина, јако укусан напитак који се добија сољењем и укувавањем, на тихој ватри, овчијег млијека, непрестаним мијешањем док се не постигне потребна густина и  очекивани укус.

гршнице – гракљан на најосјетљивијем мјесту, тамо куда улази ваздух и куда се душа испушта. Па кад га ухвати за гршнице, за гркљан, за јабучицу, горе него да му је само срце или душу, у своју шаку, у своју песницу докопо, стиско, па сад ако пусти – пусти, а неће ако не попусти, ако не легне, ако не поклекне, ако не шљоне, ако не да какав срок, какав знак – јачи си, признајем, у праву си био и бићеш, јесте – слаго сам, укро сам. Или: у твојим сам и у Божијим рукама, признајем, пуштај, ако знаш што је невоља, ако за Бога знаш, видиш ли ђе душу испуштих, видиш ли да не могу даље, да очи испадају - све ти је опроштено, напао сам те – па иако нијесам, нећу никад више, јео сам што људи не једу, јачи си, бољи си ..., пуштај! Пуштиш га, иако знаш да такав: Стисни га пишти – пушти га вришти!

губер – прекривач, покривач, за кревет, изаткан од сукненог плетива, обично од двије боје, црвене и црне, по устаљеној мустри, некад љепше некад лошије сложеној. Губери су произвођени у већим количинама јер су били стално у употреби за покривање (Покриј се колико ти је губер дуг – једна је од изрека из народа), за разлику од веленција и прекривача који су се тако и називали „прекривач“, који су били љепше израде и користили су се као украсне прекривке за празан кревет, или за најстиднијег госта, а некада им је давана и чисто декоративна улога – па су се качили изнад кревета, заправо на зид уз који кревет стоји.

гуља – стара и слаба овца, којој би под прољеће отпала вуна око врата, она која је огуљена - гуља, па је личила више на жабу, корњачу, него на овцу. Тако се, фигуративно, каже и за некаква човјека.

Некада се тако назива и чоек којему баста и који воли да гули друге, почев од најрођенијих па све до јабане, ко му се дозволи, ко нема лукавства и снаге да му одоли и умакне.

гурабија – једноставан али квалитетан колач од брашна, шећера и масти. Име му потиче из арапског језика „гураби“ – оно што се носи у торби, јер су то колачи који су погодни да се носе као брашњеник. Гурабија може дуго да стоји у свим климатским условима, у торбама али и у куферима, гдје су их чувале бабе и тетке за дара, дјеци од ближе родбине. Гурабије за дара су имале на средини и у врху уграђену коцку шећера, која је била украс и радост за дјецу, која би се кад би смазала тај не нарочито сладак колач, на крају, засладила оном коцком шећера.

дебела – болест, губа, од кога је „дебљало“ тијело, уствари отјецало, нарастало. У нашој кући тај израз је често био у употреби за живота бабе Јање, којој је мајка Марија Стијеповић, рођена Дурковић од те болести дуго боловала и умрла. Причало се како јој је тијело било натечено (ноге „ко два бадња“ – воденичка, кожа „ко (х)растова кора“), да је пуцало и да је из рана капала нека жута течност, да се дуго мучила „ко Исус Христ“, да лијека није било а никаква њега није помагала. Марија је болест „зарадила“ у швапском логору (1916-1918). Швабе су је заробиле и одвеле из врта, из њиве кумпијера, који је окопавала заједно са кћери Анђом – Лилом (касније Марковић), коју су иначе душмани, Швабе, тражили, а коју је мајка, на вријеме, успјела да сакрије између цимина бујног кромпира у цвату. Марија је и у том животном добу и послије толико порођаја, била љепотица „коју си мого префатити у струку“ (круг који праве кажипрст и кажипрст и палац и палац љевице и деснице руке! – струк о коме су и краљице сањале!). Била је једина неошишана логорашица, јер је берберин који је шишао до главе и нечим запрашивао новопридошле логораше, робове, одбио да одсијече плетенице и бујне косе, какве није видио у животу, ни он ни његов командујући, који му је одобрио да их остави на глави дичне Дурмиторке, свјесно кршећи правила „службе“. Ако је извјесно да гени су одлучујући и да је и реинкарнација могућа, онда је извјесно да је Маријина љепота преживјела у лику В. Р. С., њене праунуке, а која је у средњој животној доби обољела од неке болести са сличним симптомима, па су неминовно оживјеле и приче о љепоти, и о смрти, и предодређености у поразу. Љепота је очито одржива и појављиваће се увијек и изнова. Остаје борба у којој ће болест бити поражена.

дигоглавиле – онај те дигне главу високо, као да гледа високо или с висока, онај који се пува, дува, прави важан а нема с чиме, онај који на свакога гледа са презиром и са ниподаштавањем – заметнуо главу про рамена – а заправо је обрнуто, сви би требали њега тако гледати, и гледају, али га некада трпе да не дођу у непријатне ситуације, јер томе се лако „загноји“ – лако га је увриједити. Тај је обично мали али би велики да буде, но најчешће буде по оној: Би да се протури – па се претури. Обично је тај мали растом, па иде на прстима, обично има велики нос – па небо пара њиме, дигоглав,  најчешће је сиротиња, љута – али гледа да оде ђе га не знају и ђе та глава заиста изгледа већа.

димати – напувавати се, надимати се иједом, злом.  Дима, дима – док одуши, а кад одуши – спашавај се ко може. Сличног значења је и: ћима.

докапулати – докапулао је неко ко је једва дошао, ко је једва душу донио, који је путем застајкивао и посртао, па је капу морао на тјеме руком повраћати да му не спадне с главе, који је дошао а не знамо како ће се вратити. Тај је своје доио и допио и тај треба кући да сједи и да чека смрт а не икуд да иде. Многи живљи од њега су већ под земљом, живљи се копају. Куд се оно чудо надигло, куд се нарогило, ко да се без њега не може. Ко да су сви једва чекали да баш он дође. Ко да нешто од њега зависи.

драт – др(х)ат – грозница, дрхртавица, која настаје од превелике и дуготрајне хладноће којој је неко изложен или због високе тјелесне температуре. Може бити и резултат опште слабости организма, исцрпљености од рада, гладовања, болести. Има људи иначе преосјетљивих на хладноћу и склоних да их и без разлога ухвати дрхат, па су знали да их унавиде, да им дају надимке, да им испјевају пјесмице, као: А наш Дико с цвикерима, којему је вазда зима...

дреждати – чекати, упорно, дуго, као везан за једно мјесто, као пас за коцем, као страшило на њиви, најчешће по некој команди, обично узалуд.

дрнчити (и: диринчити) – радити најтеже и најмање исплативе послове, скоро па узалуд, губити снагу и здравље у тешком раду а низашто, за клинчево здравље.

дуар, и:дувар - зид, углавном сувозид. А да ли ова ријеч има везе с појмом дувања (нешто што дува), с обзиром да ако је зид неомалтерисан, и „сув“, дакле без везивног малтера, кроз њега може и да дува – о том се ваља  још информисати, или бар размишљати. Иначе, дувар је хладан, па иако не дува, изгледа да пири, пируцка.

ђуда – широка и дугачка кошуља коју су облачила и мушка и женска мала дјеца, из практичних разлога, јер се одрасли нијесу имали времена њима пуно бавити, па тако нијесу била мокра и пуно нечиста.

ђутурум  – веома стар и нејак, некадар, оронуо чоек, али и кад се хоће казати како је неко у односу на некога пуно старији, (ђутурум за њу).

жбан – дрвени суд, посуда за ношење воде од извора до куће, направљена од дрвених дуга, са обручевима, елипсастог дна и нешто мањег горњег дна, на коме се налазе два отвора са чеповима, за утакање и истакање воде. Једна, средишња, дуга је дужа од осталих и у том дијелу се буше рупе кроз које се провуче конопац који се пребацује преко рамена и придржава руком и тако се жбан носи. За разлику од бременице која се носи на леђима и увезана конопцима за оба рамена, те тако подеснија за ношење, жбан није погодан за ношење и зато је морао бити мањих димензија и запремине и није распрострањен колико и бременица, углавном је служио за прибављање мањих количина свјеже воде. У Санџаку, Затарју, јесте, и зато у једној од дробњачких здравица које је сакупио Батрић Крстајић се каже: Поносили се ... (овим и оним, на ови или они начин), па и: „Поносили се ко Затарци жбановима“.  Жбан се негдје зове и буца и буце.

ждракнути – кад се неко нечим пријатно изненади, па се и гласне, неким ускликом, гракне као гавран, као ждрал.

ждркљати,  и: ждрокљати – ждркљати, пити халапљиво и неумјерено, као кад је неко на смрт жедан па се воде домогне, као и лаком који увијек мисли да ће му бити мало, као неумјерен прождрљивац који кад се нечега докопа, поготово кад је џабе и кад је туђе, не умије престати. Ждркљана зна неко лупити по леђима или по руци: доста ти је живина те попила; стани вода ти стала, ђе ти више стаје. Некаквог су ждркљана назвали ждрња, па сад и ждрње постоје као и ждркљани, као што постоји и ждркљање – као појава. Онај који ждрокља је негдје између ждркљана и ждероње.

жена - с вр(х) жене – (веле и: довео жену на жену), кад се неко ожени други пут, а жена му жива и здрава, али ју је поробио и затукао да је могао у кућу довести и другу, онако на дивље. Некада чак да убиједи укућане како је та друга уствари даља родица и како је дошла у госте, у којима ће можда и трајно остати. Побуне се укућани, покушају да ствар покваре, али кад виде да не могу ништа онда и сами прихвате игру и почну чак и вјеровати како је та која је дошла заиста својта, па су спремни да нагрде и косу на глави ономе ономе ко би се успротивио таквом „сазнању“. Имало је и релативно позитивних појава и у тим односима, кад је домаћица повријеђена од родбине и комшилука јер нема дјеце, и кад схвати да сви около једва чекају да њихова имовина „остане пуста“ па ће је „они“ приграбити или бар користити, па несрећна жена са осјећањем кривице код себе, крене да тражи какву жену у годинама, али која још може родити, како би оженила свог мужа и с те стране му даровала потомке, и тако имовина имала коме припасти. Има много примјера кад је та ситуација израстала до тријумфа над насртљивцима и завидљивцима. Десило се и то да се једна паметна сељанка разбољела, парализовала и потребна јој је била свака врста помоћи, коју је заиста имала од мужа али не и од разудатих кћери „које су имале своју кућу“, па кад је схватила да је то за њега превелик терет замолила га је да нађе какву жену и ожени се, те да му је богом просто с њене стране. Снебивао се он једно вријеме, а онда оде у неку планину и доведе једну усиђелицу, јаку и спретну. Изљуби се она са оном првом женом, пољуби је у руку, као праву свекрву, све с поштовањем и клањањем до земље. Благосиља је ова и помилује по глави а она се раскомоти као у својој кући и игра улогу и супруге и  снахе. Поуздани свједоци кажу да су се увјерили како за дугог боловања прве жене, нико тако није пазио ни рођену мајку, и да се свак дивио здравим односима у тој кући, захваљујући првој, али и другој жени, с којом је дошао и мушки потомак.

женскопирасто – мушко чељаде које више личи на женско, по понашању а некад и изгледом. Оно прича танко ко жена, оно женским језиком говори (е, сестро мила; е, друго моја), оно се витка, воли женске пјесме, плете и везе. Па раније док се ишло коњима а не цријевима на воду, оно би набило узду преко руке, на раме плетивачу, па успут плете и пјева (Мој драгане на даљини, поздрављам те по ведрини; по другоме немам коме, у свјету си далекоме). Оно се скоро редовно жени мушкобањастом ђевојком, оном која јесте женско али некако дјелује мушки, носи панталоне, не воли да плете, иде маајући шака, ко каква мајсторчина, воли мушко друштво а мање мушкарце. Један женскопирасти чоек из неке планинчине чак није имо браду ни бркове, па кад су га једном повели у неке сватове и била страшна мећава, те су морали свратити у нечију кућу, да спасе главе, загледали домаћини чудне свате, а посебно овога ћоса, који се још забрадио некаквим шалом, повио се над шпоретом и хукће и ђаволиска, а ђед од те куће, који до тада само сједи иза шпорета, нагиње се према чудесном госту па ће: А куд си ти баба, јадна не била, на вакоме јаду и кијамету забауљала, ко да сватови нијесу могли без тебе?

живина – врло вриједан, радан, али и љут, љуто - човјек, чељаде. „Она живина“, као да си попио живину, какав отров, ако се тај наљутио, ако си га дирно, Ко да си дирно у осињак.  Плане „ко барут“,  али неће попуштити па таман да га на ватру стављаш. Тај ако нешто одреже, неће одступити - кад би га живота коштало.

живиндроба – она која се не може најести, која је лакома, којој је живина у дробу, па је једе изнутра, па је мучи и кофиста, па је тјера у потрагу за храном, и коју ће свакако живина изјести, и то прије времена. То је најчешће овца, или каква друга животиња, којој су такво име нађели измучени и напаћени чобани. Мада су склони некада за какву жену тако да кажу, поготово жена жени.

живинско – месо, јело. Нешто од чега изједе живина у дроб, у џигерице, у срце. Нешто због чега се исказује револт, због изгледа, због квалитета, али и због личног односа према њему, па и кад је с њим све у реду. Тако се каже и кад је јело добијено с пријекором.  Болесник ће казати: Ја га једем – оно једе мене.

заварчити – врачањем и бајањем учинити да се неки проблем ријеши, да се смакну чини или да се неко стање поправи, иако је настало само од себе. Најчешће са стоком али може и са инсаном. Тако дјечака од десетак година који се сваки дан из школе враћа повраћајући од тешке главобоље и изнемоглости, бака, којој је скоро седамдесет година,  ухвати за руку и одведе на крај села, на катун, у необичну зградицу која није ни кућа ни колиба, чардачић сасвим налик онима из бајке, из сликовница, код још старије баке која зна да заварчи. У скоро потпуно мрачној просторији пуној мистичних појава које дјечака шиљкају са свих страна, баба заварчуља надвије дјечакову главу над ћупом пуним воде и покрије му главу црном крпом па у посуду са водом стане машицама трпати угљевље из шпорета да се све пуши, да све цврчи и да у дјечакову главу продире уз старичин шапат неке чудне пјесмице, тако истјерујући из мале главе демоне који су ко зна чијом кривицом ту настањени. Све се понавља за недјељу дана, кад се доноси олово од пушчаних зрна која су лећела и негдје нађена, да се растопљеним оловом просутим у воду ухвате ликови оних који су својим злодјелима то починили, а како би даље безопасни били. Чињеница је да дјечака глава више није бољела и да му је сваки напредак кренуо, па је тај чардачић од тада посматрао као какву свету кућу, крај чијих развалина и данас, као стар човјек, пролази са страхопоштовањем.

задруга – кућна задруга у којој су живјеле многе породице у нашим крајевима  у ранијим вјековима, па и у првој половини двадесетог, а понегдје су трајале све до краја двадесетог вијека. Биле су многочлане и у њима су живјеле најмање по три кољена (паса), неријетко по четири а они изразито дуговјеки старци би дочекали и „бијеле (п)челе“  (чукун - унуче). Унутар тих задруга су били јако компликовани односи, (све до невиђених патолошких стања – мада је споља требало остављати утисак слоге и среће, благостања сваке врсте), и живот и рад одвијао по наизглед једноставним правилима и по закону по коме је старији обавезно и паметнији, мушкарац много важнији и гдје је дијете било најлакше „заимати“ па и изгубити.  

Појам задруге се дуго одржао у неком фигуративном значењу, гдје је се под тим појмом означавала и наглашавала многочланост неке породице, и кад она није била уствари задруга која је имала скоро институционалан статус иако настала по природним законима.

заимати – стећи, имовину, скућити се, убуључити стоку, изићи из сиромаштва.

закланик – неко ко  је повријеђен, рањен, „заклан“, због нечега мимо друге, него што је за очекивати, јер тај глуми, фолира се, да би остварио какав циљ, да би се додворио некоме, да би показао да је на правој страни, тј. на страни већине, власти. Велики је закланик, каже се за некога таквога, а хоће се рећи: знамо да се претвара, гад. Знамо колико је лажних суза за Титом проливено, за краљем, за „мојим“ народом, и томе слично. Има она анегдота која каже како су Црногорци долазили и жалили сердара Јанка Вукотића, неки овако а неки онако, све гласнији од гласнијега, тужан до још тужнијега,  све док један није почео још из далека да кука и лелече: Ај, леле Јанко – и отац и мајко, леле оваки и онаки, јуначе и команданте мој, дико и поносе ... Лелече тај и све се у прса бије колико снаге има, одскачу груди и звекера ордење. Гледао народ у чуду док се неко није снашо па казо: забога, људи, погибе чоек, уби се, па су к томе полећела неколицина јаких, узели га испод пазуха и воде, па га убијеђују како је то божија воља и виша сила и да је треба мушки примити, али им се он опет отме па се груне из све снаге. Осјети један од спаситеља да јуначке груди овога не звече баш јуначки, па пипне – кад има шта виђети - Црногорчина испод одјеће ставио даску, па њу бије, не жали.

замаштракати – затурити трагове, сакрити трагове нечега што се десило а није смјело, нечега што је речено а није требало. Замаштракава се највише причом, вјештом и агресивном, да све испадне: ништа није било, ни ко чуо ни ко видио. Веле и: Замазати очи причом.

замјерке – на замјерке, расти на замјерке, напредовати на замјерке – сваки пут кад га видиш, све је већи, бољи, примјетно јачи, као кад се пењеш уз степенице, Свакога дана све више и више напредујем, да се голим оком види, а дало би се и измјерити, мјерењем доказати, отуда, вјероватно то на замјерке – на мјере.

замужењак – онај који је замужен. Појам је настао тако што би се за јагње, јаре, па и теле, коме су мајку прерано, због невоље или лакомости, почели мусти, па младунчету није остајало довољно хране, довољно млијека за сисање, те би закржљало још од малена, што би се одразило на његов укупни развој. Тако би рекли и за инсана, који је недовољно развијен, физички, али још и више интелектуално, мада су тако грдили и онога који је стидан, повучен, неприлагођен (који се не умије питати; из кога мораш извлачити ријеч; које не умије казати зашто је дошло, зашто су га од куће спремили).

заолцати – захолцати, балван, дрвени трупац, неколико метара дуг дио стабла који треба цапинима вјешто залетјети да би га лакше извукли на пут, на влаку, на рижу, на камион, бацили у Тару да лијепо заплива и да оде далеко, гдје треба. При томе се користи инерција масе дрвета и за то је потребна велика пракса, неуку човјеку ту не би помогла ни много јача направа него што је цапин, ни снага тројице људи. Послове су радили (х)олцери, а Таром су трифт возили трифтари, мајстори и виртуози који су се знали борити са буковина и хировима брзе и хладне ријеке којом се грађа трансопртовала до Фоче, па и даље Дрином. Но, то је нека друга прича која се може подвести под одреднице: трифт, трифтар, сплав и сплавар, са низ пратећих појмова, читав један вокабулар, који се користио у једном посебном и особеном занимању и подухвату који је трајао цијело пола вијека, интензивно, којом приликом су у корист „предузимача“, ондашњих „предузетника“, замакла низ тарске букове цијела једна планина стабала која су вјековима расла на Тариним обалама, (красила их и чувала), а што је имало цијену изражену и у многим уморствима, сакаћењима, топљењима, промрзлинама, тучама, али и дружењима, братствима међу људима, познанствима, побратимствима и кумствима, орођавањем. Овај је народ најприје низ Тару низа свијет кренуо, отиснуо.

запоњача – дио натре, направе за ткање сукна и израду различитих предмета од вуне. Запоњача је дужа или краћа тојага, доста дебља од обичне, израђена од тврдог па тиме и тешког дрвета, тања према крајевима него у средини, и њоме се запиње, утврђује вратило, које затеже основу ткива (оног што се тке), па и цијела рукотворина и цијела направа, за одређено вријеме, док рад не „одмакне“ унапријед толико да га ткаља не може више у сједећем положају дохватити. Али запоњача је овдје дошла из других разлога, као кривац, јер је њоме много лошег, мада и доброг, почињено, јер су се запоњечом многе батине добиле, или се њоме многи одбранио, како се узме, односно – како се гледа. Запоњачом би ткаља најлакше одбила од себе насртљивца, нападача сваке врсте, али и појурила за њим, гађала га. Наиме, запоњача је израдом а још више употребом углачана дрвена полуга од јаког и тешког дрвета, и подесна за руку, с обје стране, па је „згодна“ за непримијетно ношење и држање, и лака за потезање – кад затреба, кад дође тренутак. Данас су је из употребе избациле ма(н)чете, бејзбол палице, полицијске палице, чакље, ланци и сличне убојите направе, „хладно оружје“, како воле казати стручњаци. Памтише је не би ни за што од тога замијениле, ни данас.

Запотиштати, и: запотиштити – заманути снажно, гађати некога нечим, изненада и јако, прецизно. Запотиштати се може каменом, дрветом, неким предметом. Запотишти се у љутњи, у афекту, а може се неко и с предумишљајем одлучити на такав корак, па чак жртву сачекати и у засједи, те у најзгоднијем тренутку запотиштати, погодити, савладати.                                     

зипа – камен, обично онај којим се нешто или неко гађа, или ће бити гађан, и погођен, у датом тренутку, кад дође тренутак одлуке, напада или одбране.

зличка – љута и оштра на језику, жена или дјевојка, која можда и није зла али се такво понашање од ње не очекује, јер женску је дато да ћути и трпи, да се живо не чује. На неку њену крупнију или јаче изговорену ријеч реаговаће мајка, баба или добронамјерна свекрва (она друга врста ће је дочекати свађалачким и убиственим тоном), ријечима: У, зличка ли – зличка!, одмахиваће главом и бити забринуте за њену судбину, али неће пуно говорити, да зло које од ње долази изгледа мање, да не чује ко, да се брука не шири, али ће свакако наћи начина да јој  језик скрате.

змијоглава – жена која наизглед има змијску главу, или бар некога због нечег њена глава на главу змије подсјећа. Обично се тако каже за какву жују која има троугласту главицу, али је израз проширен и на жене које се сматрају злима и отровнима и којих се треба клонити и чувати. Такав израз је био примјерен само женама док некога нијесу прозвали змијоглав, од онда кад га је змија ујела за главу и од кад му се лик измијенио да га ни рођена мајка не би познала да је била жива. Сагео се он био над неким извором, над оном локвицом између камења, да пије воде, ослонио се рукама на камење а главу хтио да у локву ували и да се воде наждрокља, а одоздо се гицни змија, па га фишти право међу очи. Не било тада доктора, надалеко, а ни кола ни колских путева, па се правим докторима није ни ишло, али не само да је тај преживио, но веле да је она змија цркла. Повезивали су то са његовом људсковином, коју никада нијесу много цијенили, али од тада су га се необјашњиво бојали, плашили, увјерени да је сад он отрован ко змија и да би готов био онај кога би он ујео, те су га се њега клонили, колико год су могли и шапатом причали ту причу о њему.

излапити – исхлапити, посенилити, постати дементан. Излапило је нешто што је испарило, дјелимично или потпуно, изгубило мирис и укус, као ракија која је у боци остала дуже  незачепљена.

изор – давање волова на изор, изнајмљивање волова за орање, уз надокнаду у житу, у старом или новом кад роди, у неким другим производима, али и у парама. Такви волови би страдали, радили су много а били храњени слабо, па би народ рекао како је неко надрљо „ко изорски во“. То „на изор“ у неким мјестима значи и: дати волове јачему с пићом домаћину, да их изими, исхрани, и за накнаду да на прољеће поради све што му треба и што се уз помоћ волова ради.

Временом се ријеч „изор“ затурила, јер је волове имао скоро свак, па је народ говорио „ко изворски во“, „страдо ко изворски во“, а да нико није знао шта то заправо значи.

изумити – заборавити, истурити из сјећања. Изумио сам шта су ти рекли доктори, кад си оно ишо њима, куме. Једном тако дође код удате сестре њен мало аћуласт брат. Дочекали га сви најбоље што су могли, сестра, зет, пријатељи стари и млади. Као и увијек понашали су се с њим ко да је нормалан, ради сестре му а и ради себе, није фино поспрдивати се некоме ко ти је по чину који има неко ко се ставља у прочеље, пред кога се износи све најбоље што у кући има. Тако и урадили, али се пријатељ нешто узвртио, нешто се узнемирио, по десет пута претреса сам своје џепове, док не почне: нема – па нема. Нема – па нема, било – па нема? Шта је било - па га сад нема, пријатељу, болан? Било, било! Шта је било, реци! Писмо, било па нема, писмо било. Коме? – питао главни пријатељ. Не знам, не знам па таман да ми очи извадиш. А шта је у писму писало? – питао опет овај. Не знам, изумио сам, и готово. Добро, нека си, сједи, поједи и попиј, па ако требадне – ти ћеш сјутра друго донијети.

инокосан – онај који нема довољно радне снаге но све сеоске послове мора обављати сам. Инокоштина – самштина у раду, тако некако.

исковријежити – љутито на некога реаговати. Исковријежи маче или пашче кад се препадне или кад пријети, па режи и искеси (искези) зубе, а накостријеши се. Таква сцена и таква слика је добила преносно значење и у међуљудским односима, па ће се нечије понашање сликовито описати тако: исковријежило. Заслужило је да га нечим млатнеш по ћуши, али је боље – заобиђи га, оно је увијек такво и да су га сви сваки пут превегарили – одавно га не би ни било. Тај израз се фигуративно користи и за опис неких појава, па ће се за јак и оштар мраз казати: исковријежила студен (као пашче оштрим и опасним зубима), исковријежио сјевер, и сл.

искокрљити (очима) – гледати криво, позлобно и крваво. Каже се за некога: искокрљило онијем очима, убечило, па би реко њима ће те прождријети. Тако је оно аловно и губаво ...

ископница – она која хоће да ископа (затре) нечији дом, породицу. Напуштањем, злим рађењем, све до физичког уништења нечијега. Ископница може и да према некоме другоме, ван куће, чини зло, али је за очекивање да се зло врати, као божија казна или да се узврати. То су биле зле жене, врачаре, скитнице, нераднице, нероткиње, и сл.

ископњети – пропасти физички, стањити се, обично због болести или због стицања околности живота у нехуманим условима, као што је затвор, логор, војна вјежба или рат, због глади. Човјек се ту упоређује са снијегом који копни, који нестаје, и скоро да видиш како га нестаје. Неко је такав био и остао дуго, сав живот , (како је ископнио за гладних година – тако је и осто док је жив животом).

испипати – искушати, извући из некога неку информацију, причу, нешто што се шушка или се само претпоставља а вјешто се крије, па то онда злоупотријебити, искористити против тога који је испипан, или против кога другога. Таква се информација најчешће добија на лукав и подмукао начин, уз помоћ другога или директно, тако да тај није ни свјестан да је испипан, да му је испипалац с том намјером дошао. У ту сврху је најлакше злоупотребити дјецу, пресрету се на путу из школе, па се буде љубазан с њима, поприча о добрим оцјенама и још бољим родитељима, а онда се вјешто наведу на причу ка теми која се жели, па се дјечија искреност и радозналост искористе и преко мјере, дође се и до онога што се није ни тражило, попут онога: Е, твој тата нема реп! – а дијете смјеста одговори: Има, вала! Још увијек најбоље испипа полиција. Пред њих се истресе све као из вреће, да ти не би пропиштало и мајчино млијеко. Ипак највише испипаног је онако за своју душу, тек толико да се вршља по туђим животима, пошто се са својим оскудно.

јабана – туђина, неко што ти није ништа, а значајан је по нечему, али кад ти дође до живота – најлакше ти је на њега зажалити, па пожелиш да га се ријешиш, и то не само тај пут.

јавити – тјерати стоку, или стока сама јави, сенту, на извор воде, на солило, на испашу.

јазук – зијан, штета. Тако се каже кад се деси нека штета у стоци у храни, но се често тако вели и кад се хоће казати да треба приштеђети нешто (чувај скоруп за прољећа – јазук је, нема га ни онако пуно). Некада се јазук каже и у виду клетве: Шта уради, јазук ти било.

јапија – дрвена грађа , припремљена за градњу куће или чега другога. Некад ће се за некога рећи: и није нека јапија људска. Или: Има онђе добре јапије, само да се не испогани.

јарина –  вуна од јагњета или шиљжета (шиљеже, шиљеж – мало старије јагње. Јагње које се родило у зиму или под прољеће – шиљеже ће бити у јесен исте године. Андрићева Аска: ни још овца ни више јагње).

јармоноша – онај који носи јарам, али се у том смислу термин ријетко користио, већ тако би се казало за оног вола који предњачи у јарму, лукав је и насилан, па у запрези истрчава напријед да свали терет на другога вола. Онда би њега „окрпучили“ дрвезином, стукачом, тојагом, по носу, „по ћуши“ уз повик ујсту (стани или назад) јармоноша. Такав израз би фигуративно примијенили на људе који се слично понашају, насилно, снагачки, снагаторски, па кад преврше мјеру и кад дође до тога да се мора реаговати, онда се каже: ујсту јармоноша. Онај који би то изговорио би био спреман и на физички обрачун са насилником. Тако би поступиле и жене са насртљивим мушкарцем који би искористио неку прилику да насрне на њу, у шуми, на путу, у кући, а најчешће у штали или у колиби, некада увјерен како и она једва чека, али би се та најчешће окренула, докопала дрвезину, оклагију, ватраљ или машице, шта јој се нађе при руци, па и по „ћуши“ распалила насртљивца, казавши исто: „ујсту јармоноша“. Мушкарац би у таквој прилици био уплашен, посрамљен и поражен, па би побјегао „главом без обзира“. Жена би се охрабрила, па би истрчала за њим, гађала нечим у правцу у коме тај бјежи, псовала. Неки су од тога носили и ожиљке за цио живот, многи и етикете које би им том приликом биле прикачене. Неки су у таквим приликама добили надимке који су их после пратили кроз цио живот.

једвачек – једва дочекан син, обично јединац или први по реду од синова који су се родили послије неколико кћери.

јединик, и: јединац; и: јединак – једини син, једини мушки потомак у оца и мајке, посебно наглашено ако тај има доста сестара, које су некакав доказ да је у ту кућу несрећа била завирила, па је он, јединик, једвачек, једине очи, дошао као посебан дар или награда. Јединик је код нас култ, светиња, великан самом чињеницом да су то „једине очи“, Вукашинове, Петрашинове, Душанове, Милошеве, Ђурове, Савове, Перове, да ће за њима „остати траг“, да ће бог дати па да од тог јединика (једвачека, коме се сво село радовало, и пуцало – шенлучило, кад се на земљи јавио) бити бар три сина (пушке) а онда од њих ко зна колико. Чим би „по земљи помилио“, прије него би био у стању ишта да схвати, и прије него што спозна да живот постоји, почели би му причати како је он нешто посебно и изузетно, да треба да се чува и да сви треба да га чувају, да је довољно да он постоји. Да је он своју мисију већ испунио. Ако има  сестре, а кад се већ он јавио – боље је да их је што више, јер драматика борбе за јединика је онда изражајнија, а и оне ће припомоћи брату, са великим „Б“, да њему буде лако а њима како буде, пошто њихови животи свакојако ништа не вриједе и могу се остварити само ако се живи за брата. Зато за њега у сваком тренутку треба дати све, па и сам живот, ако затреба. Њихове породице не вреде пет пребијених пара, чак и женско дијете братово важније је од њихових девет синова, ако их имају. Јединик је већ у кратким панталонама за столом са људима, сви да га виде и сви да се диве. Женскадији је мјесто у ћошку и за вратима. Сину се прави одвојац у храни, у облачењу је повлашћен, свим што је могуће почашћен. Један јединик, већ матор чоек, се хвали на свадби свога сина, како је његов отац говорио да има сина и четири кере, а кере се женски створови упоредиви с женским младунцима керуше, која се углавном бацају прије него око себе и погледају. Кад порасте јединиково је да плаче и кука над собом, да очекује да га одмијене, и у кући и у родбини, у селу и у граду, па и свуд ђе дође и не дође, чак и у војсци, па и у самом животу! Осјећа неправду свијета над собом, толико да је увијек спреман да се освети, да се свађа, потуче. Поготово да поломи све по кући, својој и оној у коју је дошао као најдражи гост, да чупа сијалице и да се обрете под тепихом, да се прави мртав пијан да натјера да га носе, да се над њим јате. Јер, док га сажаљевају има га, да штогод искористи кад престану, кад ће обавезно да окреће главу од свих а они да јадикују над собом у недоумици ђе ли га то толико повриједише и може ли се то икако исправити. И чињеће му и што очекује и што не очекује, његово је да пије, пуши, ако треба и хашиш. Да понизи сестре и да крвничи родитеље да ништа за њега нијесу учинили а требали су, а могли су.

Један ми јединик једном („на једноме мјесту“) вели, онако сав несрећан, сав разочаран свијетом око себе који га не узима за јединика свога, „знаш ли ти да сам ја јединик?“. Знам, наравно. А говорили ти то нешто - пита он даље. Говори, наравно – немаш браће? Па је ли ти то нешто говори? – опет ће он, већ повријеђен до бола. Говори, како да не, да твоји отац и мајка нијесу имали мушке ђеце осим тебе. Е, ти се правиш луд, опет ће он сада већ скоро луд од задобијених увреда и рана. И почиње да ме мрзи још и више, јер ваљда вјерује како му ја који имам брата због нечег пркосим, а не да смо и ја и брат и сви у кући одувијек знали да пред њим треба дрхтурати, да се не смије десити да му „ко шта рече“ (да га повриједи), па таман да је не знам ти колико луд и безобразан. То је виша сила коју је племе наметнуло, вјековима уназад, то је табу у који се не смије дирнути јер би се срушила концепција самог постојања. У Црној Гори је то посебно изражено, пренаглашено.

јомужа – пријесно, неварено, сирово млијеко, обично од овце или од козе, као напитак и храна чобанима, а временом постаје и специјалитет који се служи пробраним гостима. Млијеко се намлазило у какве посуде а негдје се справља тако што се од снијега направи посудица попут мале ћасе, добро уваља снијег и натопи водом да је непропустљив, да посуда држи, па се у њу директно намузе млијека, које се расхлади и смијеша са водом од снијега који се лагано топи, те се тако добија јако укусан напитак – јомужа. То се редовно радило зими а на катунима и љети, у планини, гдје и тада има снијега. Веле да је такво млијеко не само корисно него и љековито, па су зато чобани тако јаки и дуговјеки, отпорни на све, па и на тешке услове живота у планини зими.

јурукача – жена која јури, која је „пршећа“, која је брза и на ријечи и у раду и кад некуд крене, која се свуд нађе, свуд стиже, која можда и у свашта хоће, али некада такав израз и нема погрдно, чак ни лоше значење, него се хоће казати како је дотична отресита особа, особа која нема онај наметнути женски комплекс да је самим својим полом чељаде ниже вриједности. Једна свекрва за снаху вели: Језичкара је и јурукача какве надалеко нећеш наћи – али, богоми, и радница којој краја нема, па се може поднијети!

кабо – дрвена посуда од ситних и танких дуга повезаних обручевима, која је служила за мужу и доношење  млијека кући, односно у колибу. Двије наспрамне дужице (дуге) су биле дуже од осталих и оне су тачно по средини посуде биле повезане дрвеним штапом, држачем, који је служио за премјештање и ношење кабла – и то је главна или једина разлика између кабла и крављаче (види под: „крављача“).

калаветка – жена, утворкиња, и више но утворкиња, која зна причом да омађија, да придобије на своју страну, саговорника, мушкарца, продавца, дародавца, да измами не само симпатије, већ и друго шта јој треба, шта може да смане (у Циганке би дијете измамила – а зна се како је Циганка спретна у погодби). Она зна да глуми, добро се сналази у пантомими, па сподбије инсана, што ријечју, што кретом тијела, што мигом, да чоек обезвија и не зна више ни за бога до за њу, ништа но да блене уза њу и да слуша и гледа шта она ради, а она зна, попут оне Циганке која је набила сач на главу неког јадника који је хтио да му бркови порасту. И док је ова млатила штапом и пјевала: Тупа – лупа по сачини, расту брци јуначини, колегиница јој је пунила торбе, купећи све около што је у кући нашла. Има и мушкарца који се понашају слично таквим женама, али их неће назвати неким мушким именом, калаветима или тако некако, но ће и њих звати калаветкама, јер као што не постоји вјештац нема ни калавета.

каламбас – нека смјеша, нехомогена, неједначита, нешто натрпано без реда, надробљено једно у друго, па се мијешањем, укувавањем или неким другим начином може добити потребна смјеша или право и укусно јело. То је нешто забубано, још недорађено и из чега треба да изађе качамак (обичан или смочани), цицвара, масаница и слично. Има она шаљива прича по којој се, наравно, цицвара мора мијешати и укувавати све дотле док не пусти маст, док се маст не издвоји из смјесе која ће постати цицвара, док цицвара не почне пливати  у масти, и тек тада је спремна за употребу. Али некада то неће да се деси, или је домаћица, па и они који цицвару чекају, нестрпљива, те веле да је за то једини спас да се неко од укућана свуче го и да трчи укруг око куће и говори, понавља: пушти мас – каламбас, пусти мас, каламбас! Неки су то преозбиљно схватали, па се прича како су ови или они затечени док око куће по мраку голи, ко од мајке рођени, круже, свијају и бајају, да би се прелџије које су биле на сједник пошле, вратиле, бјежећи главом без обзира, мислећи да је сам анатемљак најо на ту кућу. Неке је та слика пратила до смрти а да никада више ниђе по ноћи нијесу смјели, ни преко прага!

кантар – направа за мјерење тежине, метална, израђивана у посебним радионицама, сваки примјерак је био уникатан и зато не баш претјерано прецизан. Принцип мјерења се заснивао на законитостима двостране полуге, са једним тегом тежине око једног килограма који се помјерао дуж изгравиране металне полуге на којој су била означене мјере у килограмима, у окама -црногорска од килограма и по, и затарска – санџачка од килограма и 25 дека (250 грама), или у неким другим мјерним  јединицама, зависно од тржишта коме је кантар био намијењен. Кантар је имао „лаку“ и „тешку“ страну, за мјерење мањих и већих терета, а то се постизало простим заокретањем полуге на једну или другу страну. Кантар није било лако набавити а није се могао стално ни носити са собом, па су на пазариштима постојали кантарџије који су пружали услуге мјерења које су, наравно, наплаћивали, и та надокнада се називала „кантарија“. Наравно, људи су се увјештили и ту да варају, на разне начине, иако се то  сматрало и пропагирало као један од највећих гријехова које човјек може починити. У народу су кружиле приче о томе шта се тамо негдје некоме десило лоше, чак трагично, зато што је варао на мјери, а најпознатија је она прича по којој се један воденичар разболио на смрт и боловао дуго и предуго, не могао душу испустити, кркљао је и испуштао из себе неке неразговијетне а некако сличне ријечи, које дуго нико није могао разабрати, док се неко досјето и повикао „кантар“! Донијели су његову направу, спустили му је на груди и он је истог момента мијенио свијет, да земљу више не гријеши – како је неко примијетио и како је остало као изрека у народу.

канчело  – смотана пређа у кружни и растресити намотај, промјера „од шаке до лакта“, баш тако, а то се ради због бојења пређе. Пређа се мота на мотовилу,  посебној дрвеној направи.

канџија (и: камџија) – кожна кајаса или сплет (оплет) већег броја тањих кајаса са посебним и ојачаним рукохватом и каишем који је канџију држао око зглоба шаке у вријеме кад канџија није у упореби, у шаци. Служила је коњанику за шибање коња, посебно кад његов ход треба претворити брзо у трк. Била је саставни дио опреме коња, уз седло, узде, кићанке, па је морала и она бити фино украшена и израђена. Канџије су биле погодне и за тучу, онако на брзака, с висине, у пролазу и у трку коња, па је од ње у вјештим рукама јако велики број душмана могао батине попити. Једном је један јадика добио батине од кума. Био он младић из сиромашке али поштене куће, тек ожењен али из богате куће, дочим и поганске, па га срео негдје стари кум те куће и приупитао, иако је можда и знао ко је и чији је - који ти би, родо? Ја сам зет тога и тога, спремно одговорио „родо“, а коњаник и стари кум укапирај ко је, па га домами до коња: приђиде, куме, да те добро видим, не видим ја ... Овај, сав поносан, приђи до коња а кум распали оном канџијом ко по коњу: А зар те срамота да кажеш да си син мога поштеног кума – но се казујеш по тазбини, рђо, још да су ти не знам који но погани, каквих мало има! Па фуска, фуска, оном канџијом, дугајлију, који није умио ни плакати, а камоли бјежати, од срама самога, срама који је знао и њега некада да стигне.  

Канџије су прављене и као сасвим обични али практични предмети, са окраћим штапом на који би се везала једна обична кајаса, и таква канџија би служила за тјерање запрега, волова у јарму, кад се оре или вуку саони, па је могла далеко дометнути.

капама – посуда у облику качице, направљена од јеле или од смрче а коју су користили хајдуци, комите, одметници. Правила се од коре тог дрвета, вјештим утврђивањем коре љесковим, врбовим или дреновим прућем. Посуда се остављала у пећинама, закопавала у земљу, потапала у хладну текућу или изворску воду, како се храна у њој не би кварила за неко вријеме.

карта – папир, хартија. Али је карта и дописница ...

кастиг – нека велика брука, кад неко некога обрука а још више кад сам себе обука (она кастигуља се кастига - нека неваљалица која стално чини нешто неморално те брука родбину; чусте ли синоћ онога кастига – кад се неко свађао и ружио). Међутим овдје тај појам има некада и позитивно значење – кастиг (е, онај кастиг), означава некога алчака који је веома духовит и довитљив, па је, ваљда, у стању са сваким да се испрда, искастига. Иначе, кастиг (каштиг) је у стара времена била казна, којом се кажњавао неко за нешто, батинањем, са главним циљем да се понизи, обрука, искастига.

кварат – четрвт литра. Израз дошао однекуд из Хрватске, а тамо из латинског или талијанског језика. Вјероватно су га овамо донијели Далматинци кад су градили џаду преко Таре, па се мјештанима свидио, јер је био мјера њиховог сиромашког стања. Данас се ријетко чује, али некада је био основна мјерна јединица за много тога, поготово за ракију, кад је није било много и кад је и кварат био добра намира за кућу и с њим се могло дочекати више гостију, кад дође до образа. Навикли тако мјештани да се чашћавају у мјесној кафаници, па би се неки ракиџија и не нарочит кућаник загнао па виднуо из све снаге, да га чују сви и у кафани и пред кафаном: дајде, конобаре, кварат ракије за ово друштво вође. Појавило се онда и пиво, у неким бурадима, у кашунима, па се жутаљ пресипа по потреби и само се ријетки усуђују да га наруче, а пробали би га радо – па какво је да је. Залети се тако један мјесни дувандер (пувандер), па викне: дајде, вође за ово друштво кварат пиве, чујеш ли ме, конобаре? Чује то неки што је знао шта је пиво, па повиче: Некаде, бркати кастиже, не нагли, можеш се струнити; но ти, конобаре, дај свима по кварат пива, свима, колико нас је под овим кровом!

кијамет  – нека узбуна, метеж, несрећа, ко да је дошао судњи дан, обично од невремена, кад пада јак снијег, па дува вјетар, кад је мећава (кад дуне а мене). Па ће се рећи да је закијаметило, зна се да ће бити штете, да пријети опасност кући, зградама (штали, амбару, колиби, мљекару ...), да ће страдати ко је на путу, да се на пут не иде - па ма колика да је преша.

кладара – велика ручна шега коју опслужују два јака шегача који са двије стране трупца шегу вуку на једну па на другу страну док не прешегају трупац, балван, воз - возу, па опет, док све не претворе у трупчиће, мале и ћепке.

клак  – креч. Клачина – кречана. Постоји „живи“ и загашени креч.

клис – једноставна дрвена направа којом се играо клис, клисало се, а направа  се састојала од једне сохе која се на погодном терену пободе у земљу, клиса – који је био парче углачана и тврда дрвета, чеперак дужине, и од штапа којим се клис одбацивао са сохе, што даље у дужину, или што ближе одређеном циљу, ако се тако договори и одреди. У игри је могло учествовати више играча.

кљук – бити у кљуку – бити непокретан, сможден, онај који има ђобду и све али се ни са чиме не пита. Парализован човјек, одузет, због болести или повреда. Кљук се каже и за смјесу од самљевеног или изгаженог воћа, спремљеног за џибру од које ће се испећи ракија. Кљуком негдје називају и излеглу (поваљану) траву или жито, због невремена или због неблаговремене обраде ливаде или њиве (житишта).

кљусе – рага, старо и ислужено, мршаво коњче, које није за држања, а не може се продати ни убити (стари или повријеђени коњи су се убијали јер се код нас традиционално не једе коњско месо. Старе коње су куповали само Роми, јер за њих  је вјероватно коњетина била јестива, мада би га они окупали, истимарили, намазали нечим сјајним, па би отишао за пуно млађег и здравијег, а овај за још бољег, и тако редом).

кључ – не кључ од куће или било чега, но оно кад удари кључ! Овдје хоћемо само о спрези именице „кључ“  која у спрези са глаголом „удари“, дејствује као кључ у синтагми „удари кључ“, а он „удари“ баш у тренутку кад нешто хоће да проври, да кува, заправо то је тренутак кад вода (чорба, млијеко) проври и кад почиње кување. То је тај први и најчешће и највећи мјехур, кога салете много мањих и већих мјехурова. Само је важно да кључ удари из дна котла, лонца, казана, кад клобук ко какав метак послије дуже припреме, отезања, хуке и буке, крене и за час се обрете у врх суда, узбурка површину до тада мирне течности (текућине) па поскочи круг и клобук, некада толико јак, да се и распукне над површином течности, као млаз из какве мале фонтане, па се све нагло заталаса. За клобуком који је ту нестао крене врео ваздух и влажна водена пара. Тада почиње клобучање, читав ватромет малих и већих клобукова. Тај тренутак се пажљиво чека и тада се мора брзо реаговати, да не покипи, да се ватра умањи и подеси, да се посуда повуче тамо ђе је мање вруће а млијеко с ватре да се скине. Док проври, да се улови тренутак кад „удари кључ“, мора се дежурати, пажљиво чекати крај казана или котла, па није лако ономе који чека, досади му па ће почети да псује и да куне посуду: провири, дно ти се провалило! Дешавало се да тај, уморан и досађујући се крај ватре заспи, па да упушти да ствар оде по врагу, тада би настала паника и вика, свађа, па и батине би пале. Није било лако чекати да „удари кључ“. Није тада лако ни самом клобуку а може се мислити како је било ономе који је вадио мазију (види под „мазија“).

козлина – козја длака која се користила за прављење посебне врсте платна, за оно што је погодовала њена оштрина и велика јачина на кидање, а и њена особина да не купи воду већ да одбија капи од себе. Од козлине су се правили (ткали) покровци, посебни прекривачи самара и товара на њему, како би га заштитили од кише, снијега,  влаге, оштећења, а кад би се коњ отоварио и скинуо самар, покровцем је прекриван коњ, који је био уморан а често и знојав, да би га тако заштитили од хладноће, односно разболијевања.

коканице – кокице. Али то нијесу оне из апарата, из аутомата, са шеталишта, са пазаришта, корзоа, испрешколе (испред школе). Нијесу то оне из ћесе, из целофана, из шарене лаже, исто шарена лажа. То су биле оне из решета, из протака, кад баба наварда ватру на огњишту у кужини, па пробере кукуруза, а има окле, пун је салаш, није могло ни стати само оно из Велике њиве. Па окрунила, не ни на дрвени круњач ни на круњач-машину, но клин о клин, у крило, у травезу (тровезу), па опувала, па пуна зрна одвојила а она друга дала кокошкама. Па кад се ватра разјарга, кад престане да дими, она кола протак над ватром а љевицом, оном ломљеном, кривом, стане сипати кукуруз у протак, а он стане пуцати, пуцкетати, а она викати ћук, ћук, ћук, а унучад полете око ватре, па која коканица одскочи високо и она која оће мимо протака, фатају је ко тичице у лету. А тичице и били смо неке, но крекетаве, кликтаве, крештаве, цвркутаве, јеињаве, свракаве, врапчаве. Па их бака изручи у други протак, у сито, у калицу (карлицу), па посоли, па ми окружимо. И нијесу то биле празне пахуљице ни „на ти куме јаје“, но слас(т), и слас и мас, празник, памћење дуго.

колани – попрузи, само нешто у ширем значењу, јер осим оних колана на самару, обичних и вунених, али удобних,  постоје код седланика колани који иду испод репа, колани преко груди коња, колани и кускуни, па и они који придржавају зобнице и бисаге, све зависи за што се коњ опрема.

косац – косац, косач, именица која вјековима имала само мушки род. Косац и као појава и као појам некада је имао веома важно мјесто у језику и у животу, и сва та значења су нагло заборављена и затурена, бјежанијом са села и од сељачког посла и живота, а мало и развојем технологије, кад косац постаје појам којим се именије машиниста на косачици или тракториста на трактору који коси. А онај косац скоро да је и заборављен.

Косац некада бијаше појам, и није свак могао понијети то име које је навијало неком епитету, јер се тако називао прави косац, то јест онај који добро коси. Коси ручном косом, наизглед једноставном направом, која је уствари била машина над машинама, израдом, чувањем, ковањем, оштрењем (белегијањем), али још више снагом, мушком, и умијећем које се није свакоме дало, почев од откивања и оштрења па до забацивања и вођења косе и откоса, па још и у нашем камењару, ђе ни змији није лако да се провуче а камо ли коси.  

Косац „из пуних уста“ је био уствари онај који може на мобе ићи, самим позивањем пробран да дође међу одабране. Они су били као сада спортске звијезде, као учесници каквог купа првака. Зато су косци осим јунака били најпознатији и најгласовитији људи. О најбољима се говорило са страхопоштовањем. Као за рат опремали су се и припремали за мобе. Оне најбоље није се ни усуђивао свак да позове на мобу а најтеже је било најгорима међу најбољима. Пораз оних који су навикли да се осјећају надмоћно. Они би били као сад они те су испали из прве лиге, они те су отпали још у квалификацијама, који се нијесу пласирали на олимпијаду. Они су губили право да даље буду позивани на мобе, да се сматрају косцима. Њима су одређивали да са женама пласте сијено а онда им пјевали „Косци косе, откивају косе, а јадуље вуцају грабуље“. Поражени на мобама се нијесу могли лако оженити а нерадо су их у рат спремали, јер навикли на поразе су увијек кориснији у редовима противника. Надијевали су им надимке који би се некад и у породична презимена претварали и укоријенили за вјечита времена. Њима и потомцима.

А косачка борба је била борба над борбама, непрестана и изнова неизвјесна: пуцају косе, пуцају косишта, лете скакавци, лете мрави и мравињаци, заплиће коса за косу, лете повици: Бјеште ноге – посра вас задњица. Знала је избити свађа и туча, знао је по неки косац и мртав на ливаду панути, а једноме је једном позлило чим је кући дошао и напречац је умро. Кривили су свеца који је тај дан био записан, а нијесу убиствен ритам који на ливади намећу они који се косачким свецима сматрају, па нек издржи ко издржи.

краљача, и: крављача – дрвена посуда за мужу оваца, коза и крава, направљена од краћих и танких дуга, повезаних обручевима, од којих је једна била пуно дужа од осталих, и тај продужени дио је обрађиван, па и резбарен, у облику дршке – рукохвата, којим  се краљача премјештала и носила. Таква посуда је била практичнија од кабла (види под: „кабо“) за саму мужу али је била непрактична за дуже ношење, јер се навијала на страну супротну од дршке, па је краљача обично служила само за мужу а кад се напуни пресипало се у кабао, који је иначе прављен већи, у какву канту или котао, већ ту у штали или испред штале.

кривити – кривити се, плакати. Тешко би било дознати зашто су наши преци плач назвали кривњавом, али очито да тај израз има коријен у кривици, кривој страни, ваљда зато што је тај који се криви поражен, већ је признао кривицу, предао се. Зато ваља плакати, а плач нам је боља страна, кад плачемо можда смо једино искрени, јер је то из срца, из душе. Мада сад знамо да се неко на плач може нагнати и из хуманитарних побуда. Не само из хуманитарних, већ и из људских душебрижничких. Тако наишли неки комшије крај кућа неких добрих домаћина, па виђели старца ђе сједи на позиди и криви се колико га старачко грло носи. Четвороструке сузе се сливају на пут испред њега. Шта ти је, што плачеш старино часна, питали га, али он не могао или не хтио одговорити. Виђели му они модрице по тијелу, а знали их какви су, па синове упитали: А што, јадни, убисте оца овако? - (А у себи мислили: убило вас вријеме из облака; рђа вас пасја убила; вас ће ваши бити три пута више), а синови „моји соколови“, хладно казали: Није стио да једе!

крља – клада, велики трупац одшегана или одломљена дрвета на коме се цијепају дрва, теше и сл. Крља ће казати и за некога ко је због болести и немоћи непокретан, као крља, али и за онога који је „несатован“ због дебљине или нескладности и неспретности.

крстина,и: крстиња – стог од снопова жита, пореданих унакрс, четири по четири и тако три или четири пута (12 или 16 снопова) са „капом“ посебно свезаним снопом жита у коме се класови повију на све стране уоколо и онда се он као покривка стави да штити остале снопове, односно класове у сноповима који су укрштени у крстини. Крстине тако стоје обично у њиви, у стрништу, док се не осуше а онда се преносе или саонима превлаче на гувно, ради вршидбе или трпања у већи стог, слог крстина (снопова), који се покрије сламом, покровцима, и притисне љемежјем, како би се жито заштитило од падавина и вјетрова, све док се не стекну услови да се жито оврше.

кумпијер – кромпир, али овај израз има и нека додатна, па и поетична значења, звучања, као: Кумпијерна долина, кумпијерна златица, кумпијерна чорба, па и мноштво ријечи из коријена кумп, а и јес био важан колико неки кум (кум-пије р, кум-пијер-на, па кум – пије рима, пјесма весеље уз тепсију кумпијера). Кад се појавио у народу који је скоро свега био жељан и који га је богом кумио да роди, радовали се ко малом куму кад би се родио, а можда су с њим по први пут људски могли да дочекају кума (и куму, наравно). Дјелује као шала а можда и није тако наивно. Има с кумпијером у вези згода и незгода, шала, крађа и прекрађа, посебно са сортама које су се касније појављивале. Једно вријеме  био је изузетно популаран такозвани руски кумпијер, који 1948. постаде неподобан, па га називаху „црнени“  или некако друкчије, и дешавало се и с њим свашта као с онима који су вољели Русију и руско. Тако неки старац који није ни чуо да је донесена  Резолуција ИБ, оде на неки вашир и кад стану скандирати Титу и Партији придружи се и он, па кликне ономе кога је највише волио: Живио Стаљин, живио! Дођи овамо, повуче га милицајац за рукав, у страну, па одведе у станицу милицијску, да га тамо преваспитају и изведу на прави пут, па кад виде да старац нема појма о скорашњим дешавањима, пусте га. Питали неки, трчкарали за њим, вукли за скут: Шта би, па шта би, а он не хтио да ода државну тајну све док се могао отимати, а кад је схватио да га неће лако оставити на миру, само им је казао главну ствар у великој причи: Ћути, змијо моја, не смијеш више рећи ни „руски кумпијер“!

кућар – покретни лежај у облику кућице (као садашњи бунгалови), површине једне осредње сламарице (сукнене вреће испуњене сламом), некада јединог душека, који се правио на саоницама да се уз помоћ волова може премјештати камо и тор, па чак да се одвуче и на катун, да би у њему спавао лакосан члан фамилије, који ће ако се појави страшивоћа, вуци, у близини, па се овце узнемире и пси залају или зареже, поскочити, привикивати, дизати вику и буку на било који начин, па и потегнути оружје, ако затреба. Пошто су ти ноћни чобани били уморни од многобројних и тешких дневних послова и обавеза, дешавало се да се успавају и да не чују ни овце ни псе ни вукове, па да настане катастрофа у тору, да вуци покољу велики број оваца. Дешавало се и да чобани напусте кућар и оду на сијело, да оду у село, у друштво, па да се у међувремену деси несрећа. Некада су пропуст правдали „чињеницом“ да вук зна да зачара овце, псе, па чак и чобане, и да не реагују, колико да се ништа не дешава. У кућару су се знали састати љубавни парови, некада су тамо слали и младенце, па је успављивање било неминовно. Са таквим чобанима су се знале правити фине али и неукусне шале, препадања, одвлачења кућара иза брда, у сред какве локве или у плићак језера, али те приче превазилазе оквире једне речничке одреднице.

кућевна – нека жена, која је добра домаћица, кућу кући, кућаница је. Та је обично и стиманица, и својатљива, скопосна, дружевна, упитана. Та ваља мушке главе. То је темељ кутњи. Давно је речено: кућа не стоји на земљи но на жени. Та никоме неће рећи ни: потамо се.

лабрња – погрдно - ћуша, њушка, уста, велика имала ружна уста, али увијек некако у ружном контексту, кад се хоће показати како је неко наступио ружно, показао се у лошем свијетлу, из уста истурио нешто непримјерено и гадно. У ширем значењу лабрња је и цијела глава, ружна глава, или ружна у преносном значењу: дочека га по лабрњи; љукну га по лабрњи ко теле.

лигуре – санке, примитивне, направљене од дасака, по могућности са саоницама поткованим  металом. Служе за лигурање (санкање) али и за превоз, вучу, мањих терета по ниском снијегу, леду, површици. Већим лигурама су транспортовани непокретни, болесници или рањеници, до каквог колског пута, до прве амбуланте, и за ту прилику, невољу, би се окупио већи број људи, да припомогне. Остала је прича како је некакав високи и јаки ђед, али наџак човјек, обољелу бабу, своју жену, ставио на велике лигуре и површицом вукао пут мјесног центра, не би ли је некако одатле пребацио љекару. Била јака површица па га санке нијесу најбоље „слушале“, но су му се чак у једном тренутку и отргле из руку и с бабом великом брзином кренуле низ село. Доље било народа код стоке, око кућа и котара, па се ђед уплашио да санке могу кога и убити, па у немоћи, не мислећи на бабу, повиче: Чувај доље!

луг – пепео, (овдје то никад није шума, ни било шта с њом у вези и њој налик. За луг ће се рећи гај. Али јесте с оним што је продукт онога што расте у лугу, па ако је луг шума – онда се може казати како је у лугу – пепелу, цио један луг, или бар његов дио), поготово онај на огњишту, којим се запрета ватра и онај којим се покрије сач док се љеб (пита или шта друго) утишти, истишти. Пепео из шпорета пада у фијоку испод ложишта, која се назива лужара. Луг се просипа по врту, јер он гноји земљиште, уствари, као лужина смањује кисјелост земљишта, што јако погодује поврћу. Лугом је уништавана кумпијерна (кромпирска) златица, када се она у нашим крајевима појавила негдје шездесетих година. Неке врсте луга, храстов поготово, користиле су се за справљање цијеђа (види под „цијеђ“).

љемез, и: лемез – дрвена, некад била, притиско за сијено. Љемезовима је притискивана и слама на крововима кућа и других зграда, док се сламом покривало. Одсијече се дугачак врџ, без грана и чворова, без искривљења, па се пажљиво огули, да оно притиснуто што мање од њега труне, па се зађеља зарез на који ће се завезати врбов прут, једнијем крајем а другим ће се крајем спојити са истим таквим љемезом и истим таквим крајем врбовака и они ће чинити пар јемезова који ће се пребацити преко врха стога сијена. Унакрс ће се пребацити и други пар љемезова, па и трећи, а некада и четврти, кад се ради о великоме стогу сијена и ако је сијено на мјесту које туку јаки вјетрови. Тако је сијено заштићено од превртања, од зарозавања, од скидања овршка, капе, с њега. Тако се радило док жица није постала шире доступна, па је врбоваке она замијенила а онда је умјесто дрвених љемезова на жицу везано камење, касније и други предмети од метала а данас, на жалост, пластика постаје и љемежје, па се умјесто камена окачи флаша пуна воде или пијеска, а најбоља је она од пива, пластична од двије киле, коју је неко духовито назвао „ракета“. Вјерујем и да личи на ракету, земља-ваздух, али сам сигуран да се од њих лети у небо, и то све више.

Љемезови би се зими или с прољећа, кад се сијено разврши или потроши, пажљиво слагали уз ограду котара или уз стабло каквог дрвета, и тако чували за сљедећу годину и године. Љемези, прави, док их је било, су имали и друге неке намјене, као данас ракете и „ракете“, у одбрамбене сврхе, јер су били погодни за тучу, и у одбрани и у нападу. Љемез је погодан за руке и за ношење, сакривања иза леђа, приликом трчања за непријатељем, али и чекања у засједи или пресретања на путу. Па си лако могао некога да прељемезиш, изљемезаш и тако то. Иначе котари су, послије гомила камења, најдрагоцјенији извор оружја, средстава за тучу. Осим љемежја, ту су и врљике, мале и велике, ту је и коље, просторањ, огранци, камење, свашта. На котару ако те ко напао као да је на осињак ударио. Али ако нијеси баш брз и убојит, па се око котара обагна, онда се и непријатељ зна оружја доватити, па ето ти бруке и муке од твога љемежја. Дешавало се чак да нечији котар развале и неки сасвим трећи. Па ако је неко некоме киван, да баш ту код каквог котара дочекају жртву, и жртве, док се враћају са сијела или са вашара, па кад први првога прељемези, настане ћеранција и запомагање, па ко шта макне. Обично су сви поражени, и они с једне и они с друге стране, они који су остали и они који су побјегли, поготово ако се побједник не зна, као оно давно на Косову пољу. Причао је један који је гледао једну такву тучу код неког котара, кад су сијелџије сав котар очас разградиле, толико их је било, и кад су се врљике про леђа ломиле ко дрвцад, кад је коље по глави пуцало, кад се мислило да ту нико жив остати неће, а само затвор је потом оживио.

љеса – дио ограде направљене од пармака, зависан од расположивог простора а обично ограничен дужином баскија (хоризонталних летви) на које се пармаци у вертикалном положају прикивају ексерима. На крајеве љеса се у земљу побија коље за које се једна љеса са оном сусједном љесом повезује жицом, лозом или прућем – док велки ексери нијесу били свима доступни. Некад би се и за некога рекло: она љеса љуцка, а тај је обично јак човјек, широких рамена, а и љуцковином је обдарен.

мазија – вађење мазије: прастари ритуал доказивања невиности оптуженог за нешто, а састојао се у томе, да се у сред села, ако ту нема цркве или манастира, наложи добра ватра, да се сазове сав народ, да се у врелу, кључалу воду, убаци раоник или какав други предмет од гвожђа, па да оптужени који тврди да је невин, засуче рукеве, да се над казаном закуне и да голим рукама из вреле воде извади гвожђе и пренесе га на одређено мјесто. Ако је невин руке ће му остати здраве а ако се сагори доказ је то кривице, која уз кривицу коју је лажним заклињањем зарадио, доноси казну каменовања које изводи присутни народ. Осуђеник је дужан да стане на одређено мјесто а сви остали да се на њега каменом баце, онолико колико је довољно да га усмрте и затрпају, што му је била и једина сахрана. У вријеме српског цара Душана званог Силни, његовим Закоником је тај ритуал био озакоњен и детаљно описан и имао је три категорије за три слоја, три класе људи, дворјане, односно властелу, средњи слој и обичну рају коју негдје назива „србадија“ – према којој се поступало најригорозније.  

Остале су многе приче, из скоријих времена, када су људи у потрази за сваким „обојком“ земље, уклањали гомиле са својих имања и у њима налазили костурове, за које су вјеровали да су то вјечна почивалишта оних које су „супурдисали“ (који су нестали без трага и гласа), па је неко касније објаснио да су то каменовани појединци, да су то ти који су мазију вадили, али је утицај тог ритуала остао снажан и до данас, и од старијих људи се често може чути да неко каже како за нешто „би смио мазију вадити“, често и не знајући шта то заправо значи, али томе се може вјеровати једнако као да се заклео да је тако, да се бусао у „прса јуначка“ и помињао све постојеће свеце. Највјероватнија је тврдња да је тај церемонијал и ритуал насљеђе још из паганског доба, те да су му зато коријени јаки и да отуда досеже чак до савременог доба, макар у равни језика увјерљиво жив.

маија – неко чудо од чудна чоека, онај који жури, „лети“, све му је у неком налету, у трци, јурњави, као привиђење је, сад га видиш – сад не видиш (ко да се привиђе; онај вјетар; она машта; оно самаштеније). Маија се зове и посебно израђен рог на кровној конструкцији куће, онај који оивичава бочну, троугаону, страну крова.

мекобразан – онај који је мека образа, па као да образа и нема, нема части, па зна да лаже и излаже, зна да мами и измами, умије и у сито и у решето, може како оће, јер му не смета људскост. Па још ако наиђе на онога кога може фурсатити, који ће га трпјети иако зна ко је и какав је, јер, побогу, он је рођак, па још и јединик, заклетва, или је пријатељ пријатељски ... Дошао једном тако незван, али њима увијек добродошао пријатељ неких рођака, код неког доброг и поштеног домаћина, који га је дочеко најбоље што може и умије, који га је држо ко мало воде на длану, а овај се раскарванио, па једе и једе, смочи и присмаче, пије и припија, па млатио ово и оно, лаго и полагиво, фалио се и силио, да је само луд мого повјеровати у то. Видио домаћин колико је сати, али се правио невјешт, из пристојности, из обзира, све док овај око неко доба не затражи од домаћина да му прода кућу и мање „да сведем ону фамилију из планинчине, да почину – јес да горе имам све, али вође је љепше“. Како да ти продам кућу и имање, пријатељу – кад не продајем, шта ти је? – бранио се домаћин, али гост не одустаје па не одустаје, ти ћеш, вели, пријатељу наћи још боље, ајде реци пошто, реци, само зини! Види овај да је гост спрдња, да је аветиња, да везе с мозгом нема, па приватио спрдачину и он, па изреко: оћу – ако ћеш ми дати три мелеона! – Никуд даље, ни рјечи више, даћу ти и сто иљада приде, да није равно, и нека је са срећом. Поскочио гост на ноге, па у бијела лица изљуби се са пријатељом, па са пријом, па се тргни запас те с прозора истури шаржер метака – нека је са великом срећом, пријатељи моји драги и поштени, ја у данашњи дан доносим паре а ви се спремајте, још колико је ноћас.  

Отишо, поган, да спава у најљепшој соби, а домаћин и домаћица остали да се гледају, да зборе очима, да брекћу и јекћу про пуне трпезе. Шта уради, кукавче мој, изустила жена тек неђе пред зору, нећемо се зар поскитати под старос и да нам она ђеца више немају ђе доћи, шта уради, камен ти у дом, ка ти је? Повуци ријеч, повуци и ти једном у животу, удари натраг, нити је ко чуо ни видио ... Нећу, не, па таман кад ћу торбу и тојагу – па низа свијет, ако у данашњи дан донесе паре...  

Ујутру се прика није ни сјећо погодбе, но се неких нових марифетлука докопо, али сад је домаћинима све било лакше слушати и поднијети.

Меринац – надимак човјеку који је имао изразито коврџаву косу. Надимак је смишљен по угледу на мерино овцу, која расом има јако коврџаву и кратку вуну, а коју су звали „мерина“ и овна „меринац“.

мешчин, и: меншчин, и: менсшчини – скр. од „мени се чини“, израз који је овдје био често у употреби и имао је више значења, од тог дословног имао је и неки иронијски призвук (менсчини, домаћице, планинка, да ова вареника мало тукне), па и онај испитивачки: меншчин, шћери, ти нешто тајиш у себе, у себи – да си вјерена, да си намјерила да се удајеш, али је присутан и неки филозофски садржај у њему, чак би се рекло да садржи и дозу демократичности, јер се оставља резерва, простор и за друго и другачије мишљење, зато је био и честа поштапалица у говору мудријих људи, те се од честе употребе израз стопио у једну ријеч – скраћеницу.

можданца – спојнице које спајају двије патоснице у каци, у бачви, бурету, које повезује двије дуге или двије патоснице. Можданца су и оно што спаја брвна, да се избаче (искриве), не истуре, (не мимоиђу).То су били парчићи жељеза, некад и дрвени чепићи и чепови. Кад се двије даске или дуге, или брвна - оно што се треба спојити - облањају, фигују, укнапују, да кад се ставе једно крај другог да се не познаје спој, онда се обиљеже мјеста гдје спој треба ојачати, па се убуше рупе на једну и другу страну и убаце можданца, да се спојени елементи не би помјерали један мимо другог, мимоилазили, усљед квашења, због терета и слично. Та можданца некада подсјећају на кичмену мождину од (х)ајвана кад се закоље, па можда отуда потиче тај занимљив назив за те спојнице.

момешка – стамена женска, здрава и јака, отмена као мушкарац, и не заостаје за мушком главом. Момешка је спремна и за мушке радове, она ће дочепати косу, натоварити товар на коња, ухватити волове у јарам.

мотовило  – дрвена направа за мотање канчела пређе, облика мање сохе на коју је с друге стране затврђен „т“ комад, преко кога се до у рачву сохе намотава већа количина пређе и добија канчело, ради бојења. Послије бојења канчело се поставља на вито и помоћу њега одмотава од канчела и намотава на клупко – са кога се онда намотава на чуњеве за натру, одмотава док се упреда, нешто плете и сл. Некад би људи и карактер и понашање неког човјека поредили са мотовилом.

мрака – кад се неком смркне пред очима (уфати му се мрака, или - уфати ми се мрак), због неке слабости, пред изненадном опасношћу, приликом доласка какве страшне вијести, а често и приликом какве велике и изненадне љутње, кад неко некога опсује, увриједи до бола. Рећи ће се: а мени се смрче, мени се увати мрак пред очима, неста ми бијела свијета.  

Мрака некада има значење и нечег малог, сићушног, скоро невидљивог, као у мраку. И ту има улогу придјева.

мрцина – мрцина је, наравно, онај који је мртав, али овдје то значи да је то онај (она, оно), који је још наводно жив а као да није, да је мрцина, да је жива мрцина, неко ко низашта није, ко боље да није жив кад је тако неспособан. Али се некад хоће казати како је „мрцина“ чоек у људскоме смислу, у смислу људсковине, чојства, а то је најгора варијанта. То је онај који се упуштио, дозволио, да га неко малтретира, злоставља, као жена или нека поган, и он никако да му узврати, да му се некако одупре или освети. Мрцина је и онај који је неотпоран у жалости или у каквој другој прилици, кад се покаже слабићем, кукавицом и сл.

мукает, и: мукајет – пажња, буди мукает – припази, обрати пажњу. Буди мукает овцама док отрчим до куће, буди мукает да не покипи млијеко, да ми ово ко не украде и сл.

муктач – зависан бити од некога, од његове помоћи ове или оне врсте, која кад - тад дојади и ономе који помоћ пружа и ономе који помоћ очекује.

наковати ћутек – намјестити некоме да добије батине, од некога коме се нешто кивно, не директним нападом или замком, но наговорити некога да то некоме уради, испричати му о њему све лоше што му се зна и не зна, описати грешке и гријехе које је тај починио, поготово према ономе који треба ћутек да испоручи или ће наћи некога да то умјесто њега уради. Може се ћутек наковати и „по службеној дужности“ човјеку, чешће жени, најчешће дјетету. Зна се чије је да суди и пресуђује, да бије и заводи ред. Па ће „глава куће“ кривца истући, некога комшију, кога иначе по навици туче, своју жену којој је то редовна васпитна мјера, а дијете коме треба тући и мјето ђе сједи, да би од њега испао чоек. А дијете ће сви најрадије пријавити, некад и налагати на њега, да је оно, дијете, чобанче, починило штету, да је пустило стоку у његову ливаду или њиву, да је оно, дијете, брало нешто из његовог воћњака, иако има и код куће, па није добро да се навађа да краде. И по томе налогу ће се поступити, одлучно и жестоко, увече кад се окупе у кући, кад нема пречег посла, кад се до прилике и зна да слиједи сабирање и одузимање заслуга и кривица, па онај задужен и за пресуде и за извршења ступа у акцију, мада нека баба из Дробњака каже, а тако се и овдје до скора говорило: Сваки пријатељ кутњи ће измлатити (истући) чије било дијете на путу да срет(н)е. А то је закон још строжији од оног циганског, кад Циго сина шаље на извор да донесе воде, и прије него му флашу да у руке истуче га да пази да је не сломи. А што га тучеш, болан, Циго, шта ти је скривио, питао неко, а мудри Циганин одговорио: е, мој брате, није скривио али ће скривити, кад он флашу сломи касно га је после тући!   

Мудар домаћин, као ни било који други код кога је ћутек накован, неће казати ко је коме од његове фамилије ћутек наковао, да би могао и други пут да има информацију и да ови не мрзе онога који им је то урадио, мада редовно знају ко би то могао бити.

нанчица (и: намчица), чвор на конопцу, омча, на канапу, кајаси, замка за птицу, за животињу (набити нанчицу на рогове бику те га савладати, немирну коњу набити нанчицу преко носа, да се савлада), али ће се за човјека казати: е, како бих му набио нанчицу на грло, кад је онако глуп, кад срља, кад се брука без разлога, кад није за живота. А нанчица (намчица) се заиста набацује на грло приликом извршења смртних казни, или кад човјек сам себи пресуђује. Али је некада тежа ова коју ти желе и веле.

насалацати – некога против некога окренути, убиједити га да је тај против тога причао и радио свашта, окренути овога који је дотад био суздржан – јер није био сигуран у то, против онога, до мјере да се овај убиједи како онога треба испсовати, па и тући, како му се ваља осветити. Насалацати је као наврнути воду на воду, ватру на ватру, воду на ватру. Наковати некоме ћутек, завадити до бола, до мржње и до батина, до крви, да се никако не може разминути без велика јада. А онда ће овај те је овога на онога насалацао, остати по страни гледати и уживати, јер сад ће овај ономе да чини оно што он сам није могао или није смио. Овај који ће да нападне има неки разлог, а оправдање се тражи и нађе, кад је вјешт онај који ће да насалаца. Нпр. онај је овоме продао краву и описао је - како такве надалеко нема, али кад је овај са пазара довео кући, схватио је да од тога нема ништа, да крава не даје довољно млијека, да је старија него што је казано, да се гица и хоће рогом да омане, не да телету пода се. Па онда село узме ствар у своје руке, па су сви као повријеђени и ожалошћени због преваре, па се прсе како би се они продавцу за  такав пазар горко осветили, и не да би му краву вратили, но би га и суду тужали, па би у своје руке и суд и пресуду узели. Тако купцу не остаје ништа друго до да послуша и да освету спрема, гора му је брука но мука, па му више и није до краве, да хоће бар црћи, но како показати да те онај баш и није преварио, а ако јесте онда си му се довољно осветио, да му више нема погледа међу људе, да ће од сада сви знати ко је и шта је. Тако су овога насалацали на онога, и сад је лако да га овај туче док га у земљу затуче.

настава – станује, насељава, настањен је. Наставо је нође ђе сад настава (тај и тај), настава - станује код тога и тога. Докази да је некад неко постојао и наставао, да његово је било, нуде се у многим топонимима, као што су: Јефтовина, Миличине ограде, Савина долина, Вулова крчевина, Магрино мочило, Недина блатина, Анина вода, а да се некад не зна ко је тај или та била, а мора да је ту  негдје наставала. А кад је наставала – нешто је и радила.

натопити – осим водом, може се натопити и стијенама, камењем, засути некога камењем да побјегне, као поштена жена онога који је засрете на путу са поганим ријечима и још поганијим намјерама, кад „лане“ оно о оном. Али га натопити тако жестоко да камен (стијена, зипа, рипа), претичу један другога, да га сустигне и запљусне као талас воде, да се утопи у то, да нема кад бјежати и да му не падне на ум да се брани, но да гледа да се што прије докопа заклона, какве међе или шуме; важно је било докопати се какве гомиле (громиле), камења, каквих је некада било на све стране, какве риже, кипина, а још бити и увјежбан. Некада су и за то били познати мајстори, па се за неке говорило: боље да те тај гађа из пушке него каменом, пушком ће те можда и промашити – а каменом сигурно неће. И не само жене да су знале натопити некога но и људи, но и ђеца, кад уфате некога у штети, на своме имању, у својој ливади или житу, па му се привуку на каменомет, иза какве добре гомиле, па уз повик: а, ту ли си, лопове од лопова, погани од погани, рђо од рђе! – па натопе камењем. Најтеже и најчешће је било око међа, кад би из имања у имање стрлијекнула стока или коса, или зла намјера, па би комшија комшију, рођак рођака, или брат брата, засуо, натопио камењем, а овај није имао куд бјежати, но би се фатао прве гомиле, па ако је вјешт и он би засуо нападача, па би се каменали док имају живота, док траје камења, док, некад, сву гомилу не пребаце сусједу, преко међе, па се морају фатати оног расутог камења, оног које је на њих бачено, па по неколико пута тамо или овамо, док траје отпора, док се има живота. Ти који су знали добро натопити, некада су били јако угледни у своме мјесту, и није се на њих и на њино лако налијетало.

натра – разбој. Дрвена направа, сложене конструкције, мање или више лијепе израде, на којој се ткало сукно, платно од овчије вуне, односно пређе, које је (платно) служило за шивење сукнених одијела, џамадана и других одјевних предмета, поњава и сламарица, али и разних прекривача, валенција, губера, струка (прекривача) за колијевку, пелена и друге опреме за кревете, колијевке, патосе и сл. Главни дјелови натре били су (док их је било): ступци, стативе, подножи, скачци, вратила, запоњаче, цијепци, брдило, брдо, чунак са цијеви на срдашици. Скоро свака кућа је морала имати натру и у свакој генерацији по неку жену која је знала да тке. Свака ткаља је то радила с мање или више умијећа, али је било ткаља које су биле веома вјеште у том послу, које су постајале гласовите по својим „златним рукама“, с којима су се укарале друге жене, за које се с пуним правом може казати да су биле умјетнице, које су друге жене опсједале и молиле или плаћале да им кћерма за рухо изаткају по нешто лијепо и друкчије. Мушкарци су ријетко знали да раде с натром, и то су били обично они „женске постати“, који су вољели да плету, везу, да раде око хране и друге женске послове, и који су сматрани бруком за кућу – али „им се никаква јада  није могло“ да се тога „ђавола“ одрекну. Ти су обично били вјештији од многих жена.

нафака,  и: навака  – храна, и јело и пиће, оно што је човјеку судбински и од бога одређено, дато да потроши док је на овом свијету. Па се каже: ако буде нафаке при њему – биће му и лијека; нови дан – нова нафака. Дај ми се, боже, нафакли родити – па ми је лако свијетом ходити. Овдје се ваља сјетити оне мудрости Зука Џумхура, док једно јутро  негдје у Херцег Новом сједи с неким и кафенише, пуши, онако полако, мераклијски, а тамо негдје некакав трчи некуд да се сломи, жури ваљда на посао, а Зуко га гледа и отприлике каже: Е, види будале, Алах му је дао да на овом свијету прође извјесан број корака, а он кидисо да их што прије потроши!

ненајед – онај који се не може најести, па таман пуну колибу хране пред њега да изнесеш, да га пустиш сама на врата колибе и на проскок за таван. Глад је његова стална опсесија, гладан прије, за вријеме и послије обилна оброка. Глад! То је оно што је наше претке сналазило још на рођењу и пратило их кроз живот све до у гроб. То је оно што из нас проговара али не знамо зашто, па једемо ли једемо, преједамо ли се преједамо, до мјере кад после саме себе кунемо , па се чудимо што смо шири но дуљи, да нас је лакше прескочити него заобићи. Зато се лако откотрљамо, зато доктори са нама имају пуне руке посла. Зато би нам више пристајао назив глад него иједан други. Из нас је проговарало и колективно и породично несвјесно и ко зна које несвјесно, па из нас проговори глад прађедовска, и онда једемо и једемо, пунимо утробу своју и утробу земље, као безданицу, као бол недоболован. Зато су их и звали ненаједи. Но ни ненајед није лако бити, поготово то није било лако некада кад је хране било мало и кад су скоро сви били већи или мањи ненаједи.

Али људи су се увијек сналазили како да до веће количине хране дођу, посебно на свадбама и сахранама, а знало се то десити и од добра и наивна домаћина и мимо тога, за обично гостовање. Кад је домаћин препоштен па изнесе све, макар и да фамилију остави гладну. Па нека је гост незван и непожељан има да се изнесе и што има и што нема, па кад се овај подухвати да љуска и љуска, и фуска и фуска, наклати се па нити дише нити што збори, но гута и гута, а само најхрабрији од домаће чељади би се усудили макар у себи да промрмљају: ух, килишта, у крмеће постати, бог га сами посјеко. Али би приносили још, и још, док има, док му се не смучи, док га стомак не заболи. Једноме који је једном тако пошао на погодно мјесто, они те су га боље знали, казали: Е, ајде, нејли једном лубину испунити. Неки су се љутили кад им се то помене, правили се да нијесу такви, тражили изговоре, отурали на другога, док би други прихватали шалу на свој рачун а неки се и поносили тиме колико могу појести, па и препричавали анегдоте о својим изјеличким подухватима.

Један је тако говорио како за софру треба паметно сјести, између два тањира меса, па се једном машиш пут лијевог а други пут ћапиш из десног, па опет, и све тако док траје софра, док притурају. Једном је један тако опустио све што је својим дугачким рукама и вјешто испруженом виљушком могао докучити. Било свадбено весеље па опет послуга не могла дотурити колико је тај могао с тањира смакнути, па неки шаљивџија искористио тренутак и на час од музике узео микрофон те замолио домаћина да „препне“ тога и тога (по имену и презимену, без околишања и завијања), јер више ништа не може дофатити. А знате већ, или можда и не знате, препиње се коњ, коњ свезан за дугачки ланац или конопац, за припон, па је у круг или полукруг (ако је везан уз ограду), је попасао све чега је у том кругу било (земљу зацрнио), те га домаћин или ко други, мора препети вађењем клина, кочића, са другог краја завезе и премјештањем на друго мјесто гдје има траве, гдје има ишта. Није се овај чак ни наљутио, јер је послуга долећела са пуним тањирима и шерпама, да тако и не би да није прозвана, без обзира на све околности...

Отишо опет тако један ненајед с пунцем, с којим се у јелу иначе добро слагао, на неку свадбу у Банат, па оплео по оној свињетини и ћуретини и другој јакој храни, трпао у себе, трпао као у провалију, док није наступила блокада организма да је несрећни свадбар ко свијећа пао под сто, подврнуо очима, јечао и не могао да каже ни шта му је. Позвали хитну помоћ па су му доктори некаквим сондама одвадили дио терета из трбуха – те му тако главу спасили. Кад су после питали пунца како би на свадби, он одговарао: е, како, све би добро било да онога ненаједа не поведох са собом, те се преједе – изјела га живина, дабогда, па ми нос окину пред ноликим свијетом, у туђини.

непрескок – онај који се не да прескочити, у причи, поготово у шали. То је мангуп у фином значењу те ријечи, шалџија без премца, који се не може надмудрити, надвисити духом и духовитошћу, који свакога зафркава а њега још нико није зафркнуо. Он је духовит па све на шалу преокрене и свакоме зна рећи и порећи. Тај обично нема лоше намјере, у првом плану му је шала, игра ријечима, духовна гимнастика. Такав је омиљен и у кући и у друштву, у родбини, с њиме се хвале и њега ће на некога насалацати кад му треба на фин начин доказати да му се зна ко је и шта је. Тога, кад уђе у кафану, сви за свој астал позивају, тај чашћава језиком и та част ни једном пићу није равна. Тога воде тамо ђе се треба надметати у духовитости, али и надлагивати кад се на лажовчину наиђе и кад га треба поразити. Поштен непрескок се неће ни са ким изругивати, духом немоћноме такав ће притећи у помоћ, заступати га.

ној – ондје, онде, онђе – како ко воли, и јесте све - само није ној – она птичурина аустралијска – а свјетска, сада и наша.

обаљастити, некога – некога учинити баљеном. А баљен је во (вочић, телац) који има једну боју длаке а само с предње стране главе, од рогова до ћуше, има бијелу шару, која се назива баља (нешто као мрља) и по њој се такво говече назива баљеном. Има људи који се роде с црвеним флекама по лицу, па их некад из пакости али потајно називају баљенима, и то није проблем, али је проблем ако те неко учини баљеном. Баља може настати од батина, рањавања, од ударца (па остане модрица за једно вријеме), али најпоганија је баља која се одмах може очистити или опрати, али која и најдуже траје, а настаје од ђубраве лопате, од опогањене метле, од у поганлук умочене пракљаче (види под „пракљача“), којима неко хоће да некога осрамоти или да му се освети да неку велику увреду коју је некоме, њему или њему драгоме, задао, нанио. Обично је то жена којој је ударено на част, личну и породичну, па није јака да тога (не)чоека истуче али јесте да га разбаљасти, и то неђе у маси, међу народом, кад ће велики број свједока глас о још једноме баљену разнијети докле стиже и докле не стиже. И таква баља остаје за сва времена, чак и у виду имена-надимка, па добила се заслужено или незаслужено, могла се уклонити са лица или не.

обезвијати и: обезвијати – просто полуђети, отупити до незнава, због какве сјекирације, због грозне неизвјесности, велике бриге због некога или нечега;

ограцијати –  јако се порадовати нечему, некој вијести, неком добитку, па то показати, и покретима и узвицима и хвалом, гракнути и ограцијати, као птице које полијећу и у полету (за)гракћу. А гракне се и очима и лицем и тијелом и гласом.

Огуљенко, и: огуљеник – човјек мршав, повијен, који је „огуљен“ од рада, који је израђен, који има само одрт живот – ништа друго.

одбестрвати се (бестрвати се) – отићи далеко, бестрва, тамо ђе му се неће наћи ни стрва, ни гроба ни мрамора, никад ни гавран костију, а нека је кад је таква, такав, такво. Одбестрвала се некуд – даће бог да је наше очи више не виде - тако се говори за онога ко је какво зло починио у селу, комшилуку, али и у кући, поготово кад је неко направио удар на образ, обруко фамилију, па нека не остане ни  траг за њим, ни стрва (леша, гроба), нек му се сваки траг постојања избрише, јер – камо среће да га никад није ни било.

одрлија – неквалитетно и неплодно земљиште, одрто – одерано због камењара, због лошег квалитета и неплодности земљишта, због велике надморске висине – у планини, због испошћености земље усљед дугогодишње употребе, због недостатка дрвета, воде, па ће се ту увијек тешко живјети, па и уз велики и пожртвован рад.  Због одрлије је „одрт живот“, живи се с муком и без перспективе, без наде да ће бити боље, све се доживљава као зла судбина. 

ожичица – удубљење испод грудне кости, мјесто гдје се састају (или растају) ребра, плексус соларис, рекли би боксери, који знају за то јако осјетљиво мјесто. Од муке ме забољело на ожичицу, казао би неко ко се због нечега изнервирао, а данас би рекли „прорадио ми желудац“, што је и суштина, уствари. Јер ожичица је занимљива само док боли, а боли желудац испод ње, а иза свега стоји душа која на све реагује.

ојаричати (се) – добити бубуљице око уста, (можда херпес?) као јаре што има, а добије их и јагње кад се испусти рано на пашу, прије него спане роса са траве, и ваљда тада покупи некакав вирус, те му се знају створити чак и красте. Иначе, човјекове такве појаве по лицу, бубуљице (акне) овдје зову најебице, и пошто их углавнон и највише добијају млади, жељни љубави, доводе их у везу са љубавним јадима и нагонима.

окембесити и: оклембесити – кад неко буде безвољан, без животности, па има опуштено лице, уста, поспале очи, нема воље ни да прича ни да слуша другога шта каже, ко да је сво зло за паре купио, па нит збори нит ромори. Такав се може бити без разлога (меланхолија, депресивност и сл.), али и с разлогом, кад се десило нешто лоше, кад је неко разочаран нечијим понашањем, поготово дјеце, кад се западне у беспарицу. Окембеси и онај који је наружен, ухваћен у лажи и превари, који се постидио због нечег, чак стиди се туђијем стидом. Сломљен и саломљен човјек.

ома(х)а – омаа, (и: омаја) – наглост, набуситост, пријека нарав (она њина – те породице, тог братства,  омаа, омаја), па та особина зна да оде по женскоме трагу, те се није баш препоручљиво од тих женити. А и ако се то деси онда је та млада, жена, вазда прекорена, па ће јој и обичну реакцију сврстати у омау а онда и за све што не буде по вољи код њеног порода, рећи ће: е, то се уселила она омаа њина - тамоњина. За такве знају рећи и да су аћуласти.

Он – човјек, муж, супруг, једино она, жена, га је тако звала. У најбољем случају би казала: чоек или домаћин. Један домаћин се из болнице враћа у сандуку. Износе га, окупила се родбина, породица, међу њима и његова жена, која први пут јавно показује какве – такве емоције према њему, па вели: Како ми се то враћаш, црни мој домаћине.

Она – жена, супруга, чије се име Он гласно не изговара, као да не ваља, а и не ваља по друштвеним  нормама које су владале код нас, до скора. Чак и тамо негдје даље, кад је треба поменути и има комуникацијских проблема да буде јасно о коме се ради, па кад „она“ није довољно, но би се рекло, „женетина“, мени и оној женетини има доста оно пензије, ђеца се „распршила“ („прсла“) по свијету), „бабетина“, у најбољем случају „Он“ би казао „Жена“.

оно - дијете

Оно – са великим „О“, јер свако Оно је само Оно и никако друкчије. Колико гој да иг је, а млозина иг је, ни једно на друго не наличе. Оно, са великим „О“, није ни он ни она, ни оно, ни не знам колико родова да има. Није ни мјешавина, није ни наказно ни вакетно, некад Оно и не изгледа као Оно, но само ликом иксану личи, али је духом горе но икако Оно. Ни с чим упоредиво. Ничим га не мореш нагрдити, ни да му речеш да је нечоек, ни да је сатвар, ни да је свашточиња, и нико и ништа, и несој. Да га с ајваном поредиш нагрдићеш ајвана. Да га крај какве биљке туриш и она би се осушила. Мјесец кад Оно у њега погледа поцрвени, што веле крвав да је. У сан ако га само видиш, очекуј какве јаде ... Оно је оно што ни Матија није умио описати ни нагрдити. Не знам ни што ви причам, кад га сви знате, кад свак око себе има по некога.

отарашна – жена, она која отарашава (завршава) сваки посао брзо и лако, којој сваки посао иде од руке, и све јој пристоји.

отпагавати – патити због неке кривице, због некога гријеха пред богом и гријеха пред људима (отпаго је и оно што је мајку за сису ујео).

отријети – обрисати. Отри (отриј) руке. Што отиреш руке одаме – каже један једноме док га овај стално тапше по рамену и хвата испод руке, ваљда да би му прича коју прича била увјерљивија и да га овај мора пажљиво слушати, иако неће. Отри образе (не лице, но баш образе), отри уста (обриши уста од грчине, од дувана, од тешка живота и сиротињске хране). Отри росу са срца, веле некоме коме нуде ракију или шта друго жестоко, а знају да воли, да једва чека да је „кресне“, „тресне“. Отиру се ноге, тј. обућа, о траву пред кућом, о отирач у портику, али и тај отирач има своју снагу, па ће с њим поредити и некога момка, за кога ће казати да је гори и од отирача: не би(х) говнаву (ђубраву) ногу од њега отрла. Јах силине!

офићак – неки окрајак, нека мрвица (није остало ни за офићак).

офук – житак, танак а дугачак и убојит прут, који може и стићи и добро по кожи и тијелу прилећи, који добро приања за онога који батине прима, од кога пуно боли али не оставља посљедице на тијелу, можда на души. Имали су га учитељи и очеви, све док учитељима то није забрањено а очеви се осавременили и однепитали, па сад они више од дјеце батина добију но дјеца од њих. Носили су их чобани и најбоље је пуцао по говеђој кожи, имали су продавци воћа и поврћа, да бране плодове од насртљиве дјеце. Добро је служио чуварима ограде стадиона, и многим другима. Добар је био љесковак, али је био лак и крт док се не осуши, а најбољи је врбов офук, онај зелени, није заостајао за неком канџијом, а дреновак је тако добар, најбољи, и сиров док је и кад се осуши. Данас се шиба невидљивим неким офуцима али више се фукће и фркће, и батине су много теже. Не плаче се оволико од добра, свакако.

ошвице – украсна крагна, колијер, за женску кошуљу, блузу, везена посебном врстом ситног веза на свили (ријетко на камрику), често у бојама злата, златовезом украшена.

паук, и: паучак – човјек, особа, толико стара, болесна, изнемогла и пропала, да личи, да подсјећа на паука, а под пауком се овдје подразумијева паукова мрежа, оно што се скоро не види, што је провидно, што само на раном сунцу, док је још росаво, засија и постоји. Прије би се рекло да се и у изразу мисли на нечије стање и изглед, него да дотичног говорник тако именује. И не упоређује га с пауком, паучином, но на најкраћи могући начин сликовито и симболички дочарава његово стање и изглед. Па тај који је паук, паучина, толико је лак као та мрежица, у коју још само мува може упасти, само од муве је јачи. Тог паука ако скупиш у шаку, њега нема, и у руци неће остати ништа, да га пунеш нестаће, то више није човјек, особа, но привид, још само привидно на земљи постоји. Томе је и лице испреплетано смрскотинама, мрежом бора, да тај лик доиста подсјећа на паучину.

пиво – слава. Крсна слава. Тако названа општим именом јер се слави једном у години, кад је прилика да се пије, попије и напије.

пирга – кокошка (име) која има перје са ситним и многобројним шарама, у много боја, па је пиргава – те према томе пирга. Али то је и погрдан и поспрдан назив за пјегаву жену, која по лицу има шаре које подсјећају на кокошку Пиргу, те ће и њу назвати Пирга.

пића – сијено, травната сува храна за стоку.

планинка – домаћица која брине о бијеломе мрсу (сиру и кајмаку), и не ради се ту ни о каквој жени с планине, али тај појам сигуно вуче коријене из времена кад се преовлађујуће сточарило на катунима, на планинама, гдје је стока имала боље пашњаке, боље млијечила, па је било и више мрса. Тај посао је био искључиво женски и зато се тај појам јављао само у том облику, мада су данас планинке оријеђеле а све чешће су и мушкога рода. Планинка је била бирана домаћица, женска особа од највећег повјерења у кући, у кућној задрузи, јер се тај посао „није дао“ свакој, и по питању количине и по питању квалитета, а изнад свега је била важна хигијена, како  због те јако кварљиве робе тако још и више због образа, јер није било „већег пораза“ од „галатлука“ који би се лако уочио у сиру или кајмаку, поготово пред гостима, за славе, за свадбе и сл. А тај „галатлук“ је била свака врста нечистоће, од обичног труња па до поголемих предмета, као што је рукавица, пеленица и слично. Једном тако једној која није била планинка од угледа, нестане свекров обојак из опанка, који се сушио негдје над шпоретом, па се друга исјекирала: те – куд се ђеде, украде ли га неко, куд га бијес (ђаво) однесе, и сјекирала се тако сву драгу зиму, па и прољећа пола, док једном није заподрла за нешто у каци док је покушавала кајмак да извади. А повуци, а повуци, а с обје руке, док не угледа свекров обојак да је, па повиче сва срећна и сви да је чују: Е, видиш, јадо, што гој погана рука не узме, све ће се наћи, кад-тад!

платичаст – во, јунац, који има лијеп облик тијела, набијен и у облику рибе, што је доказ да је фине расе, да ће добро вући и да ће фино на јарам ударати, да се неће бити (тући, роговима махати), а да ће из њега пуно квалитетног меса изаћи кад буде заклан (да ће се добро месом платити).

плезати, и пљезати – једва ићи, с језиком исплаженим, кад се запиње и спотиче о сваки камичак, свако дрвце, о траву, кад онај који плеза као триста кила на леђима да носи, ко да ће му душа на нос изићи, да га је погано виђети, да те растрави јер мислиш да ће већ ту мртав пасти. Доплезати – докапуло је а ни сам не зна како.

пљоска – боца плоснатог облика и изгледа. Има их разних величина и облика али је за алкохол, ракију, наравно увијек мјера један литар. Ракија се носи и за све облике весеља али и за саучешћа и сахране. За жалост се носи нека боца стандардног облика а за весеља ваља имати нарочиту боцу, неке посебне израде, по могућности опшивену и украшену, док је за одлазак у пријатеље, као здравица пожељна управо пљоска. Бркајлија са црногорком капом на глави, са дужим или дугачким капутом који има овеће џепове са стране, зађедне пљоску у џеп, као што се некад оружје за пасом носило, на коњу или пјешке, касније аутом, запути се у пријатеље, да види ђе му је то шћер отишла. За њим попристиже и посустаје још ко теба у таквим приликама да у пријатеље оде. Срета га главни пријатељ, или онај коме то приличи ако пријатељ није жив, испред куће, носећи у рукама исто тако неку литру ракије у боци посебна изгледа, па кад овај који долази викне нешто у знак јава и поздрава и домаћин ће да одговори и пожели добродошлицу, када ће и пријатељ са далека потегнути пљоску. Послије љубљења и честитки, размијениће здравице.

побрчити – пасти ничице, напријед, на трбух, погођен метком али и сопственим срцем, бити подапет, побости нос у ледину, брцима обрисати пут. Побрчио - хоће се казати и за некога ко је доживио неки пад, друштвени, људски, а изгледало је да иде само напријед, у успјехе, у нове подухвате, (јесте, био је, али је побрчио).

поднијети – лијепо стајати (Што те момче поднијело, то војничко одијело)! Пјесма из игре „шећера“ – проскока - види под „шећер“. Ријеч која значи и више од тога да некоме нешто лијепо стоји. Тако се каже и за неку појаву, кад је неко направио фину фризуру, да му је фина нека боја и сл.

подојна – крава, овца, коза, великог вимена, која добро доји младунце. Али се некад и за жену, неку, онако кришом добаци: „подојна“. Тај мотив и детаљ је инспирисао многе народне пјеснике на пјесмице ала „црвени бан“, инспирисао на удварње, просидбу,  женидбу, занос, губљење главе.

подузети (подузели га) – унавиђети, уфурсатити некога, стално му „радити о глави“, угрожавати му опстанак, као дошљаку, дођошу, новоселу. Уфурсатити га па му правити штету са стоком, са малом, на ливади, у житу, свуда ђе се може, јер фурсаџија има на све стране, па кад наиђу на меко, онда милости немају а образа немају свакако. Подузети се може и лажима, опричавањем, „губањем“, наношењем на образ, страшењем, пријетњама, отвореним и скривеним. Тај кога би подузели више му опстанка нема, ни у друштву, ни на имању, у селу, породици. Људи вјешају, људи скудају са вјешала, речено је давно, и тако је и тамо ђе се не би надо.

пожмиреп – то вам је оно које се свуд обрете, и то некако нечујно, непримијетно, да му се не разумиш док се не прикрљепи ко крпељ, а онда га нећеш открљепити без велика јада. Он је ђе се год нешто дешава, једе и пије, поготово ђе има да се шта лоше за некога чује, што ће моћи да се преноси по селу, да отрчи да се разгласи, ошпија. Оно је ко она мува под репом говеђијем, кад се оно шћукају, па се прикрљепи, па стотину репова му не би помогло. Не мош њега ни ошакнути, ни љукнути, ни ногом ритнути, оно ко да срасте с мјестом на коме је. Гори ти је навадник но крвник, веле, али је од њега још гори пожмиреп.

покровац – покривка за товар на коњу. Покровац се правио од козије длаке, зато што је био отпоран на хабање, зато што је правио добар хлад за товар а јако добро је штитио од кише и квашења товара, јер козлина је оштра и некако масна па је одбијала капи кише, али и оштра толико да не дозвољава капима да продру унутра но да се сливају низ товар, низ коња и мимо коња. Најлон и пластика тада нијесу били познати ни као појам.

помага – коевитеза, зове упомоћ! Има ли иђе икога, упомоћ! Кад је каква невоља, ако је неко нападнут или рањен, дошао у било какву велику опасност, ако је у опасности имовина (пожар, поплава, и сл.) Вришти, коевитеза, кука од болова дозивајући и позивајући лично Бога да му душу узме, да да један од два дермана (један од два свијета, или прави, подношљив живот, или смрт). Има један виц који говори о томе како је нека жена у невољи дозивала (помагала) Бога и молила да је узме, а муж јој је, као у шали, рекао: ћути ту, кучко, дабила кучко, чу Бог да те узме, а једва сам те и ја узео, (у значењу: узети за жену).

понико – оно што је поникло, обично жито, и то је оно што треба чувати ко очи у глави. Иако се тек из земље промолило, штета је једнака као да је у питању зрело класје. А понико се јавља у јесен за озима жита) и у рано прољеће, кад је мало сирове хране и кад свака врста стоке на то трчи као на со.

поњава – најважнији покривни дио постељине, изаткана од бијеле вуне од дебље пређе, као платно, без украса, које би се послије ткања најчешће ваљало у ваљарици и сјекло по мјери, по дужини ушивало, тако да су се поњаве састојале од двије или три „поле“ (подужна комада тог платна), зависно од потреба, ширине кревета, броја оних који у њему спавају. Некад би се (за старце) ткале и шиле двоструке (дупле) поњаве. Поњаве су се на рубовима, према узглављу и доножју кревета, опшивале каквим индустријским платном (најчешће оним зеленим, дебелим и прилично грубим, од кога су се правиле завјесе – фиранге), да се не просипа (осипа) ткање, а и да ивицом буду мање грубе у додиру с главом онога који се покрије. То су радили шнајдери, који су били јако ријетки, као мајстори, а и шиваћа машина је била цијело мало богатство, а за сукно је требала посебно јака шиваћа машина, па се чекало на ред код мајстора. Они су опшивали поњаве, шили одијела од сукна, и сл., али се дешавало да нема но по један шнајдер у више села, па би се људи, и жене, из неког села договорили да шнајдера доведу у село, па би неко отишао и договорио посао а онда су ишли за њега са два коња, на једноме да јаше мајстор а на другог да се натовари шиваћа  машина. Тог коња за узду би водио онај који га је довео и он би ишао пјешке, још и уз велику одговорност за чудесну справу на самару. Наравно, шнајдер је добро зарађивао, па је један имао обичај да каже: Калем конца – мени овца!

попрузи – колани на самару, на седлу, али и попрузи на тијелу, од батина, од шибе, попрузи згрчених и напрегнутих мишића, попрузи изведени на одјећи, посебно вјештим плетењем, на џемперима, на хаљинама.

портик – ходник, предворје (латински!). Израз су вјероватно у наше крајеве донијели Далматнци, који су били мајстори каменоресци и зидари, кад су се правили путеви, пропусти, позиде и мостови кроз Тару и преко Таре. Данас скоро заборављен, тај фини израз, а само прије четврт стољећа је био једини назив за ходник, старцима у нашем крају. Потри (порибај) портик, остави у портику, иди у портик умиј се. Тамо је стајала обућа, одјећа, умиваоник са текметом (текнетом, касније са лавором), посудом за воду, са преградама за сапун и за бријаћи прибор и сл. Одатле се ишло у сусједне просторије и уз степенице за горњи спрат. Тамо је лако упадао лопов ако се забораве закључати спољна врата, чим мрак на земљу. Ту би негдје било вјешто сакривено и оружје, да је, за не дај боже, увијек при руци, ако ко залупа на врата, ако покуша да их одвали, па не помажу ни брава ни мандал. Ту би неко од укућана срео госта и уводио га у кућу, одатле би се гости испраћали а они стиднији (стидан гост – гост највишег ранга, коме треба исказивати све почасти), би се и испратили и до на крај имања. Из ходника би се гласнуо гост, ако је наишао на откључана врата, дању, па би повикао: Домаћине! Ајд напријед – одговорио би овај, или ко други, јако гласно, а онда би из више грла слиједило: ко је ово? – али тихо, дискретно. У портик су вољели да се ушуњају мачка или пашче, па да се сакрију испод умиваоника или испод степеништа. Тамо се ишло по казни, по пријекој пресуди или пуким избацивањем. Одатле се могло да чује шта се у соби дешава, па су то користили шпијуни и уходе, што би често за њега доносило неочекиван дар: Добро је да осјекосмо онај храст, да нас не уфати ни шумар ни шпијун. Чим се смрачи донеси ону рибу из магазе, па да се заклопимо и да је пригамо. Шпијун би држо искорак ка соби, за случај да га неко ухвати да настави ход, као да је тек пристиго. Тај не би дуго сједио, моро би ићи да однесе извјештај ђе треба, и тамо би још исто вече дознали све што је било, а некада богме и што није било. Шпијун би често надодао, налагао, или би нешто недочуо и погрешно чуо, поготово онај који је већ био у годинама. Мада су ти старци били толико увјежбани да се од њих чоек није мого ни заштитити, све и кад је знао чиме се тај бави. То је можда било и од страха, па су им се људи тијем улагивали и додворавали, и нијесу им се смјели супротстављати и кад би „прекорачили овлашћења“. Једна стара вегара, како су га кришом звали, сав свој проклети живот је крстарио некуд по селу и око села, увијек са неком офуцаном ташном и кишобраном. Извадио би он из ташне неку књигу купусару, нешто као матична књига или какав дјеловодник, па би као припитао за неки податак који је већ знао, као нешто срављава, нешто пописује. А онда би започео причу о Марковим конацима, навијао је у страну - тако да је уклопи за оно што му треба, као: дознала однекуд милиција да (Јанко, Марко) има кривену пушку, па улећела у кућу, па почела да теруша, па на чивилук – испод капута, макни један, макни други, трећи ... И све редом помјера, па онда показује како су гледали испод кревета, испод сламарица. Па кад претреси кућу отиди да јави, не шта има - но што је њему драго. Гледали су га с том ташном ђе замиче у милицију сваки трећи дан, а некад и чешће.

постат – дио њиве који сам себи одреде ратари или жетеоци, или им ко други ореди, уздуж или попријеко, зависно од изгледа саме њиве, засијане културе у њој, зрелости, и слично, а који се оре, насијава, копа, нагрће, жње, веже снопље, крстина, и сл., а који се одради тако да се може на њему обавити посао између два оброка, два већа одмора, прије кише, прије мрака, а зависно опет о броју и снази и спретности радне снаге која ће у томе учествовати. Постат која се насијава обично називају насијев, а то је онај дио њиве које једна насјевача (посебна торба у облику веће зобнице), потпуно или дјелимично испуњена, може насијати (види под: “сијач“). Данас би постат назвали дионица. Међутим, у Потарју та ријеч има и још по неко значење, које се може довести у везу са постањем, са насљеђем, данас већ и с генетиком, јер кад се овдје каже како је неко мајчине постати, хоће се казати да је тај наслиједио неке особине и способности с те стране, и ту се често  траже оне негативне особине, како би се наружила још и мајка, па и њен род. Међутим, у неком фигуративном значењу израз постат има улогу указивања на нечије особине, па ће за онога који пуно и разнолику храну једе, казати како има „крмећу постат“, да једе без мјере, као свиња, да не бира, да једе свашта и да мијеша слатко и слано, „да му се прима“, да се гоји. Као и свакога кад узму на ћак придодаће још и како тај једе сплак, помије, да очима скида храну са шпорета и са тањира док му се приноси.

потећи – у значењу: појавити се, на пијаци, на пазару, на земљи. Тај појам најчешће се користи кад је у питању зелен, па веле: од кад је потекла зелен – лако је. А зелен је углавном поврће (свих боја) и, наравно, све оно што је зелено, што долази у прољеће, кад се храна обогати, кад је, послије дуге зиме, има довољно.

пракљача – нарочито прилагођен и обликован облик лопатице од дрвета, млатача којим се млатило по прању (роба – одјећа и остало од текстила или од сукна, што се пере) да се боље пере и да боље продре сапуница, цијеђ и други детерџенти. Много лакше је било робу лупати него ли трљати између руку, а и ефекти су били много бољи. Роба коју је требало прати доносила би се или дотјеривала на коњу до неког извора, ту би се побиле двије сохе преко којих се пружао колац или каква врљика, на који се везао казан или већи котао, насула се вода и детерџент, подложила ватра испод казана и роба би се кувала или загријавала на потребну мјеру, да би се онда вадила, стављала на какав пањ и млатила пракљачом, испирала у језерцету зајажене воде, па опет млатила, и тако неколико пута док се не опере и испере, а онда би се ширила по околном грмљу и гранама дрвећа да се осуши. И тако кад се сав веш опере, поново се све натовари и тјера кући. Али улога пракљаче се не би завршавала ту, она је увијек била при руци, да се одбрани од пашчета, од човјека насртљивца, од сваког изненађења. Пракљача је најгласовитију улогу имала кад би некога љуснула по ћуши, да га учини баљеном, да га „части“ чиме се људи не часте, но погани, да се одбрани од трача и љаге, од клевете, па би жена испракљачала негдје у маси онога који јој се образа такао. И сува пракљача некоме кад би легла по глави, па чак и само замахнута, била је велика брука за тога коме је намијењема.

превегарити – ударити га, али онако како таквоме и доликује. Вегара је најгора пашчурина, и стара и мршава, и шугава и лињава, па га нећеш ударити да га од себе одагнаш, ради гр(ех)оте, но ћеш га превегарити, ошинути нечим да вегара оде даље од тебе, да те не погани и не зарази чиме. Тако се и за одређену врсту људи може казати и тако се и поступа са таквима. Ако је крив – само га превегари толико и тако да одступи, да ти се не примиче поново. За онога који је смршао, измијенио се ликом и струком, рећи ћете да се превегарио.

преноси га – брка у мислима и разговору, као резултат сенилности, Алцхајмерове болести и томе слично. Преноси  га с догађаја на догађај, из времена у вријеме, догађаје у вези с неком личношћу веже за другу, заборавља родбинске и друге везе, заборавља имена и сл. Онда ће рећи: излапио (исхлапио), више му се нико не разума, не узима га за озбиљно.

пресаламантати – убиједити некога да се окрене насупрот ономе за што је до тада био, како је мислио, обећавао. Сломити његов отпор, убиједити га да је био у заблуди, да није у праву. Да се помири са братом, сином, комшијом, да опрости грешку. Да прихвати у кућу кћер која се удала без питања и тамо ђе се њему не свиђа. Да погази ријеч па чак и заклетву. Да врати жену за коју је повјеровао да ју је отјерао за вазда.  

Тако је било раније, сад се пресаламантавање спроводи сваке четврте године, некада и чешће, кад некога треба пресаламантати да гласа за партију за коју до тада никада није, коју је ружио и псовао, сматрао је извором свих зала у држави. Некога заиста и убиједе, и ти су најбољи, док неко неће док му не тутну по нешто у руку, у котарицу, или му опросте (обећају да ће опростити) неки дуг од кога се не може ослободити без велика јада, без грдила, попут оног Преломи, Машане; јадан, преломи. И тај кад преломи обично не казује „преломио сам“, „нека буде“, и томе слично, но се да сигнал пристанка руком, мигом, гестом неким, како би понижење било што мање, да би се чинило мањим. Иначе преломити се каже као оно кад се нешто преко кољена преломи на двије поле, које могу бити једнаке али и различите, па ломилац може да се опредијели за један од два краја.

пресмо и: плесмо – високе и честе љесе од пармака, од којих се прави тор за овце, како би вуку било немогуће или бар тешко да их прескочи.

прештуљасто – препиљено, накриво, није право. Обично неко дрво, које се хабањем на неким мјестима истањило, па је негдје дебље, негдје тање, дакле – прештуљасто. Тај се израз онда користи и у неким сличним приликама, кад се наиђе на предмет који личи на тај дрвени, а некада ће се рећи и за стабло да је прештуљасто, прештуљило се, да није једначито, те да није погодно, за  грађу, јапију.

привикивање – гласно, што гласније, стварање вике, галаме, како би се поплашили вуци и друге звијери, које пријете стоци у тору, на ливади, на пашњаку, поготово у шуми. Привикује се најчешће превентивно, из предострожности, ако је звијер гдје у близини да се поплаши и удаљи, а ако се овце, и друге животиње, стану плашити, рогити, ослушкивати, гледати некуда у страну, сигуран је знак је опасност на домаку па ваља привикивањем показати присуство и пажњу човјека, што је звијери знак да бјежи што даље, али ће се она и вратити, па ваља чешће привикивати. Ако је звијер већ „ударила“ на стоку, онда уз вику ваља и припуцати у ваздух док не буде касно или док се не буде у прилици да се звијер поплаши или убије. Ако је тор негдје у близини куће, онда се он чува из куће, па с времена на вријеме се изиђе на врата или промоли кроз прозор и из свег гласа повиче: аха! Аааа – аа! А –пус, ааа – пус! То чини најчешће домаћин, или онај кога он одреди и у кога има посебно повјерење, а у току ноћи свако од чељади кад се пробуди или устаје из неких других потреба.

привити – бити на самрти, привести крају живот, примотати своју животну врпцу, своју животну причу. Рећи ће: не знам у чем бог душу држи; само што је у кући; ни кап воде да прождре; још само ону парицу пушта (водену пару из уста – и по томе се види да још дише). Тада ће тога укућанина, сродника, насавјетовати: спремај што немаш (што немаш у кући а потребно је за сахрану покојника);

прикојаса – привиђење, нешто неодређено што се чоеку прикачи за тијело и(ли) за душу, па се прицапи уза те, па те сподбије, па те дави и дави док те не придави, толико да си жив а нијеси, па нити га можеш од себе очупати нити тако можеш даље, а нешто се  радити мора, макар умријети. То је и ђаво и није, то може бити и чоек и жена – кад се прикојаси, прикојаса, па се неће одбити никаквом силом, на њега ни оружје неће, но те мори и дави, прати и допрати, па кад га нема око тебе и на теби - у теби је, а то је најтеже, тек га одатле не ишћера, мајчин сине. Па кад те стане изнутра гребати и уједати, кад почнеш мјесто њега режати, кад станеш сам себе јести и клати, па га ето на јави и мимо јаве, у сну је најпоганије, кад сам себи и другоме постанеш прикојаса - боље да те није.

Прикојаса данас може бити и обичан чоек, мало безобразан а пуно упоран, па ако га по ћуши не дочекаш пратиће те, прикојасиће се, док не испуни што је наумило, док му не даш што тражи, док ти не измами и што имаш и што немаш, док из тебе не ишчупа последњу тајну, задњу ријеч коју си и од себе шутио. Па кад останеш сув ко локва за сушна љета, тада ће те побалегати и прећи на другога али ти га нећеш сам од себе очупати, прикојаса ће се у теби настанити да никад жаовицу не можеш од тијела очупати. Све си знао и све и могао си, осим да  прикојасу осекнеш од себе. Данас је мање прикојаса правих али оних у људском облику се намножило да се дисати не може. Да поштен чоек бога моли да се врате праве прикојасе.

пришулијегати се – утишати се, скрити се, прикрити, као вјешта мачка, па се привући жртви, ради каквог нечасног дјела, напада, крађе, прислушкивања, завиривања у његов живот. Пришулијегати се може и негдје гдје се жртва очекује, па из засједе постићи то исто. Пришулијегати се може и непријатељу, окупатору, па је таква врста пришулијегања позитивна и потребна.

проносак – јаје које снесе кокошка послије дуже паузе, а поготово оно које прво снесе млада кокошка (пилица), и оно је много мање од обичног јаја, а некада и без чврсте коре (корубине) на себи.

протак – оно кроз шта се протаче жито. И није то сито, сито је нешто друго, оно кроз што се сије брашно. И не да сије но просијава, а да није било протака, и са ситом би се лоше прошло. И оно би брзо заунуло, па би с мекињама отишло и пола брашна. Не, није то ни решето (не би  се рекло: просијано кроз сито и решето), но је то протак и ништа више. А он има многе заслуге. Да није њега било, љеб би нам црњи и горчи био. И мање би га било.

А протак је био чудо од направе. Круг, дрвени, савијен некада и толико да га човјек не може обухватити. Љуска, прије би се рекло – него ћепаница, од неког ћепког и „чистог“ а лаког дрвета, са дном од честе или рјеђе мреже. Нико нам није мого објаснити (нако би лаго како је то видио у војсци док је био) какво је то дрво и колико је било, кад се љуска од њега могла обавити око највеће крушке, а да опет остане луфта. Протак су обично продавали Цигани, највише они које су звали Каравласима, који су то доносили ко зна из којих даљина, или можда и сами правили, а што су обично наплаћивали у натури, јер народ није имо „живијех пара“.

проћепача – у ружном, чак погрдном значењу дјевојчица, дјевојчурак, уопште женско дијете, које није ни дијете у пуном значењу те ријечи, већ „туђа кућа“, неко ко је заузео мјесто једној од „пушака“, насљеднику куће и имања, чувару имена и презимена. То је она која је битна због „процијепа“, која ће другоме, можда и крвном непријатељу донијети на свијет насљедника и насљеднике, кућу му напунити и овеселити. Поријекло израза је вјероватно у вези са процијепом, двоструким дрветом насталим пукотином с једнога краја, цијепањем, распукнућем, па и женски створ изгледа као процијеп са јасном намјеном. Такав поглед је данас риједак или је прикривен, али „подмукло дејство биографије“ предака, код нас још увијек има јаку моћ.

процијеп – најважнији дио саони (види под „саоне“), онај дио који се качи за теглећу животињу и без којег би саоне биле бесмислене и немогуће. То је с једног краја расцијепљено и разврнуто колико рука дебело дрво, раширено толико да кнапира обухват двије саонице на саонима, а на другом крају оковано и избушено како би се качило за јарам волова или каквог другог теглећег хајвана. Постојали су и други видови процијепа, као практични предмети у употреби, припомоћ алаткама, грађевински елементи, па и они који су служили као разне врсте замки за мишеве али и веће „звјерке“, те је тај израз одатле придобио и нека фигуративна значења, кад се хоће дочарати како је неко упао у процијеп, у замку, у засједу и сл. Постоје и географски појмови процијепа, кад негдје у кањону, у стијенама, постоји неко мјесто у које се лако уђе, али што се даље иде све више се простор за кретање сужава, све док се не дође у мртви угао, кад се не може напријед но само назад. Таква мјеста обилато користе ловци, па чекају по страни док им звијер не уђе у такав простор, у процијеп, кад им не може побјећи но им се мора на нишан вратити, и њина је -  нако су слијепи. Таква мјеста називају процијеп, цијепац, али и заскок (јер жртва тамо заскочи сама себи). Таква мјеста су некада и саставни дио истинског заскока, кад животиња, обично коза и дивокоза, (које „воле“ да се пентрају по стијенама, јер тамо не доспијева друга дивљач па се нађе хране), уском стазицом или стрмом стијеном иде даље и даље, док не може више напријед али не може ни да се врати назад, јер се на тако малом простору не може окренути, и кад, у крајњем, буде на то присиљена, покуша, али не успијева, већ се сурвава низ стијену у провалију над којом је (за ближе информације види: Ћамил Сијарић: Коза). 

проштац – тор за стоку направљен од љеса густих и високих пармака, како вук не би могао ускочити, или бар не би могао ускочити брзо и лако, како би се бар чуло и осјетило кад вук (или вуци) „удари“ на тор и како би човјек привикујући и пуцајући из оружја притекао стаду у помоћ. Но, вук је стари лукавац, па зна да нађе начина да у тор уђе, али се дешавало да преједен и отежао није успијевао да из тора искочи, али би он и за то имао рјешење, поклане овце би наслагао уз ограду тора, па би се на тај слог попео и прескочио у слободу. Љесе тора зову се пресма. Торови тако направљени имали су велику ману што их је вјетар, због широких и честих и високих пармака, лако разваљивао, па се  могло десити да овце страдају или да одатле побјегну, па и тамо гдје ће вуцима постати лак плијен. Негдје се и за саме пармаке каже проштац.

псина – човјек лош као поган, лош пас – псина, и човјек и пас – ни човјек ни пас.

пуздра – кунуздра, клијен, млијеко од краве која се тек отелила, прва мужа. То је оно млијеко које из набујалог вимена теле не може да испосе (посиса), што због нејакости што због тога што га има пуно. Оно је жућкасте боје, густо, и није за пијење, јер се од њега кувањем ствара пихтијаста маса, па се од њега, помијешано са брашном, прави јако укусно јело, које се пече у тепсији, као пита, а зове се изљевак или ижљевак. Данас наука зна да је то млијеко препуно витамина, минерала и других материја, неопходних телету приликом доласка у земни живот, да га ојача и заштити од болести, попут вакцина, те да га цјелокупног треба давати телету у првим данима живота. Тако је то регулисала „мајка природа“.

пупак – пупак, наравно, али као синоним има и нека родословна значења, па ће се рећи: од његовог пупка, што је, отпало, све је овакво или онакво, али ће се казати како је од нечијег пупка отпало толико и толико, што ђеце, што унучади, праунучади, чукунунучади, бијелих (п)чела. Некада те потомке, од чијега пупка је отпало то и толико, а тај је, или та је, толико значајан због нечега, почну звати по његовом (њеном) имену – додајући оно „ић“,  „вић“, до мјере да то временом постане и званично презиме. А то што се тако каже, „од пупка ...“, вјероватно вуче коријен од времена кад је први пут некоме пало на памет да сликовито опише нечије поријекло, па је све повезао са спајањем пупкова, (свакако не кидањем и подвезивањем), да би се потомци уопште створили, и да је количина спајања пупкова у директној вези са бројем потомака о којима је ријеч. Како је тај тада то тако изреко, остало је до наших дана, скоро, а ово вријеме тешко да ће преживјети као ни много другога што неће. Зато се каже (говорило се) и: испод његовог пупка што је потекло, и не мисли се само на утробу. Веле још и: од његова пупка што је отпало, од његовог трбува (трбуха), или његовог дроба што је потекло (отпало), (а оно је овакво или онакво, и тако је морало и бити).

путимице и: пусимице – гађати некога нечим из истог маха, смјеста, упутити му ударац најкраћим путем, директ – што би рекли у боксу. Полетјети према некоме с агресивним намјерама.

пушњара – пепељара.

разбити – разбити новац - уситнити новац, разбити вуну - рашчешљати вуну, разбити млијеко – разриједити га.

разбити се – разабрати се, одустати од неке намјере која је била присутна у стању јаке љутње, афекта и сл.;

развући дијете – размазити га, дијете или кога другога, поготово старце. За дјецу веле: развуци – па утуци (размази га, па кад обезобрази онда га мораш тући, да знаш). Иначе, тај израз има још многа значења, од обичног развлачења нечег што је растегљиво, па до батинања: развукла га оклагијом по ћуши; али и кад се хоће нешто шифровано и са иронијом припоменути: развуко је оца!

раскарванити – распојасати се, раскомотити се, па се непристојно и неукусно препуштити свакој врсти комоције, у јелу и у пићу, а домаћин ће изнијети све то сиротиње што је Бог дао, па сјутра било – не било. Јести и пити, па се веселити, ко сав свијет његов да је, па дати себи на вољу, дати одушка. Поготово се лако погани раскарванити у туђему, кад је мека образа, ако је наишао на оног који не жали, који хоће да дочека и онога ко је заслужио и ко није, онога који је једва дочекао да му ко дође, поготово код онога који се не пита код родитеља или код жене, па користи госта да уз њега и сам омасти брке. Посебно се раскарвани онај ко је, ако му се прилика укаже, упо са оружјем, са силом, у чију кућу, па стао да нагуђује: дај ово, дај оно, и што има и што нема. Али и онај који је накро, па донио неђе у завјетрину, на „слободну територију“, па својој ваздашњој глади да одушка, па се раскарвани.

растегљај – мјерна јединица за дужину, али и више од тога. Не нарочито прецизна у метрици, али и у намјерама и у поруци увјерљива. Најпрецизнија кад се мјери само за себе. А то је кад се рашире руке – па с лијеве  и преко груди (које нијесу без утицаја и моћи) до у десну руку, па се растегне до мимо рамена, мимо тијела, скоро да се дохвате раширене и испружене руке иза леђа. Па се растегне и затегне конопац, и оно с врха лијеве до у врх десне је један растегљај, па други, и трећи, и све колико их истегне. Мјерили су се тако конопци и ланци, припони и попрузи, колани и обрамњаци, али и љубав!

Растегљај је био отворен или прикривени, маскирани, позив раширених руку и груди преко ограде плота, преко равнице, с брда на брдо, из једног посједа у други, из једног котара у други, из једног свијета у још неупознати, из познатог у још познатији. Тако је један К. једну М. мамио и домамио у кревет. Чудили се у почетку томе чичи К. зашто сваки дан растегљајима у свом котару мјери свој добро знан конопац, исти конопац. Најприје се плашили да је старина сишао с ума, све док неко није то „протулмачио“ тако да он на тај начин показује колико воли удовицу М. из наспрамне куће, а онда и да јој тако шаље сигнале кад, како и гдје.

реви – точи, тече, вода, крв, али се каже да реви и ономе коме материјална добра притичу као какав поток, као ријека. Кад је некоме ударила слава и лажни сјај у главу, казаће се: подаврело му, што је први знак да ће  све и отећи као вода, и однијети све за собом, преокренути  све у суноврат.

реза – мала метална кука чијим врхом се затврђују, каче за закучицу, врата на штали, колиби, појати и другим мање битним зградама.

рипа – и: зипа - камен, посебно онај којим ће неко гађати некога.

роса - са срца, да се скине, отру уста, отру брци (обрише од грчине) – да утоли прву глад, тек толико да се почне, начне нешто, нешто чега још нема ни за осољак, па праве ствари тек почињу. Тако некоме познатом изјелици поставили на тавулин калицу (карлица - дрвена посуда овалног облика у коју се разљевало млијеко ради кајмачења али и сервирало јело), што сувог, што сировог куваног меса, и он је све смазо док се окренеш. Домаћица принијела и калицу мијека са недирнутим скорупом од два прста дебљине, па изјелица у њу забо прст да пробије скоруп (кајмак), нагео и у душак испио све млијеко, потом, потезом прстију у круг покупио скоруп у шаку, смазао, олизао прсте, па и ту калицу одбацио у страну, у ону на којој је било месо. Оћеш ли још, питали га а он се питању зачудио: оћу, како нећу, ово је било само да скинем росу са срца. Запамћен је и онај изјелица коме нијесу ни кући ни у гостима дали да се икад наједе, јер није био неки чоек од угледа, те се он морао сналазити на разне начине да до хране дође. Упао би у нечији амбар, колибу, сушару, отеглио колико може па у шуми ко вук самотњак јео и глодао кости, али се никад ни тако није најео, колико се зна. Кад год би кући дошао пред мајком се пренемагао: Лиле, ја сам гладан! Његова специјалност је било млијеко из карлица разливених и пореданих по полицама колибе, с краја, ђе је он дугачком сламком, поготово оном ражаном, све могао дохватити споља, провлачећи сламку између размакнутих дасака, кроз рупе и рупице испалих чворова, завлачећи је испод луба, ако је лубама (великим комадима коре од дрвећа, липовог, брезовог и сл.) била покривена. Пробио би слој скорупа па пио варенику, пио и пио, док капи у калици тече, а онда прешао на другу, трећу, и тако редом, колико може освојити. Ујутру би жене затицале калице без млијека са скорупом који се залијепио за њихова дна. Крстиле се, чудиле, жалиле једна другој, док се нека није сјетила покојне свекрве и њене приче како су се у њеном роду некој жени биле змије наповеланиле и да су јој цијело једно љето калице суве остављале, и да се та жена клела, како и мала змија може највећу калицу у душак испити. Стаде поћера за змијама и змијским тајнама, али ништа не помаже, а ненајед смиче калицу по калицу, празни колибу по колибу. Настаде узбуна у селу сви се окренуше колибама, е ће сву зиму сушити зубе, док неко не примјети ненаједа Лазара, како ли се већ звао, прилеглог уз кров колибе, са сламком у зубима, дилика млијеко. Привуко му се тај па га окрпучио навиљчаним коцем про леђа, тако да се колац поломио а он само скикнуо ко вепар, а да ни ону посисану варенику није из уста повратио. Али му више никад није пало на ум то да уради.

рубац – марамица. Нешто као – оно од руба, окрајка, оно што се правило од онога што остане од платна кад се нешто важније скроји.

румештавац – хрскавица из меса (ја ти више волим онај румештавац да крцкам - но најљепшу кртину).

ручиник, и: ручник  – пешкир. Био је, онај прави пешкир, ријеткост и драгоцјеност, и не баш јефтин. Домаћи су се брисали „чим било“, каквом било крпом, рукавом, али се чист пешкир чувао за госта, и то не било кога. Обично би се вјешао (бјешао) на чивију заковану у зид или у брвна крај врата собе, или главне собе, крај њега би било огледало, ако га кућа има, испод огледала чешљара, извезена кеса слична џепу са још толиким, исто везеним, наставком на себи, о који се вјешао на зид. У њу би се стављао чешаљ, или више њих, ако има. Вез се обавезно састојао од два укрштена чешља, од цвијећа, женске главе и сл. Чешаљ је обично био дрвени, ручне израде, направљен од кленовог или грабовог дрвета, каквим танким тестеретом, а и њега су вјешти мајстори правили довијајући се на разне начине, а најбољи је био онај направљен од њемачког шлема, онога хитлеровског, од „љутог“ челика, каквих је Тара носила и износила деценијама послије Хитлеровог рата. (Кад смо већ код шлемова: користили су се они и за заватке за џибру, са дограђеном дршком, за локанду за мачке и псе, за шутирање, чак и за ношу за дјецу и старце). Ручиник се најчешће није држао у портику, да се не би прљао, иако је тамо стајао умиваоник већ у соби. Гост би се умио, посипан од стране некога, из неког бокала (из руку младе, невјесте, „женетине“, бабе, па би ушао у собу да се „отре“, обрише. Некад би госту био „црн образ“ – без фигурација, па би ручник био испрљан, силом прилика, (јах, добра ли отиска образа!), сазрео одмах за прање, а та сложена операција се није обављала тако често, а нови гост је можда већ у путу.

самирник – миран, тих и угодан човјек, онај који је склон опраштању и разумијевању, онај који не ствара проблеме у кући а кад их други стварају онда је спреман да „савија“ (окупља, савија као рој пчела што се савија) – смирује, мири, даје савјете, личним примјером да покаже како треба живјети у духу слоге и толеранције.

санџија – прободи у прсима, у плућима, кратки и изненадни, као да нешто погоди тијело, да пролети кроз њега, да проструји, па се зато каже: убила ме санџија, и вјерује се да то наступа због промаје (пропуха), те је и зато у народу распрострањен страх од промаје, више него што је нормално.

саплак – овећа дрвена посуда у облику ка(р)лице или наћви, у којој су се прали (сапирали) суди, у топлој води, и добијао се сплак, или сплачине, вода са остацима хране и масноћама, која је била солидна храна за свиње или помоћна, уз сијено, за краве музаре. Дешавало се да се сплачине грешком наспу некоме, чак и госту, умјесто воде, јер је ту негдје стајала и посуда са водом, а посебно она у којој се топио снијег, ради воде сњежанице, у безводним крајевима.

свочад – дјеца окупљена у једној брачној заједници, у једној породици, у једној кући, а са три различите стране. Једну ђецу добили су супружници из свог брака а обоје имају дјецу и из првих бракова. А пошто су мушкарци гинули а жене умирале, сиротиње (у значењу – сирочади) је било на све стране, па би жену која је остала удовица запросио удовац (јер би га дјевојка тешко запала), па је она нужно са собом морала довести дијете, дјецу, коју је имала (то је често био и услов за пристанак на удају), да би код новог мужа нашла дјецу из његовог првог брака, и онда, наравно добијала трећу. Говорило се: једну ђецу довела, другу нашла, трећу родила, и то су ти та свочад. У таквим породицама су односи били наизглед компликовани, али је та сложеност доприносила томе да  ту се у великој мјери потру они увријежени односи и стереотипи маћехе и очуха, да се изгради хармоничан однос родитеља према свој дјеци, јер је постојање само његовог дјетета из претходног брака била запрека за лоше поступање према ономе које није његово, па онда и према жени.

сеф – сеф си, сефио си, нијеси у праву, погријешио си, сјећање те не служи, није то тај, није то тако било, није се то ту десило. Једнога, ни крива ни дужна, пресрео некакав киван некоме сличноме, па га упитао: јеси ли то ти? Јесам ја али вјерујем да нијесам онај кога тражиш. Е, долијо си, коначно. Сеф си, чоече, сеф, ни... Није успио више ништа да каже.

сијач – онај који сије сјеме у изорану (поорану) њиву. То је била посебна врста мајстора, веома угледног и траженог, чији се рад плаћао вишеструким дневницама обичне радне снаге. Ваљало је у велику њиву, која се орала према расположивом сјемену или се сјеме набављало према њиви ако га домаћин није уштедио од прошлогодишњег рода, или пак хоће да посије нову сорту житарице. Сјеме је било драгоцјено, скупо, квалитетно, и морало је бити вјешто насијано. Оно што сад раде машине уз помоћ ко зна каквих направа и сита, морао је да уради сам сијач својом вјештом руком: да је сјеме правилно распрострто по површини, да није ни често ни ријетко, јер ако је често засијано не може добро класати и „налити зрно“, а ако је ријетко исто не ваља, због губитака и због тога што се у њиви јављају „ћеле“, и „оплазине“ без житарице, на којима расте трава и коров, који уништавају и околне стабљике жита. Добро засијана њива „ако не изда“ биће сва „једначита“ и неће је требати плијевити. Може се мислити колико је требао бити „лаке руке“ сијач, колико скоцентрисан на посао да нигдје два пута не баци и нигдје да не остави засијано. Његова рука је сјеме захватала из насјеваче,  а  онда брзо постављала распоред прстију какав одговара житарици и њиви, па замахивао и испуштао млазеве жита из склопљене шаке, који су се распрскивали у млазеве зрна који су се онда расипали на потребне размаке приликом пада на орање. Да их дрљача загрне, да их не остане пуно на површини, јер ту би их покупиле птице, посебно неке које су звали „орачице“ и  које се не могу никад и нигдје друго видјети сем на орању. Оне су ту долазиле због неких црвића и бубица али би се и почастиле зрнима, што ни сијачу ни домаћину не би било мрзно јер су вјеровали како је „орачица“ први вјесник доброга рода.

сиктер – марш, напоље, губи се, носи те ђаво! Сиктерисати некога значи најурити га, отјерати од себе на  најгрубљи начин, уз ријеч „сиктер“, али и уз друге псовке. Временом је та ријеч добила и нека блажа значења, па чак и шаљива, као: (х)оће ли више та (кафа) сиктеруша (она која се пије пред полазак, послије сједељке, која је на неки начин знак да се ваља разилазити, али и гост кад му је вријеме одлазити одатле, рећи ће тако, јер зна да га домаћини неће лако пустити док „још по једну“ не попију).

сирљевина, и: жетица – полупроизвод између млијека и сира, са пуно сурутке.

скопосница – она која из ништа ствара све, која ће скопати проблем и ријешити га, која ће скопати неки посао и на најбољи начин из ништа створити нешто. Она је у стању да смисли и размисли, код ње нема ништа да не може. С њом се село укара, некада неко и завиди, али сви виде. Једном у чекаоници код доктора једна средовјечна жена  прича са једним чичом у дубокој старости, поднивљеним на штапу који држи с обје руке, па кад је прозваше жена једва пређе преко оне невелике просторије, а чича, смирен и сабран, онај који се вјероватно никад није од рада ознојио, кад она замаче, вели: Е, и не искривила се. Само да знате која је то радница. Она од кад је дошла у ту комшијску ми кућу, за њу (кућу) је и бог знао. Кажу да људи из авиона загледају овај наш камењар проклети , и да сви одма веле: фала Боже, а чије ли је оно имање онако уређено, ко да је однекле донесено. Њој би требало орден какав дати, али неће она дуго, знам ја.

сплачина – сплак, оно што се добија прањем суђа, посебно у безводним крајевима и гдје код куће није било текуће воде, па се у једној посуди с извјесном количином воде прало сво посуђе, обично само топлом водом, те се добијао сплак, или сплачина, који се због трагова хране и масноћа као корисна храна давао свињама или кравама, псу или мачки. Дакле, сплачина је за некога била посластица, али ако би кога мушкарца назвали сплачином, то би била најгора могућа покуда томе назови-чоеку. То је неко ко нема ни мушких ни људских вриједности, ко је слабић, ко је кукавица, ко се не смије од жене жив чути, то је оно што називају „Оно“, боље да га нема, боље да није живо, Оно не треба да носи гаће (панталоне), нек обуче котулу...

спроћу – насупрот.

спучити – закопчати. Биле су спуче, шуште, којима се спучало, закопчавало. Спучио се неко ко се спрема за пута, ко је отишао на неки пут (спучио за Никшић), далек и осмишљен, са јасним циљем. Али може се спучити и: Ко Петроније на Брајиће. Кад су некаквом Петронију, младом и радозналом момку жељном путовања, казали да ујутру мора нешто на, далеке Брајиће, па он од радости не могао да спава, већ из зоре се дао на пут у свијет, и прије но ико други што би стигао у то мјесто, стигао у Брајиће, и онда се запитао за што ли су га то баш ту послали, па му је спласнуло одушевљење, па се покуњен и постиђен вратио кући. Вјероватно је ишао и поново, али је битно да је то једном радио узалуд и остала је та изрека која сличне потезе осликава.

срадито – имање. Имање које се на фином мјесту, није у великим странама, доста је и плодно, није кршевито, па је релативно лако за обраду, за косидбу, орање – срадито је.

стиманик – онај који воли стимати, лијепо дочекати госта, званог и незваног, драгог али и оног који му није по вољи, али то је онај који то умије, прије свега, јер неко може имати свега и све хтјети а не умије стимати. Није само добра трпеза, јело и пиће, то што је довољно да неко буде стиманик из пуних уста, ту је и битније фино понашање и опхођење, а у томе је опет главна ријеч, прича. Добродошлица, расположење, занимљив разговор, питање, здравица, жеље, итд, итд. Не стима ко има – но ко умије! – не каже се тек тако.  

Стиманик је и онај који добро стима неку мјеру, то јест процијени нешто, дужину а најчешће тежину, у килограмима, окама, товарима, стимава стоку, сијено, жито и сл. Тај је знао да буде прецизнији од иједног кантара. Око стимаџије су се отимали на пазарима, тај је пресуђивао двојици који се око нечега годе (погађају), и тај је био неприкосновени судија и никад није хтио криво стимати, ни на чију страну, јер би изгубио ауторитет и више га нико и не би за озбиљног стимаџију ни узимао.

стимати – процијенити нешто, колико је тешко, у килима, у окама, колико товара у њему има, колико метара.

стокаменица – тврдица, кир-Јања, и више од тога, онај који је тврђи од сто каменова, који под сто каменова крије, крије и од себе сама, од њега ћеш бубрег измамити  али пару нећеш;  одбићеш од стијене – али од њега не!

стопити – изгубити. Нестаде га ко да је било од пјене, од леда или од снијега, па се истопи, испари. Стопио сам неђе новчаник, паре, лулу, ци(н)гарлук какав од племенитох метала или лијепе израде, успомену какву од предака или погибаоца - или какву другу драгоцјеност, углавном  какву ситницу по величини али крупницу по вриједности и по значају који је имао за тога који је стопио.

страшивоћа – опасност за стоку од звијери, посебно вукова, посебно у одређеним добима дана и године, у одређеним временским условима, кад ће вуци саћи са планине, одакле су сатјерани глађу, иду у крдима и нападају на торове, штале, наочиглед чобана. Каже се: страшиво је, страшивоћа је, удариће вуци. Ваља бити опрезан, наоружан, ослањати се на псе, мада и они знају да зашуте пред вуцима, па и сами да страдају од њих. У ту сврху су се правиле мале, минијатурне кућице са саоницама, зване кућар (види под: „кућар“), површине једног обичног лежаја, сламарице, са вратима мањим и од најмањег прозора, у које се може уићи само „побаучке“ на рукама и ногама, да би се легло. Кућице би се воловима довукле поред тора и у њима би спавао неко ко нема тврд сан, који ће чути и најмањи звук напољу, у тору. 

стрлијекнула – нестало је, некуд је побјегла с циљем да је не види нико, никада, да је и нестане. Обично у љутњи, под пријетњом каквом. Побјегла испод буднијех очију оних који су је чували, као умно поремећену особу што чувају.

струга – вратница на улазу у тор, у простор намијењен за мужу оваца. Стругом се називала и дневна мужа оваца, кад су чобани у одређено вријеме догонили овце од којих су тек одлучена (одвојена) јагњад, да се помузу и припуште под њих јагњад, како не би „прегореле“, односно како не би дошло до упале вимена због велике количине млијека, које би због тога усахло, односно - овца би „прегорела“.

ступа – уска а висока дрвена посуда (стуб – ступ, ступа), ојачана обручевима, у којој се тукло жито и у којој се мело масло, а уз помоћ металне полуге са проширеним врхом, односно уз помоћ дрвене пљоснате полуге, кад металне нема.

суварак – мало и танко дрво, суво, за потпиру ватре, суве гранчице које падају са дрвећа, посебно воћа, али и необично мршав, „сув“ човјек, који је мање или више висок али увијек дјелује издужено и погнуто, баш као нека сува гранчица на путу, па ће и таквог човјека назвати „суварак“. Обично би ту чињеницу узимали за ману, јер можда је нешто болестан, али би таквога знали и цијенити, јер тај је „лакац“, добро ради, лако хода (нема шака јада – али у раду вреди за тројицу).

сукно –  платно изаткано на натри од вуне добијене стрижењем (шишањем) оваца. Натра (разбој) је била сложена дрвена направа, коју је имала скоро свака кућа и у скоро свакој кући у свакој генерацији је морала бити по нека ткаља. (види под „натра“).

супурдисати – сакрити нешто да не остане трагова, да то нестане а да нико ништа не посумња. У криволову, риболову, крађи нечега. Знали су жену тући, при том и ударити јаче, нехотично, „по мјесту“, па кад виде да су је убили онда сакрију и злочин и леш – па кажу – нестала, побјегла некуд. За ону која би заиста сам нестала – нико није могао „опрати“ укућане од оптужбе, приче, „да су је они неђе супурдисали“ – али могу кад није имала никога свога – није имала или су „мрцине“, па не ишћерају ствар на чистац и не освете, одмах би казали. Био је истинит случај, неђе, да је један своју жену ударио мотиком, на њиви, кад је она  моби која је окопавала кукуруз, донијела воду у некаквом ћупу, па док је чекала у хладу, да они дођу тамо на одмор, и сама пила воде из онога ћупа. Муж видио, па да јој мајку мајчину, прилети и мотиком у главу „куцне је“. Она падне мртва или онесвијешћена, а он баци мотику па низ село, па преко брда, преко долина и ријека, ајд, ајд – до у Србију. Остане тамо као слуга код неког домаћина, касније се ожени, и од њега настане пуно село тих који се чак и не презивају како су се овамо презивали, али сада предање живи и препричава се као каква романтична епизода. Дешавало се да „супурдишу“ и намјерно, планираним убиством, кад није било начина да је се на други начин отарасе.

тандара – мандара – кад неко прича без везе, кад нема логике у тој његовој причи, кад млати ко Максим по дивизији,  кад млати ко празну сламу, кад каже сад овако – сад онако, кад скаче с теме на тему, кад се и најглупљему да виђети да то везе нема и да тако не може бити, и за такву причу (говор и разговор) ће се често рећи: смућкај – па проспи.

тандарати – причати без везе, прича празну причу. Кад шклапиће, кад млати празну сламу. Кад мораш слушати сваке бљувотине. Кад га је тешко слушати. Не само слушати но и у кући трпјети, да ти се смучи ако од њега не можеш побјећи. Да кажеш: свашта ли се чоеком зове!

тандаре – и: тантаре, трице и кучине.

темускати – причати нешто без везе и смисла, чак и непристојно, неприлично човјеку, млатити нешто о некоме, и то по сто пута, причати бљутаве приче, од којих се паметну човјеку повраћа. Обично тај има и танак глас, балави док говори, погано га је и виђети и чути, али њега не можеш лако открљепити, не можеш га се отарасити. Оно млати па млати, да ти дође да докопаш какву ларгу, па да га зајмиш од куће, да му више никад не пане на памет ни да дође. Али, њега је довољно Бог нагрдио – да га још и ти не грдиш, па ти је боље претрпи, а други пут кад га видиш да долази сакриј се или избјежи из куће. Но, то је таква поган да је у стању сатима пред кућом да дрежди и да се с пашчетом надлајава и надгорњава, све не би ли ти окле избио, не би ли те привуко да дођеш, да ти темуска сатима и сатима, вас дуги дан. Е, свашта ли се чоеком зове, фаљетни Боже.

треница – велика шега за шегање балвана од којих се добијају брвна, даска, рогови, вјенчанице, шљеменици, подрожњаче, столице рогова, кровне даске, шегани подлачак, дизма, патоснице, и сви остали елементи за градњу једне дрвене куће или дјелимично дрвене куће. Шегу треницу су опслуживала тројица, уза невољу и двојица, а некада, ако их је бог дао и четворица шегача. Балван би се затесао, па се окончио – уз помоћ дебелог а растегљивог плетеног од вуне конца, умоченог у чађ растворену у води, да би се оцртавале даске и други елементи које из датог балвана ваља „извадити“, па би се балван подигао на теђај (терђај) и увезивао влачезима. На слободан крај балвана би се попео онај који је главни у датој операцији, који шегу повлачи ка горе и усмјерава је да шега право по концу. Они испод балвана (један, двојица или тројица), шегу вуку ка доље и она тим покретом прави рез. Тако једна, па друга и трећа, и онолико дасака колико их нуди дати балван. И тако до пола. Застим се он окрене да се и она пола шега све до сусрета са резом који је ишао са друге стране. Тако је грађена цијела кућа, а постојали су и мајстори шегачи који су били јаки, вјешти и умјели фино да наоштре и подесе шегу, радили брзо и квалитетно, те су с њоме по народу ишли у зараду.

тресикур – онај који се тресе, на ногама, и рукама, и главом и капом и виличетинама и тојагом, коме се и гатњик и гаће тресу – па мора и оно испод у том ритму да млати. Али се принијело, унијело, оће нешто да каже, да наметне своје мишљење, да нареди, а нико га не види колико усмрдио сир. Не схвата да је прошо ко лањски снијег.

трљапити – изгубити се неђе, изненада, у незнаву; неко ко је „излапио“ (исхлапио) – кога је стигао Алцхајмер; али и онај који је побјегао да га не нађу, због злостављања, или у афекту. Изашао, отишао, ни сам не зна куд, само да га није. Некада би тај пут водио и у смрт, али обично само до тамо гдје ће га најбрже наћи они који га траже. Па ће се он као отимати, и као покушавати поново да трљапи, али ће им уствари помоћи да га кући врате. Ако га не би одмах пронашли, знао би и сам да се врати, кад му додије, студен и(ли) глад и страх.

туј - ту

тукнути – (тукне) – „чује се“, тј. заудара, осјећа се (да смрди), јер се овдје и данас мјешају појмови за чула, па се умјесто осјећа се - каже „чу(ј)е се“, умјесто чујем – зна се рећи видим ...

тутушица – жена која је неотарашна, која је стидна и повучена, и која је увијек у некој трци, и као да тумара тамо – овамо, би реко да се сломи од посла али су јој резултати никакви. Данас би рекли да је смотана, некада су говорили: несатовна, несатовница, несклатно, узетно, зарозано, бољи је нечији дан но њена година. Стално говори: саћу (сад ћу), часком ћу ја, само још ово, ено још оно ...

Имала једном једна таква мајсторе на замјени крова на кући, па домаћица мора да се потруди да мајсторима приготови јело, квалитетно, обилно, на вријеме. Лети она свеједанак некуд, у стају, у колибу, у коњушницу, у магазу, не смирује се, и кад год наиђе баци поглед уз кућу и мајсторима каже: ајте да доручкујете. Ајте, покрепасте, данас. Ајте. Досадило њима па потурили алат и спустили се низ велике стубе, уишли у кућу а тамо ништа на столу. Чак је и домаћица опет некуд отишла. Кад ево је, једном, па ће: А, дошли сте. А сад ми слободно реците, немојте ме штеђети, оћете ли цицвару да ви приготовим или да расучем питу?!

тучити се – срести се изненада с неким кога нијеси очекивао и кога си одавно желио срести, а сад ти је дошао као кец на десетку. Тучити се с њим, који као да је однекуд пао ту преда те, скоро се сударити с њим, пао ти је шака, у руке, у коштац, и сад нема куд. А дужан ти је, зато те избјегавао. Дужан новац, дужан нешто да плати, да испуни неко важно обећање. И сад можеш да кажеш: аха, ту си! Тебе сам чеко! Станде мало, делијо! Нећеш даље! Дошла је маца на вратанца. Па можеш потегнути тојагу, па га превегарити, па га не пуштати док не врати дуг, док не испуни обећање или бар не пропишти. Али мора да пишти, сви да виде и да чују, и да знају због чега га је стала скика и вриска. Да му више не падне на памет тако да уради.

ћак – спрдња. Узети некога на ћак – с неким се спрдати, с разлогом или без разлога (ако је спрдња икад с разлогом), - а шта то рече, е чусте ли га, е виђесте ли га, па аха – ха, а – бу, а – ууу! Па све да је и био у праву, више му ништа не помаже, тај је проказан, тај је најгори, тај је само за поигравање, за увесељавање, за спрдњу. Тада буде оно: Некоме до плакања – некоме до играња. А спрдња је најљепша игра у народу жељном свега. Народу притиснутом јадом и чемером. Ћак је прелазан, ћак је заразан, па као у каквој игри с лоптом, све га један другоме набацује, један другоме додаје, па га свак ошарафи, одадере. Девет језика да има, кад га на ћак узму, одбранити се не може, да се бије, исто не може, да бјежи - они ће за њим. Кад некога узму на ћак спаса му нема, сем да се куд сели. А и најпаметнијег чоека ће људи излуђети ако му се наповелане, ако му се натоваре, ако га узму на зуб. Тада од њега свак изгледа јачи и паметнији. Он онда стварно и изгледа ко спрдња, ко џамала. Неки су фини и паметни људи тако пропали и до ништа дошли.

ћета – биљег, обично бијел и невелик на челу коња, између очију, и то баш на мјесту ђе постоји онај дио коже – крзна, који се назива „цвијет“,  из кога длаке расту у више праваца али у правилном распореду који као да заиста гради неки цвијет, ружу какву, па још кад је ту и ћета (ћетати, цвјетати), то је заиста украс на дивној иначе коњској глави. Таквог коња називамо Ћетаљ. Некада и човјек има „цвијет“, који му гради коса изнад самог чела, а некада код некога постоји прамен косе који је сасвим друге боје, па ће и за њега кришом казати како је ћетаљ. Људи са цвијетом и са ћетом се обично називају обиљеженим човјеком, а у народу постоји изрека: чувај се обиљежена чоека, мада неки веле и да је то добар и таличан знак. 

ћимати – и: димати - бити нешто жао некоме на некога, једноме на ово другоме на оно. Бити љут - али се још не одушује, ћима се, ћима, пува се пува – али кад одуши, кад пукне – има да јечи, има да звечи!

ћопек – тврдоглав до лудила човјек, задерибатина, ћор-делија, човјек који запикати – овако је и само овако, и неће попустити до крви, па кад и сам види да није у праву, али хоће да буде по његовоме, у стању је и да се потуче, задерибатина стварно да потегне батину, а нико не зна шта му је те тако поступа и наступа. Задрто ко магаре, ко говече, задере ко бик у ендек (јендек).

ћордисати – слијепо и безобзирно навалити на нешто и за нешто, кидисати, упорно и досадно, као: дај – па дај, хоћу – па хоћу! Запне ко јуне, навали ко бак на ендек, навали ко смрт на бабу, ко уш на кокош, нагони се ко на залучену кокош, натреса се ко сила на сирома – ако му се упуштиш, ако га не сиктеришеш, ако га не осекнеш, не љокнеш – душу ће ти извадити. Ако га ошакнеш од себе – оно бјежи, оно се постиди, оно је мање од макова зрна. Гори је ћордисавац но икаква сатвар. Ко, кад се роди наопако.

ћуба – детаљ у фризурама мушкараца шездесетих и седамдесетих година прошлога вијека, мада се слична мода враћала у више наврата, а ћуба је онај велики прамен косе на предњој страни главе, који некад покрива чело, некад се чешља у страну, некад уназад преко главе, али увијек буде и првом плану и чини и окосницу и круну цијеле фризуре.

ћубити – чекати нешто без воље и без наде да ће се дочекати, бити у некаквом стању обамрлости и потиштености, некад се чак и сакрити од свијета и од себе, осамити се. То је неко ко је изгубио вољу чак и за самим животом, па то што се сад види је и трајно стање (ћубим вође ко вук на кијамету; ћуби ко кљусе пред воденицом).

ћутек – ћотек, батине добити или их некоме дати, или пак некоме их „наковати“ – средити му да их добије, убиједити некога да их је тај заслужио, или пак налагати да их је заслужио.

уасулити – ушкопити, одузети му плодност, мушкост. Заправо: умирити. Обично се односи на бика, овна, коња, јарца. Некада ријеч има и пренесено значење па кад се хоће рећи да су некога довели у ред, кад више није онако дрчан и агресиван, као бикови и остали мужјаци из животињског царства. Уасулти се може и чоек, али батинањем, кад нико не види – па вође тврдо – вође меко, док не каже нећу никад више, немојте више – богом вас кумим. Уасуле и у полицији, па је насилник (или лопов, нечоек), али и онај који ништа није крив, од тада је други чоек, бар док асуљење не заборави. А то се не заборавља лако.

Стоку је асулио је један, по имену Радомир, све бикове, овнове, јарчеве и крмке, па је за дјечаке у селу био опасна, мистична и чудновата личност, са оним својим дрвеним направама, маљевима и  менгелама, којима је извор мушкости („живот“ – како се код нас говорило) хватао као у процијеп, завијао и притезао до лудила и онда тукао „утуцао“, „живот“, тако да су ти мужјаци даље само на први поглед били мужјаци. „Операцију“ би с знатижељом и из близа посматрали дјечаци, сви колико би их било у близини, гледали мучење, грчење, слушали болно њучање и дивили се Радомиру, који је једним кољеном ослоњен на земљу довршавао своју мистичну игру са животом и „животом“, па кад би завршавао, и подизао се са земље, суочио би се са забезекнутим ликовима око себе и рекао: е, дај сад вас. Настала би бјежанија иза ћошкова с панталоницама у рукама са унезвијереним погледима иза заклона. Мора да се изворни страх од кастрације код појединих појачавао до те мјере - да је имало последице скоро као да се заиста прошло кроз Радомирову ординацију, и то  сред слободног села и времена.

угажавати – као у дубоку и код нас увијек брзу и хировиту воду угажавати, и тиме ризиковати пуно, па и сам живот, угажавати, тј. улазити у нешто што те може скупо коштати, шверц, лоповлук, пословни ризик, љубавне авантуре и сл. „Не знам, богоми, нијесам ти у те јаде угажавала“, казала једном са дубоким уздахом негдје нека усиђелица, већ старица, која је иначе била на своју руку, кад је све саслушала, и којој се нијесу ни разумале, колико малом ђетету, присутне на сједељци жене, које су водиле неке осјетљиве разговоре о љубави и интимним односима. Убруздати је један од синонима за ту ријеч. Па би се рекло: она печа, она живина. Има тврде очи, има печене очи (неће трепнути ни пред каквом опасношћу). Угазио је у ватру онај, који је приликом одласка на вашир успут одсјекао дебели и дугачки дренови штап, којим се на путу до вашаришта поштапао, а тамо, кад се окупио сав свијет и кад је најгушћи народ био, пришао силнику од кога су се сви одмицали, па га упитао: јеси ли ти тај и тај? – иако је знао да јесте. А сјећаш ли се ти кад си ме „помилово“ по глави и казо „дивно ли га је сеибија завршио“, мислећи да ја нећу порасти ни пуно мањи но што сам порасто. Наравно да се није сјећао, а то се није ни очекивало, али је осјетио сиров дреновак по глави, па преко леђа, па по рбату, по туру, по прашњавом капуту. „Пео се човек на чоека“ да види ко је тај омањи прзница и дрзник те удари на онога на кога је мало ко диго руку и у самоодбрани, ко је о одакле тај што тако крвнички млати онога кога нико није смио ни криво погледати. Заборављено је име силнога, полако се заборавља и мали још силнији, али догађај живи, и живи прича о њему који је направио јуначки подвиг. Макар да је једну дјечију рану с душе уклонио.

ударити натраг – окренути се за сто и осамдесет степени, али у мишљењу, у свједочењу, у изјави, у поступању. Посебно кад се неопрезно језиком истрчи, па се неко за нешто неправедно оптужи, или се буде свједоком нечега што је неко тамо негдје учинио и због чега може страдати, па му твоја изјава или ријеч може томе придонијети. Твоја прича му може ударити на углед и на част. Тада ваља ударити натраг, повући ријеч, рећи да нијеси видио, да нијеси чуо, да нијеси рекао што си рекао. Да си и сам увјерен да тако није било, тада ваља чак и слагати, јер спашаваш некога ко је у великој опасности. Не, нијесам видио, нијесам ни чуо, не – нијесам ни рекао, не ни очима видио ни душом патио – казаће да притврди.

Једном један одсјекао храст близу куће једнога старца, иако у државној шуми, али старцу било  криво, у његовом је рејону,  шутио. Но, шумар нашао трагове, а мора да му је неко и дојавио мјесто злочина. Јеси ли ти? – питао шумар старца. Не, нијесам брате богоми. Нијесам па нијесам. Онда кажи ко је, повикао шумар на њега, и он казао кривца. Шумар дјело оквалификује као „шумску штету“ и „шумску крађу“, па дрвосјечи запријети судом и законом, чак и затвором у који он, обичан шумар, некога може спремити. Препао се шумокрадица, па плануо на чичу: „Што ме ошпија – срам те и стид било?!“ Овај се нашао у чуду, морао је истину казати, морао је себе одбранити, али свјестан да јесте по мало и то што му шумокрадица каже, бар тако се то овдје схвата, па се осјећао немоћним, постиђеним, оклеветаним... Думао, думао и пувао, пувао, па се окренуо шумокрадици и као у повјерењу му саопштио: „Ништа не брини, кад до суда дође, ја ћу ударити натраг“!

узетно – оно (види под „Оно“), које је мало, мршаво, закржљало, нејако, несатовно, коме је природа или сам Бог (од)узо од свега - „па не знаш или је мање, или је тање, или је нагрдније, од свога онога народа колико га би. Јеси ли му видио ђобде, виђе ли како је несатовно и да се с иксаном пита. Заплело вилицу за вилицу па нешто камлијече, њуца, муца. Оно нема одавде до мора, оно нема ниђе, нагрди боже – имаш шта. А кад му погледаш оца - није ни он толико узетан, па ни она мајчурина, иако јој она браћа и нијесу бог зна шта, брат му ено скоро нормалан. На кога се они јади ставише. Да Бог сачува и далеко ми кућа од њиг била – понављају, сви ко да не знамо и без њих.

узјарцати (се) – узјарцати се, тако се говорило обично за жене, које су нервозне, несмирене и за које се вјеровало да су љубавни проблеми узрок њихових јада, која исијавају из њих као ватра, као варнице. Зато се њихово „јарцање“ сматрало нечасним и неприродним, зато се и осуђивало, вербално али и физички ако је ту онај који „има право“ да је истуче. Некада се тај термин користио и за мушкарца за кога се знало или бар сумњало да има „неђе неку“, па се узјарцао у нестрпљењу кад ће да оде до оне, или како ће наћи разлог да се из куће „изгуби“, „извуче“.

Израз „јарцање“  вјероватно потиче од тренутка нечије импресије снијежним пахуљама у вријеме Бабиних јарчева, оно кад зима „ошине репом“, па кад је тај талентовани језикословац изнашао такво поређење у понашању, неких и жена и мушкараца, са пахуљама, су се исто, узјарцали за што су до тада постојали мање примјерени изрази. Узјарцани су увијек нервозни, само што не искоче из коже, највјероватније у недостатку љубави, што је најсрамније по мишљењу околине (како јој тај поганлук пада на ум – рећи ће чак и они који исту муку муче). Особа је тада врцава, коно (као оно) оне пахуљице у вријеме Бабиних јарчева, кад стану лепршати, и као да одскакују ниодшто, како не би пале на земљу, како би се још мало у висинама задржале, како би продужиле живот пахуље, па просто се отимају и некада крену назад на небо.

А све се може посматрати тако и ако вам је јарећи (и козји) свијет негдје у видокругу, па кад јарац стане да се кочопери, успиње на задње ноге, поскакује, надима се, костријеши, руши све око себе, прави штету, а само зато што му коза недостаје да би био прави јарац.

укарарити – уравнотежити, вагу, товар на коњу, утовар који ће запрега вући, сијено које се трпа, терет који се носи, биљку која се сади и сл. Успоставити равнотежу, поставити наопослено – у вертикалу, у положај који ће бити најподеснији и најбезбједнији за ношење. Поготово ако се ради о ломљивом и  осјетљивом терету.

урвина – оно тамо ђе се урва, отискује. То је као неко клизиште, али у стијенама, ту се отискује камење, дрвеће, земља. То мјесто је обично у стијенама, у кањону, куда води путељак који су утабали људи и животиње, којим се иначе једва и уз ризик пролази. То је као некакав одрон, али одрон који се јавља као непрекидан процес, ко зна од кад и до кад, и то опасно мјесто је оно на које се путник и пролазник обавезно упозорава, јер ће можда и том приликом наћи пресут пут и преко тога се може поклизати, „одлећети“, отутати низа стијене, низ урвину, чак и у ријеку, у Тару. По угледу на урвину ће се рећи и како је нешто урвано, раскућено, кад је нестала нека имовина као да је просута и отишла низ урвину, кад је раскућено, силом прилика или лошим газдовањем, кад се прода пошто-зашто. Са урвином се пореди и непромишљено арчење хране, за људе и стоку, свака врста олаког трошења, па и новца. Тада се каже како је нешто урвано.

устава – у ширем значењу то је оно што (за)уставља и пушта воду, ток, (о најширем значењу тог појма овдје није ријеч); код воденице, код јаже, на лакомицама, направа којом се зауставља довод воде у бадањ, кроз ципун, на коло (витло), и тиме се обуставља рад воденице, јер је измљела што је имала, јер је вријеме за одмор млинара, или је можда насупио квар или дошло вријеме да се воденица подсијеца (нарочитим алатима попут чекића, који се називају сјечивице, огрубљује а да се много не оштети млински камен, горњи - покретни, који је за ту прилику подигнут, а по потреби и доњи, стабилни, камен). Истом направом се и вода упушта у воденицу, покреће се, али се прво мора засути жито у кош, јер воденица стане јаукати, тј. промијени звук, зато што дрља го камен о камен, тад настаје квар, камење се непотребно троши, отупи – па се мора поново подсијецати. Устава може бити и даље од  воденице, на јажи којом се вода доводи на мјесто гдје је воденица направљена, дакле погодно за прилаз објекту, али и да тамо поред потока или ријеке не буде угрожена у вријеме бујице.

утворкиња – жена која се претвара, која глуми и у све се може претворити, по потреби, која је сад оваква – сад онаква, која се свакој ситуацији може прилагодити, која свакоме може угодити. Она час пуца од смијеха час горке сузе рони, да би за њом чоек просто заплакао. Она пред сваким, ко је добро не познаје, испадне добра, велика жена, жена - чоек, а кад је боље упознаш, обично касно ти буде. А и кад знаш каква је не можеш јој одољети, нити се одбранити од њене намјере. Жена – утвара.

утраган – снијег,  угажен, по њему створено много трагова, на све стране, и од људи и од животиња, звијери, свак својим путем је отишао али некад неко иде и нечијим трагом, као пас за звијери, ловац за обома. Утрагана може бити и утрина, на којој се стварају путељци без траве, с блатом. Утрагана може бити и ливада по којој је вршљала нечија стока, правећи штету, и слично томе.

ућеши  и: ућеши – утјеши (ватру), али и угаси ватру, али и свијетло, сијалицу, лампу, фењер. Ућеши и инсана, ућеши нога који је тужан, жалостан, болестан, и сл.

фиранија – нека просторија  без врата и прозора, или их има али не помажу, па дува на све стране, „вуци вију“, рекли би.

фурмине, и: вурмине – шибице.

фуруна – најједноставнија пећ, лимена или земљана.

фуруне – отвори у земљи, у камену, у стијенама, као какви мали улази у пећине, који вежу са ко зна којим подземним свјетовима и предјелима, и отуда струји (фури, фуруна) топао ваздух. Зато се око тих отвора не може примити снијег, увијек је копно.

церот - парче по потреби обликованог плавог (мавеног) папира, намазаног смолом, најбоље јеловом, која се привија (лијепи) на кожу наспрам убоја, старих и свјежих, болних и реуматичних мјеста на тијелу. Смола „извлачи“ и модрице и болове из тијела. Благо загријана смола се размазивала по папиру а онда церот лијепио на обољело мјесто.  Церот се не миче док смола не „одради“ своје и сама се одлијепи од коже, а то може трајати данима и данима. У кући се увијек чувао табак модрог (обавезно модрог) папира и по која гучица смоле која се бере са јела у прољеће и љето, кад поцури. Једна је баба потрошила велику хрпу церота, на бројне убоје које су јој нанијели талијански војници Другога рата, тјерајући је да каже гдје је сакривена партизанска опрема и оружје. Дуго је поживјела, увјерена да за то има захвалити највише церотима.

цијеђ – замјена за сапун, шампон и слична хигијенска средства. Користио се све до 60-их година, некад (у сиромашнијим породицама) и до 70-их година 20. вијека. Справљао се тако што би се сакупио чисти пепео од здравих и добрих дрва, (најбоље храстових), па се исти убацивао у казан или какву другу већу посуду кључале воде и тако се добијала супстанца по хемијском саставу слична данашњим детерџентима. Течност би се проциједила, како би се одстраниле грумуљице (гучице) нераствореног пепела, ситно угљевље и остаци дрвета, и у смјеси се кувао и прао веш, постељине и сл. Цијеђ је такође био најбоље средство за прање косе, за уништавање паразита, лијечење екцема и још неких кожних болести, па га и данас неки народни видари препоручују као лијек.

ципун – један од најважнијих дјелова воденице, млазница која производи јак млаз и усмјерава га на коло (витло) и тиме колу даје потребну и велику снагу да покреће велики и тешки воденички камен, односно сву воденицу. Ципун су знали израдити само најбољи мајстори, а његове мјере су зависиле од количине воде која воденици дотиче, али и од висинске разлике и притиска те воде. Ако је ципун добро димензионисан, бадањ је увијек пун воде али лакомице не прељевају, дакле нема вишка воде која ће отицати мимо воденице. Пошто је доток воде промјенљив током године, и ципун се мора томе прилагођавати, па су се у њега убацивали и по потреби мијењали одређени улошци у виду куке, а кад се доток воде драстично промијени, на кратко се обуставља рад и у лежиште ципуна убацује ципун већег или мањег промјера, односно капацитета. Ципун и коло (витло) су претече савремених машина званих турбине, које су и настале по угледу и на темељима воденичке науке. И на Тари и око Таре стољећима су постојале те направе, прије него што их је на Тари неко нацртао, за сада само толико, срећом. Али те воденичке нијесу нарушавале амбијент, већ га употпуњавале, обогаћивале.

цокуле – дубоке, углавном војничке, ципеле, погодне за кретање по беспућима, по планинама, камењарима и сл. У нашем крају су се појавиле у вријеме ратова и доласка савремених војски, од којих се могла заплијенити, отети, па и купити та врста удобне и трајне обуће. Обично су биле потковане металним плочицама, на врху пете, на врху ципеле, као и према њиховим боковима, да би дуже издржале, и то се радило у вријеме цивилне службе таквих ципела, јер би потковане одавале положаје и кретање војника или пјешака, што је у рату скоро увијек опасно. Послије првог, а посебно послије Другог свјетског рата, многи су имали цокуле и биле су веома престижна обућа у односу на опанке, папе (гумом потковане сукнене чарапе, приглавци и јако ријетке и неквалитетене ципеле. Отисци цокула на кожи и тијелу су трајали дуго, некад и доживотно, па су та мјеста стално морали покривати церотима. Убоји се ублажавају али никада до краја не извидају, памте се на многима који су се Другога рата нашли с разлогом и без разлога под ногама Талијана или Њемаца, односно талијанских и њемачких окупаторских војника, (о слугама, квислинзима, нећемо овај пут). Имаоци су их обавезно поткивали, често и сами (јер ко зна кад ће сљедећи рат), ради трајности али и да би на себе скретали пажњу, па је сваки корак њиховог власника био „чувен“, чујан, тако да те ријетко ко могао изненадити, на путу, крај пута, у шуми или било гдје. У то вријеме су се поткивале скоро све врсте ципела, јер је ђон био јако неотпоран на камењару и ципеле неспоре. Зато су скоро у свакој кући имали одговарајући алат и прибор за то: „стопу“, коњска клијешта, кораћ. Потковане ципеле, свих врста су имале велику улогу приликом туче и посебан значај на весељима, гдје је загледање других било најизразитије и гдје се највише требало показати, па ако си у колу имао потковане ципеле све су ђевојке у тебе морале погледати, посебно кад си био коловођа, кад си у игри потковицама „прикивао“  патоснице. Поткивене ципеле је имао и онај који је од кума позајмио панталоне да оде на сијело, па кад су сви у њега загледали, запјевао је: поиграјте гаће моје – још код куће имам троје, те је тиме наљутио и изазвао кума да му пред цијелим сијелом каже: е скини ти те моје – па обуци твоје троје..

црвуљак, и: црвољак – ситан кромпир или какав други плод. Ситно као црвић што је. Кромпири су некада иначе били ситни, па кад се сорта удружи са сушом и још у посној њиви, слабог квалитета земље, ето муке – не рађају кромпири но кромпирићи, црвуљци. Некад ће се казати и црвољци, иако се то више односи на оно што је уцрвано, мада и није, но изгледа као да га црв једе, уништава.

црњак – човјек црн косом, брцима, брадом и очима, али и „расом“, лицем, изгледом и погледом. За женско ће рећи гара или црнгара.

црњо – црн човјек, не ликом но дјелом и понашањем. Црн без бијела, јер се „упуштио“, у нерад, у алкохол, у прљавштину, у немаштину сваке врсте. Несрећник од себе и од неке судбине, неко ко се у такав живот упустио па сад и не може из тога. Њега сажаљевају, јер он у принципу није лош човјек, чак је и добар, скоро редовно поштен, најгори за себе. Из њега избија некаква посебна врста немоћи, јер је очито да тај не може бити друкчији, да је рођен да живи тако како живи. Црњо је и сиромах и јадник, само још црње, још јадније. Кад се сјетиш црња – само реци: боже сачувај.

чактар – метална направа, слична звону, коју на кожном оковратнику носи око врата ован предводник, говече које је мирно и које неће бјежати и скитати па да за собом мами и осталу стоку. Служи да би чобани и власници у сваком тренутку на основу гласа чактара знали гдје им је стока. Чактараш са собом окупља своје стадо, води га и враћа. Остала грла стоке знају гдје им је предводник. Сваки чобанин познаје глас чактара на својој стоци, а зна околне, па се зна гдје је чији мал у ком тренутку. Увијек, сем кад је густа магла, па поган чобанин „затисне“, зачепи, чактар своје стоке и пусти их у туђе ливаде да се напасу. Али ни власници имања нијесу наивни па се кроз маглу варакају, некада се са штеточинцима и посвађају, а знају се и потући. Као и много другога и чактар зна бити предметом игара и игрица, злоупотреба, подвала, понижења. Једном тако ухвате четници попа Радована, мудра и необична човјека, па га малтретирали на сто начина а на крају му ударили чактар око врата и тјерају пред собом у четнички затвор, јер поп је био на страни партизана. Иде поп напријед и чактара, они за њим кревеље се и просипају глупости, све док га један не упита: Како се осјећаш, попе? А, како, брале, како и јесте – ко ован пред бравима! Ух, ово није поп но ђаво, пуштајте га, да нас даље не брука, повикао главни међу четницима.

часприје – не може прије или кад прије, (кад часприје, кад прије оде и дође, кад прије то уради), не може часприје (не може брже);

чемушати (и: чамушати)– комити, пасуљ (грах), кукуруз, грашак и сл. Чемушати, значи вадити сјеменке из махуне из шашинке, а то се обављало ручно, о длан, прстима, или уз помоћ одређених круњача, који су некад били крајње примитивни, а касније су се набављале „машине“ метални круњачи који су били много ефикаснији али исто на ручни погон. Чемуша се и кукуруз у клиновима, одвајањем од шаше, и тада би се скупљала моба, па би уз пјесму и неко пићенце, на мјесечином обасјаној ноћи све прерасло у право весеље, пјесма се чула „преко брда и долина“, далеко. Зрневље су чамушале и тице, па се с њима увијек водила велика борба и отимачина, да се уграби храна, зимница.

чешљара – везена кеса од беза или камрика, у виду већег џепа са продужетком који је такође био украшен чипком и лијепо извезен и који се с два мања ексера качио на зид, да се у њега одлажу и чувају чешљеви, за домаћу чељад али више за госте, и крај њега је висио, на већем ексеру, ручиник (пешкир), а и оглегало крај њега, више жешљаре, ако је огледало посједовано (не тако давно су га имале само имућније куће). Чешљаром су се, касније – кад су се појавиле, називале и машине које су чешљале (разбијале) овчију вуну, а  и сама радионица или кућа у којој је такво постројење радило, називала се чешљаром.

чувал – џак, у којему се набављало брашно, со, шећер и сличне животне намирнице. Био је пртен, касније гумиран или пластифициран, па најлонски и комбиновани, и његова примјена се измијенила, сад свему другоме више служи. Лако га је било оштетити, па се на коња нијесу товарили џакови него су се прво стављали у вреће па онда увезивали за самар коња.

џамала – нека накарада, прије свега у физичком смислу, скоро па страшило. А би да буде неко и нешто, па се рогуши и успиње на задње ноге иако га сви знају. Толико је наметљив и нападан да традиционално пристојан и обзиран свијет нема толико снаге да му каже: дај присмрди, бар тебе знамо ако не знамо Марка Краљевића. Они који воле да „комедијају“ пуште га да се распојаса, да се осоколи, па се оно „разраколи“, „раскокодаче“, да би онај који га не зна могао и повјеровати да нешто од тога има.

џомргати (и: џамргати) – говорити неким страним и неразумљивим језиком, од кога се разликује само џомрг, неко неартикулисано говорење, па је тај узалуд говорио ако нема тулмача (тумача – преводиоца), и неће ту помоћи ни руке, ни галама ни мимика, ништа, па ће ускоро џомргач схватити да се мора обратити некоме другоме, а код нас је било тешко наћи некога ко зна десетак страних ријечи, сем ако је био у логору или на раду ђе у иностранству. Касније кад су почели гастарбајтери да печалбаре по многим европским земљама, ни од њих није било велике користи јер су мало одмора имали и ријетко у завичај долазили. Ако придошлица, гост, туриста, говори нама разумљивим језиком, казали би: говори (по) нашки.

џумбус – велико весеље са шалом и забавом.

џупа – сукнена, плетена или ткана сукња или хаљина.

шарет – шаретом, писањем и цртањем фигура, слова и порука у ваздуху или гдје друго, исказивати жеље и потребе од стране немоћне особе према оној која је код ње и која би да јој помогне нешто. То обично није ни пантомима ни неки устаљени систем знакова, већ у невољи изнађен начин да парализован или обогаљен човјек некоме нешто „каже“, поручи.

шаркати – дирати у нешто, као неук, као неупућен, с вјером да ће се налутати на рјешење проблема, али обично се и још нешто поквари те се проблем умножи или постане несавладив. Кад се каже: не шаркај – слично је као кад веле: не чачкај, уз онај додатак о мечки. Тако се вели и када онај који „шарка“ доводи себе у какву опасност, као кад се нешто пребира па налети на змију, на шкорпију, осињак, и тако то.

шерваник – онај који шервани, који завире по путу и поред пута, онај који никуда не жури а свуд стиже. Он прекађује ко поп – од куће до куће, и није га брига кад ће стићи тамо куд је пошао нити га занима кад ће се кући вратити, и ако има икуд - неће га брзо укућани видјети. Њему су увијек све козе на броју. За њега ће неко рећи да је паметан (И ко је летио на земљу је пао), а други ће казати – она блеса (не умије кући доћи ако га ко не доведе или не доћера). А он ће једнако шерванити ко што је шерванио, јер таквога га је бог дао.

шећер – цукар, наравно, док је био драгоцјеност и вриједан пажње и веће приче, па се дијелио на пола или четврт коцке (кремена!) и у тој мјери био част и сласт, држао се у куферу, уграђивао у врх гурабије којима су тетке чашћавале (даривале!) омиљене братаниће или сестриће, али било је нешто и од тога слађе – шећер, омиљена игра момака и ђевојака, на сијелу, у колу или око кола и мимо кола. „Шећер“ се у другим крајевима зове проскок, оно у црногорском колу, често експлоатисано у медијима, кад ђевојка и момак играју у круг поскакујући једно према другом и једно мимо друго, са пуно ритма и смисла, оно – ој-ха!, и кад ђевојке (некад им помажу и мушкарци) пјевају, опјевавају оне у колу, као: Ово двоје бор и јела, Морача их однијела“. Дало би се о „шећеру“ причати до зоре, (а има, до поноћи, у поглављу „Пјевно пјевко“), као и сијела што су трајала, али за један рјечник за сада толико.

шкамутати – као псето, оно мало, расом, које вриском и скиком ствара утисак снаге која му не припада, погрдно се каже и за човјека који обично мало или нимало зна, али хоће да се истиче и намеће, па не да проговорити, па хоће да наметне своје мишљење и памет, па још кад се противи онда жевкера, режи, лаје, све док га неко не ућутка, не осекне или нечим не превегари, таман ко псето, а оно ће зашкамутати још и више, док му не утуле писак и снагу.

шклапитати – млатити нешто језиком, толико лажно или бар толико непримјерено, да изгледа као да вилице шкрипе од тога, да хоће да се поломе, скрше, да се бране од зле намјере онога који их носи, и њих да је срам и мука. Има тако људи који причају приче које људима не приличе, има поготово оних који знају да бламирају жене, да се пофале за оно што је било, а још чешће да налажу нешто, па кажу како су с њом спавали и кад нијесу. Тако је био неђе неки по занимању електричар, који је по природи посла у сваку кућу долазио, у више села, најмање једном мјесечно, па као важан чоек, а и захваљујући нашем трдиционално добром и предобром гостопримству, био свуда дочекан најбољим пићем и јелом, па и конаком, а он чим би одмако, тамо мало даље, почео да се фали како је домаћинову жену обешчастио. У почетку свак шутио, јер је по мало и вјеровао, или бар волио да вјерује у такве ствари, све док се није схватило шта је и како је, па је прича ишла од уста до уста, често и до оних којих се лично тиче. Ти би реаговали на разне начине, шутњом, правдањем, заклетвама, свађама, тучама, чак и разводима, све док жене нијесу узеле ствар у своје руке. На традиционалан начин су браниле своју част, припремиле би ђубраву лопату, још боље говнаву, или пак пракљачу, па би сачекале „заводника“ тамо ђе ће бити највише свједока, па га припитале: ти мене ону ноћ среди, притисну, је ли? Црни електричар би се збунио, стао замуцкивати и трептати све док му лопата, односно пракљача, не би легла на главу или у лице. Тада је знао и заплакати и није умио ни да се брани, но је бјежао ко зец. Тако је урадила једна, друга, трећа, па је то постало обавеза, а највише су се изгледа истицале оне за које је сиромах гост причао истину, али је било и оних које су реаговале сасвим превентивно па су електричара жене некада биле и кад није био крив. Ошклапи га тако једна по једна, редале се  жене, док му живот није дојадио, па је од управе електродистрибуције затражио премјештај на други рејон, и добио нека сасвим удаљена села, али глас иде брже и од човјека, па се и тамо нашло поштенуља и лопата, наравно и пракљача, иако се електричар био опаметио, па нити је ђавола тражио нити језика поганио, опет је по њему пуцало.

шкрабија – фијока, чешће латица, лађица, додатак ормару или некој полици.

шљепак – нешто што је слијепљено једно за друго, стварно или симболично, попут двије коре хљеба на танком и препеченом хљебу. Кажу да је некаква снаха гледала како да до(х)ака свекру, па је нека савјетница научила да му прави недовољно печен хљеб, „жив“, полу хљеб полу тијесто, неће ли се удавити, неће ли се тијесто у њему укисјелити, па да пукне. Кад оно ђед, не да није пропадао но је уживао, без зуба мазао онога хљеба и више но што би, па се стао црвењети и једрати, и као да се подмлађивао. Повјери се снаха некој пријатељици а ова јој реци: Е, будало моја, не ради се то тако, но ти одсад њему пеци шљепак, танак, што тањи хљеб, кора уз кору а препечен, па да стари скот не може од њега ни очакнути, одшкрнути, а камоли јести ко поп. Уради она тако па сиромах старац стао чиљети и нестајати, док није нестао начисто.

шљонути – усахнути, спласнути, повенути, као кад букет цвијећа или шака откинуте траве, посебно оне крупнога листа, кад почне да се суши усљед јаког сунца или дугог стајања без воде, тако и човјек кога је спопала болест или каква несрећа па посустане безвољан, скоро беживотан и шљоне као биљке што шљону.

шљубити – сљубити, нешто примаћи једно другоме толико да не остаје „луфта“, зазора, да је шљубљено, као кад се двоје страсно љубе, као да је срасло у једно. Двије даске на поду, двије дуге у бачви, шав на капуту, ... Да не изађе или уђе кап воде ни зрачак свјетлости, пир вјетра или ... У противном, то не држи грања, реви (у воде је мала глава, веле).

шмугнути – крадом, непримијетно отићи некуд, да не примијете ни домаћа чељад а ни ко други који би им могао казати (неотично: куд оно иде, али и набас, да офира). Оде се и врати а прави се да се било ту негдје. Шмугнути може дијете, жена, човјек, лопов, ракиџија, кафеџија, пушач, љубавник, и питај бога ко све не. Временом је шмугање добило и легитимно значење, па се каже: шмугнућу ја, часком – да би се казало како ће се ићи на брзака и да кућним обавезама неће шкодити, или пак да се изнуди одобрење за одлазак.

шњиме - (ш њиме, ш њоме), шњим,  шњом, шњима – с њим, с њом, с њима...

шњушкарати – још горе него шњушкати, а шњушка онај који свуд завлачи нос, који све мора да види и да зна, па се привуче, па се дошњушка и пришњушка и ђе га не би очекиво. То вам је најчешће онај за кога кажу и мисле оно, а ономе је отац обично оно, сем ако му је оно да је „оно“ дошло с тањега краја, из ујчевине. Оно је ногама на земљи иако би реко да хода на прстима, као сјенка. Оно се свакоме љига и улизује а могла би му пристајати она: свачи(ји) куме ничи(ји) пријатељу. Кад људски погледаш оно је најгоре за себе, али они што им оно зада злијед испадну гори. Но види под „оно“.

Шњушкара (шњуара) је некад и безопасан, али чешће је много опаснији него што би се могло очекивати. Најчешће је близак властима, али се не виђа у њиховом кругу, он је увијек у сјенци и присјену, у завјетрини, иза ограде и испод међе, некада поред пута и, као цуко, реко би да жмури а све будно мотри. Он је тамо ђе му властодршци кажу али је често креативан и скопосан да и њих изненади. Некад би се заклео да неко није од тих, али кад схватиш буде ти касно. Једнога таквога једном један наивчина приупитао готово у шали: Шта ти вуда шњухараш? – али га је убрзо изио мрак. Тога који је пито – е  је овај мислио да је разоткривен, па отрчо те пријавио.

штиљега – исто што и вретено само знатно више. Вретеном се преде вуна, оно се држи на руци, али уз помоћ штиљеге се препреда опредено, двостручи се и додатно упреда, зависно од намјене, а мора и да је непрекидна нит што дужа, па је штиљега велика и ријетко се држи на руци већ се врхом ослања на патос, поскакује по њему – како диктира рука преље.

шушкавица – тешка плућна болест говеди, од које се „шушка“, па су убрзо умири, нападна као лапавица и падавица, некада је била пошаст, сада само у језику успомена. Заправо, она постоји још само у клетвама: Шушкавица те погодила; Е, Боже, те шупкавица стрефила! – којима ће и сад клети стоку, али то није тако упадљиво, али ако том клетвом гађају инсана, онда ће нешто у њему заиста шушнути, нако је неосјетљив, као неки хајван што зна бити.

шушкор, и шужбина, нешто у вези са опалим лишћем, с тим што је шушкор углавном лишће а шужбина све оно што је продукт дрвећа у јесен и нађе се испод стабла: суво лишће, гранчице, плодови неки, одбачена и отпала кора. Некад наслаге шужбине могу бити јако дебеле, кад су у каквој завјетрини и удолини, па су погодне за скривање нечега, бауљинама за настањивање и зимовање, дивљим животињама, посебно свињама, овцама, козама, дивокозама, за проналажење хране, зими, кад је на другим мјестима нема. Шукор и шужбина су погодни за потпаљивање ватре, у шуми али и у кући. На шушкору се може удобно одморити и чекати, па чак у њему и сакрити пред потјерама. Шушкор не треба мијешати са шушкорима (шуцкорима), злогласним швапским пандурима, који су тјерали комите и непослушне новој окупационој власти, и пред којима се крило и у шушкору. Одатле је потекао (или је томе најпримјеренији) и израз шушкање (што му је била  једина мана, некада и погодност), шупорење, и сл.