‘’… Ćutke su silazili. Sveti je s brda izgledao jako mali i taman. Mali, i da su na svetu sami. Dođoše do mesta gde se staza račvala. Orfej stade. To je, dakle, mesto na kome očekuje da ga ostavim, pomisli Noemis. Ništa nije osećao. Nije za tim bilo potrebe. Znao je šta mu je činiti.

- Reci mi, Orfeju, samo jošte nešto. Sudbinu mi moju umeš li proreći?

- Ne – reče pesnik tiho. – To je mogu.

- A ovamo, tobož ravan si ti Bogu?

- Ne mogu jer još je nema. Sudbina sprema se tvoja, a gotovo što još nije, videti se ne može.

I zapeva, u liru devetostrunu udarajući, ne pogledavši više Noemisa nijednom, čak ni kad mu ovaj leđa okrete, uputi se jednom kamenu i na njega sede.

Pevaše celim putem dok je silazio. Pevaše – A r g o n a u t i k u.

Noemis ga pusti da za prvu šikaru zamakne pa iz sve sile petne za njim pojuri, u luku ga zaobilazeći, lomeći se preko kamenjara i kroz šiblje prodirući sve dok ga u česti hrastovih mladica ne prestiže, čuvši mu glas kako se odozgo približava. Još u trku poče cepati i kidati sa sebe raskošnu odeću zapovednika Arga i do česte polugo stiže. Sokom mlečike išara se po licu, grudima i udovima. Hrastove grančice u venac uplete i okiti se njime. Drugu, šibi sličnu, oko karlibane obavi, pa se niz padinu sjuri, jer ga glas Orfejev mimoiđe.

Ugleda Apolonovog sina kako zamiče u gaj koji je brdo od žala odvajao, vrisnu u zanosu dionizijskom i niz strminu se prema njemu sjuri. Orfej se okrete, ali s mesta ne pomeri. Niti ruku podiže da se od karlibane odbrani. Noemis mu slomi liru, ovo ga u grudi udari i na zemlju obori. Potom ga dotuče udarcima po telu, glavu mu ne dirajući. Snagom koja ne beše njegova, nego je od Meseca dolazila, iščupa mu udove, raskopa utrobu, iskida prsa, vrišteći jednako i himne menadske pevajući. Zari mu u meso zube, jezik u krv umoči, pa mu najposle, od tela kad ništa ne osta, otkide s ramena glavu i u vreću je turi.

I obeznani se.

Prenu ga Orfejev glas:

- U vodu, rečeno je, magare, podaj je vodi!

Otvori vreću, glava ležaše na dnu, među kamenjem za praćku. Oči su joj bile otvorene, sijajući hladno i jasno.

- Kako je teško ugoditi gospodi! – reče pa u ruke glavu uze.

Iz šije krv kapaše. Gde pade, trave zašumeše. Gde ga poškropi, kamenje zasuzi. Gde se izli, zemlja se stenjući uleže. Gdje je dotače, Majka priroda zavapi.

Osvrte se, spazi tamnu šupljinu umirućeg hrasta i u nju glavu zavuče.

- Proroštvo ispunit se mora ovako il' onako…

Zlatotkani Orfejev glas uguši jecajuća travuljina kojom mu glavu prekri:

- Ne baš svako, pesniče – reče – ne baš svako.

Potom se opra u obližnjem potoku, neuznemirivan od njegove Nimfe, i odeću, koliko se moglo, u red dovede. Kad su heroji nesreću kakvu iskusili pa se pod igom nekim božanskim nalazili, očajanju se prepuštahu isto onako neumereno kako su radovali, pijančili, lenstvovali ili se mlatili. Nisu se brijali, prali, niti kostrine podsecali. Noktima orati mogahu. Bazdom njive đubriti. Od suza njihovih sušna se godina mogla preživeti. Od uzdisanja se vetrovi dizahu. Ali, on nije bio heroj. Bio je čovek. I Kentaur. A kod ovih je, iako u Bogove ne verovahu, poverenje važnije od bogatstva bilo, i vera da je nekome dobro pretežnija od toga da ovom stvarno i bude dobro.

Morao je, dakle, izgledati kao da se ništa desilo nije. Biti što je i bio. O megalos Noemis. O niketes tu talu. Talomora, Noemis Veliki.

Siđe na žal, čunom koji čekaše preveze se do lađe, ali čim na palubu stupi, shvati da je ovog puta njegova plovidba Arghonu – završena.

Dodonska grana s Herinim zarobljenim likom vratila se na Argo i Linkej i Ifit uglavljivali su je u pramac. Nije trebalo da je u plićak Kija baci, trebalo je da je spali. Ovako je, nošena strujama i svojom božanskom voljom, doplivala da ga kazni. I nije se sama vratila. Na sebi je i starog zapovednika Arga donela.

Jason, Periklemen, Pelej, Melamp, Kastor i Polideuk, isukanih mačeva, u bojnoj opremi, stajahu u polukrugu i bez reči ga gledahu. Ne rekoše mu zašto ga krive, niti ga za Orfeja upitaše. Šta je skrivio, Sveta im je grana kazala; šta je s Orfejem učinio, da je veliki pesnik mrtav, videše po nebu koje je suzilo, vetru što je cvileo, vodi koja je šumno jecala i neutešnom treperenju mesečine.

A kad ga se nagledaše, dogola ga razodenuše, palamarima za jarbol vezaše i konjskim izmetom celoga izmazaše.

I dok je Argo, s razvijenim jedrom, na kome zlatnim slovima pisaše „Ametra ola! S v e  b e z  m e r e!“, nebesnim suzama oplakan, uzdasima zemlje nošen, kroz mesečinu iz Bosfora isplovljavao i prema Kinejskim stenama jedrio, Argonauti oko Noemisa kao oko žrtvenog kolca zaigraše sveto obredno kolo, s bahantskom divljačnošću i pomamnom jarećom okretnošću, podvriskujući, njišteći, grokćući, kevćući, zavijajući, mjaučući i vrišteći, puštajući najsablasnije životinjske glasove, sred kojih se jedva razabirala rugalica o Pelazgima, s grčkog juga potekla.

O Pelazgi, polukonji-poluljudi,

Vi koji se govnetom hranite,

Crkotinama mačjim,

Užeglim uljem i sirćetom!

A potom i:

Vrti se vreteno i pređica prede,

Dva kraja konca već su usukana,

Na jednom lađa po vodama grede,

O Tajno! O Slavo!

Na drugom kolac, poboden se vide

I konjsko govno do neba zasmrde.

Al' to sva mera nije izmerena,

Ni znanje pravo!’’

Tako je Noemis kao prvi Simeon Njago Njegovan, kao prvi kentaurski, pelaški, proto i paleobalkanski rodonačelnik cincarskih Njegovana, doživjevši uspon do zvijezda i pad u blato, izbačen ne samo sa Arga već i iz mita a osuđen i on i svi potonji do posljednjeg Njegovana na istoriju i pakao, još od dana kada je našavši se početkom trinaestog vijeka na poprištu bitke između Krstaša i Bugara na Adrijanopolju počeo svoj preduzetnički, gurbetski, zanatlijski, trgovački zanat šminkanja i prodavanja šminke. Taj viševjekovni nastavak o Njegovanima u istorijskom paklu života, dakako već sasvim dovoljno dat i kao osnova i kao inspiracija – kao golemi i veličanstveni predložak svakako – u Zlatnom Runu, trebao je biti i specijalno i specifično predmet nedovršenih romana, crvenofantasmagorijskog ‘’Crveni i crni’’ i crnofantasmagorijskog ‘’Graditelji’’. Pekić postupa istovjetno spram mita kao i njegov prvi Njegovanski junak Noemis ili pak obratno. Naime, iako Pekić revitalizuje starogrčki mit i iako mu je u centru njegovog interesovanja i pisanja – ili upravo zbog toga! – on ga ne uzima kao konačno stanje već samo kao predložak svoje literature, u kojoj se mit individualizuje i đe se preko Noemisa desakralizuje i demitologizuje uvođenjem ‘’računske filozofije’’, odnosa ‘’moga’’ i ‘’tvoga’’, posedništva i trgovine.

    Kraj – izvod iz knjige spremljene za štampu s naslovom ‘’FILOZOFSKI I POLITIČKI POGLEDI BORISLAVA V. PEKIĆA’’, u podnaslovu ‘’(Kako) Ka ‘pristojnom društvu i državnom uređenju’?’’