Noemis je uspješno apsolvirao sve finese efikasnog gospodarenja i vladanja.

’’Neprestano je stavljao na probu njihovu odanost i njemu i Runu. U početku, u tim probama, zahtevaše samo korisne i razumne radove. Shvati ubrzo da se na tome prava vera neće pokazati. Pokazaće se njihov razum, od kojeg nijedan veliki poduhvat ne živi. On se ponekad pomoću njega sprovodi, ali ne živi. Što razum nalaže, veru ne treba. Samo nerazumno, a nužno, veru potrebuje. Poče im, dakle, izdavati nerazumne naloge, najpre s razumnim, zatim nerazumnim objašnjenjima, a najposle bez ikakvih. Ostavljao ih je da ih sami pronađu, u čemu se toliko izveštiše da su i najbesmislenijem poslu pametan razlog umeli naći, i tako od njega načiniti posao sa smislom, posao za Argo sudbonosan. Ne potrebovaše, najzad, nikakvo objašnjenje ni opravdanje ni sa koje strane, do sopstvene moći. I saznanja, naravno, da se ona isključivo za dobro Arga i lovorunog poduhvata koristi.

No, i na vrhuncu moći, bespogovorne i neograničene, i slave svoje, nenadmašne, neuporedive, sačuvao je naš junak kentaursku svest da, iako herojima odanim okružen, živi on i među s m r t n i m  l j u d i m a, s njihovim nemoćima i slabostima. A u tom pogledu, od bivših pobunjenika Ankeja, Idaja, Autolika, koji su se sad u pokornosti i poniznosti utrkivali, opasniji behu njemu najbliži Argonauti, heroji što su ga od početka odano podržavali i sledili – Orfej, Periklemen, Pelej, Kastor i Polideuk. Jer, tako se nešto već događalo. Voleo je Jasona od svih više, u stvari, na celoj lađi samo njega je i cenio, a baš se on kao izdajnik i otpadnik otkrio. Stoga je na najbliže i najveću pažnju obraćao. Čas je jednog, čas drugog kao h e r o j e  i  A r g o n a u t e  p r a v e  isticao, gajeći među njima tvoračku zavist i delatnu ljubomoru, i stalno ih izmenjivao kao prve pomoćnike i pouzdanike, pa, u slučaju potrebe, naslednike. A oni su se trudili da ga u svemu što bolje zadovolje, zadovoljavajući tako i potrebe Arga, potrebe svog uzvišenog cilja.

A to  z a d o v o l j a v  a n j e  V e l i k o g  N o e m i s a, pored veslanja, međusobnog motrenja i snova o zlatu, jedini stvaran rad na Argu, najvidniji je dokaz kako su Argonauti, sebe unapređujući i u herojstvu se usavršavajući, unapređivali i usavršavali i našeg junaka, oduzimajući mu i ono malo svakom velikom delu ometajućeg razbora što ga je, još nesviknut na odgovornost moći, zadržao kad Jasona zameni i heroj nad herojima posta.

Borejevi sinovi na dar mu dadoše tuniku koju im izatka majka dok u božanski trački vetar beše zaljubljena, dajući joj lik i promenljivost Severca, njegovu vazdušnost, brzinu i hladnoću. Tunika nije bila čudotvorna, samo nikad na telu ne mirovaše, gotovo se ni videla nije – pa se Noemis u času darivanja zapita dar li je to ili njegov privid – a i za velike žege pogodna beše. Odmah potom, ne mareći da iza Zeta i Kalaida zaostanu, pojaviše se Zevsovi blizanci Kastor i Polideuk s pojasom od suviška perja što otpade kad se Zevs, pošto im kao labud mater obljubi, u svoj božanski oblik vrnu. Pelej mu dade svoj mač, Orfej Apolonovu svešteničku odeždu – Noemus je liru očekivao, te mu to duboko zameri – pa ga sad i ostali poklonima obasuše, svim najboljim što imađahu. Tada se, preplašeni da ih drugovi u darežljivosti pretekoše, Kalaid i Zet s novim darom pojaviše, i darivanje krenu iz početka. Kad vide da će ih bez ičega ostaviti i kralju Ejetu doći neobični, on u grdnoj raskoši, oni goli i bosi, kao da su tek s o n o g  o s t r v a  utekli, nagrdi ih zbog rasipništva i udvorništva, za mito okrivi i naredi da se s darivanjem prekine, pa neke poklone i vrati, delom što mu se nisu sviđali. Jer ukusa imađađe i lepe je stvari voleo, nikad ne zaboravljajući nesrećnog Kizika, kojeg su heroji morali popaliti i ubiti da bi ga drugom učinili i zemnih privida, „seninih sena“, oslobodili.’’

U moru svekolikih promjena i novina, nekoliko ih se izdvojilo i nametnulo – od nove herojske naravi do novogovora.

’’Neke stvari doživeše na Argu najveće preobražaje.

Prva od njih beše  h e r o j s k a  n a r a v (p o l u b o ž a n s k a  p r i r o d a  h e r o j a). Drčnost, osetljivost, sujeta, častohleplje, samoljublje, gordost, zadrtost, ćudljivost, nepredvidljivost i strast prema makljaži behu njine vajkadašnje odlike. Sad postaše pomirljivi, savitljivi, pokorni, nesebični i Noemisovim razlozima uvek pristupačni. Niko se više mača mašao nije, osim ako bi Noemis koga nagrdio, pa i oni na njega navalili.

Druga beše potpuno odsustvo zakeranja, po kome diljem Helade behu poznati. Ranije im nikad ništa ne beše dovoljno dobro, pametno, junačno, do ono što sami činjahu. Naučiše da je protivljenje neherojska, a slaganje herojska osobina. Jer samo druga osobina Argo jača, a prva ga slabi.

Treća beše poznavanje prošlosti koju tek sada u pravome svetlu videše. Saznaše mnoge istine za koje nisu znali. Da za vođu puta u Kolhidu ni Tezej nije određen, nego odmah Noemis, da Noemis nije učestvovao u nadmetanju za mesto na Argu, nego je i on na ugled primljen, da toliko slavljeni Herakle nikakav junak nije, pogotovu najveći helenski, nego uštva preispoljna što je većinu Radova na prevaru obavila, a neke je Noemis mesto njega posvršavao. (Zvahu ga najpre Drugim Heraklom, potom Prvim – pravi posta Drugi – a kad se otkri kakva je to lopuža, hulja i ništarija, tim ga imenom prestaše oslovljavati i ono posta reč za nešto drugo.)

Četvrta beše  j e z i k  h e r o j s k i. Nikad taj nije bio naročito bogat. A ni potrebno ne beše. Heroje nije činila reč, no poreklo i delo. A iznad svega – nedostiživost cilja. Ono što se brojalo, makljaža uspela beše, udarac dobar pod levu sisu. Za tako nešto potrebno je bilo malo reči, d v e – t r i pohvale (S l a v n o! S i l n o! G r d n o!), u h a h a j psovki i t u š t a  i  t m a spretnog vitlanja oružjem. Sad se rečnik još više svede. Porastao je, doduše, nešto broj pohvala, da se Noemisova nadmoć istakne, i broj pogrda, da se otpadnici što dostojnije s Arga isprate, a sve ostale reči krenuše lagano čileti. Neke sasvim nestadoše, druge se spojiše, treće značenje promeniše. Nestadoše nepotrebne reči, kao istina i laž. Istina beše ono što je Noemis govorio i neko ko je govorio kao Noemis. Sve ostalo beše laž. Nastadoše reči kao T a l o s p e v (za Orfejevu pesmu o boju Noemisa i Tala), N o e m i s o g n e v (za njegovu srdžbu), R u n o l o v (za plovidbu Arga po Runo), A r g o s o j (za odane i ispravne Argonaute), A r g o š l j a m (za otpadnike). Reč Herakle više nije služila kao ime, nego kao osobina. O n  j e  h e r a k l e, značilo je da je taj rđav; O n  j e  n o e m i s, značilo je da je taj o kome se govori – sjajan, silan i slavan. U prvom slučaju i u drugom – g r d a n.

Argonauti sve ovo prihvatiše s voljom, potpomogoše srcem i unaprediše umešnošću, neupamćenom u vreme Jasonovo, koje se počelo nazivati i s t a r o h e r o j s k i m, za razliku od m l a d o h e r o j s k o g, n o e m i s o v o g. I ni u jednom trenutku, s pravom, ne pomišljahu da tako postupaju iz udvornosti, straha ili lukavštine, sebe radi, već radi Runa zlatnog i Arga, radi cilja kome živote svoje posvetiše.

A Noemis ih je sve više i dublje prezirao ukoliko su se svesrdnije trudili da ga zadovolje i najmanju mu herojsku ćud ispune, ali ne činjaše to iz neke ljudske mrzovolje, već božanskog znanja da i njegova neprestana zlovolja i junačka mu nečemurnost tešu njihovu herojsku prirodu bolje od svake pravdoljubivosti.’’

I najzad, došao je čas nužnog, sudbinskog – predvidljivog na svakom diktatorskom putu – obračuna sa onim ko ga je uzdigao, ko je prvi spomenuo njegovo ime u praskozorju njegovog buđenja kao vođe i gospodara, na samom početku ljestvice njegovog božanskog uspona – sa Orfejom. Bio je to Noemisov krvavi, posljednji autokratski čin i djelo kao vođe i diktatora, jer je odmah iza toga zbačen sa trona od strane svojih dotadašnjih podanika.

                                    (Nastavlja se)