Goran Sekulović: Devedesetpet godina od rođenja Borislava Pekića
Mit kao alfa i omega istorije i čovjeka (V)
Noemis je uspješno apsolvirao sve finese efikasnog
gospodarenja i vladanja.
’’Neprestano je stavljao na probu njihovu odanost i njemu i
Runu. U početku, u tim probama, zahtevaše samo korisne i razumne radove. Shvati
ubrzo da se na tome prava vera neće pokazati. Pokazaće se njihov razum, od
kojeg nijedan veliki poduhvat ne živi. On se ponekad pomoću njega sprovodi, ali
ne živi. Što razum nalaže, veru ne treba. Samo nerazumno, a nužno, veru
potrebuje. Poče im, dakle, izdavati nerazumne naloge, najpre s razumnim, zatim
nerazumnim objašnjenjima, a najposle bez ikakvih. Ostavljao ih je da ih sami
pronađu, u čemu se toliko izveštiše da su i najbesmislenijem poslu pametan
razlog umeli naći, i tako od njega načiniti posao sa smislom, posao za Argo
sudbonosan. Ne potrebovaše, najzad, nikakvo objašnjenje ni opravdanje ni sa
koje strane, do sopstvene moći. I saznanja, naravno, da se ona isključivo za
dobro Arga i lovorunog poduhvata koristi.
No, i na vrhuncu moći, bespogovorne i neograničene, i slave
svoje, nenadmašne, neuporedive, sačuvao je naš junak kentaursku svest da, iako
herojima odanim okružen, živi on i među s m r t n i m l j u d i m a, s njihovim nemoćima i
slabostima. A u tom pogledu, od bivših pobunjenika Ankeja, Idaja, Autolika,
koji su se sad u pokornosti i poniznosti utrkivali, opasniji behu njemu
najbliži Argonauti, heroji što su ga od početka odano podržavali i sledili –
Orfej, Periklemen, Pelej, Kastor i Polideuk. Jer, tako se nešto već događalo.
Voleo je Jasona od svih više, u stvari, na celoj lađi samo njega je i cenio, a
baš se on kao izdajnik i otpadnik otkrio. Stoga je na najbliže i najveću pažnju
obraćao. Čas je jednog, čas drugog kao h e r o j e i A r
g o n a u t e p r a v e isticao, gajeći među njima tvoračku zavist i
delatnu ljubomoru, i stalno ih izmenjivao kao prve pomoćnike i pouzdanike, pa,
u slučaju potrebe, naslednike. A oni su se trudili da ga u svemu što bolje
zadovolje, zadovoljavajući tako i potrebe Arga, potrebe svog uzvišenog cilja.
A to z a d o v o l j
a v a n j e V e l i k o g
N o e m i s a, pored veslanja, međusobnog motrenja i snova o zlatu,
jedini stvaran rad na Argu, najvidniji je dokaz kako su Argonauti, sebe
unapređujući i u herojstvu se usavršavajući, unapređivali i usavršavali i našeg
junaka, oduzimajući mu i ono malo svakom velikom delu ometajućeg razbora što ga
je, još nesviknut na odgovornost moći, zadržao kad Jasona zameni i heroj nad
herojima posta.
Borejevi sinovi na dar mu dadoše tuniku koju im izatka majka
dok u božanski trački vetar beše zaljubljena, dajući joj lik i promenljivost
Severca, njegovu vazdušnost, brzinu i hladnoću. Tunika nije bila čudotvorna,
samo nikad na telu ne mirovaše, gotovo se ni videla nije – pa se Noemis u času
darivanja zapita dar li je to ili njegov privid – a i za velike žege pogodna
beše. Odmah potom, ne mareći da iza Zeta i Kalaida zaostanu, pojaviše se
Zevsovi blizanci Kastor i Polideuk s pojasom od suviška perja što otpade kad se
Zevs, pošto im kao labud mater obljubi, u svoj božanski oblik vrnu. Pelej mu
dade svoj mač, Orfej Apolonovu svešteničku odeždu – Noemus je liru očekivao, te
mu to duboko zameri – pa ga sad i ostali poklonima obasuše, svim najboljim što
imađahu. Tada se, preplašeni da ih drugovi u darežljivosti pretekoše, Kalaid i
Zet s novim darom pojaviše, i darivanje krenu iz početka. Kad vide da će ih bez
ičega ostaviti i kralju Ejetu doći neobični, on u grdnoj raskoši, oni goli i
bosi, kao da su tek s o n o g o s t r v
a utekli, nagrdi ih zbog rasipništva i
udvorništva, za mito okrivi i naredi da se s darivanjem prekine, pa neke
poklone i vrati, delom što mu se nisu sviđali. Jer ukusa imađađe i lepe je
stvari voleo, nikad ne zaboravljajući nesrećnog Kizika, kojeg su heroji morali
popaliti i ubiti da bi ga drugom učinili i zemnih privida, „seninih sena“,
oslobodili.’’
U moru svekolikih promjena i novina, nekoliko ih se
izdvojilo i nametnulo – od nove herojske naravi do novogovora.
’’Neke stvari doživeše na Argu najveće preobražaje.
Prva od njih beše h e
r o j s k a n a r a v (p o l u b o ž a n
s k a p r i r o d a h e r o j a). Drčnost, osetljivost, sujeta,
častohleplje, samoljublje, gordost, zadrtost, ćudljivost, nepredvidljivost i
strast prema makljaži behu njine vajkadašnje odlike. Sad postaše pomirljivi,
savitljivi, pokorni, nesebični i Noemisovim razlozima uvek pristupačni. Niko se
više mača mašao nije, osim ako bi Noemis koga nagrdio, pa i oni na njega
navalili.
Druga beše potpuno odsustvo zakeranja, po kome diljem Helade
behu poznati. Ranije im nikad ništa ne beše dovoljno dobro, pametno, junačno,
do ono što sami činjahu. Naučiše da je protivljenje neherojska, a slaganje
herojska osobina. Jer samo druga osobina Argo jača, a prva ga slabi.
Treća beše poznavanje prošlosti koju tek sada u pravome
svetlu videše. Saznaše mnoge istine za koje nisu znali. Da za vođu puta u
Kolhidu ni Tezej nije određen, nego odmah Noemis, da Noemis nije učestvovao u
nadmetanju za mesto na Argu, nego je i on na ugled primljen, da toliko
slavljeni Herakle nikakav junak nije, pogotovu najveći helenski, nego uštva
preispoljna što je većinu Radova na prevaru obavila, a neke je Noemis mesto
njega posvršavao. (Zvahu ga najpre Drugim Heraklom, potom Prvim – pravi posta
Drugi – a kad se otkri kakva je to lopuža, hulja i ništarija, tim ga imenom
prestaše oslovljavati i ono posta reč za nešto drugo.)
Četvrta beše j e z i
k h e r o j s k i. Nikad taj nije bio
naročito bogat. A ni potrebno ne beše. Heroje nije činila reč, no poreklo i
delo. A iznad svega – nedostiživost cilja. Ono što se brojalo, makljaža uspela
beše, udarac dobar pod levu sisu. Za tako nešto potrebno je bilo malo reči, d v
e – t r i pohvale (S l a v n o! S i l n o! G r d n o!), u h a h a j psovki i t
u š t a i t m a spretnog vitlanja oružjem. Sad se
rečnik još više svede. Porastao je, doduše, nešto broj pohvala, da se Noemisova
nadmoć istakne, i broj pogrda, da se otpadnici što dostojnije s Arga isprate, a
sve ostale reči krenuše lagano čileti. Neke sasvim nestadoše, druge se spojiše,
treće značenje promeniše. Nestadoše nepotrebne reči, kao istina i laž. Istina
beše ono što je Noemis govorio i neko ko je govorio kao Noemis. Sve ostalo beše
laž. Nastadoše reči kao T a l o s p e v (za Orfejevu pesmu o boju Noemisa i
Tala), N o e m i s o g n e v (za njegovu srdžbu), R u n o l o v (za plovidbu
Arga po Runo), A r g o s o j (za odane i ispravne Argonaute), A r g o š l j a m
(za otpadnike). Reč Herakle više nije služila kao ime, nego kao osobina. O
n j e
h e r a k l e, značilo je da je taj rđav; O n j e n
o e m i s, značilo je da je taj o kome se govori – sjajan, silan i slavan. U
prvom slučaju i u drugom – g r d a n.
Argonauti sve ovo prihvatiše s voljom, potpomogoše srcem i
unaprediše umešnošću, neupamćenom u vreme Jasonovo, koje se počelo nazivati i s
t a r o h e r o j s k i m, za razliku od m l a d o h e r o j s k o g, n o e m i
s o v o g. I ni u jednom trenutku, s pravom, ne pomišljahu da tako postupaju iz
udvornosti, straha ili lukavštine, sebe radi, već radi Runa zlatnog i Arga,
radi cilja kome živote svoje posvetiše.
A Noemis ih je sve više i dublje prezirao ukoliko su se
svesrdnije trudili da ga zadovolje i najmanju mu herojsku ćud ispune, ali ne
činjaše to iz neke ljudske mrzovolje, već božanskog znanja da i njegova
neprestana zlovolja i junačka mu nečemurnost tešu njihovu herojsku prirodu
bolje od svake pravdoljubivosti.’’
I najzad, došao je čas nužnog, sudbinskog – predvidljivog na
svakom diktatorskom putu – obračuna sa onim ko ga je uzdigao, ko je prvi
spomenuo njegovo ime u praskozorju njegovog buđenja kao vođe i gospodara, na
samom početku ljestvice njegovog božanskog uspona – sa Orfejom. Bio je to
Noemisov krvavi, posljednji autokratski čin i djelo kao vođe i diktatora, jer
je odmah iza toga zbačen sa trona od strane svojih dotadašnjih podanika.
(Nastavlja
se)
0 Komentara