Goran Sekulović: Devedesetpet godina od rođenja Borislava Pekića
Mit kao alfa i omega istorije i čovjeka (II)
Između mita i istorije: Od Noemisa Velikog, Pravednog i još Mnogokojekakvog do onog ko se govnetom hrani, crkotinama mačjim, užeglim uljem i sirćetom!
Noemis, „Simeon Mitski’’, „Satana u oklopu” –koji postade
promjenom imena idući unazad (obrnuti Simeon) prapredak svih potonjih Simeona,
dakle, prvi Simeon Njago-Njegovan, tj. Simeon Njagos-Trački čim se pojavio u
istoriji u vrijeme bitke kod Adrijanopolja 1205.g. a nakon što napusti mit i
Letu-rijeku zaborava – nije, ipak, uspio doći do Zlatnog Runa za koga nije ni
znao što je već je pogrešno mislio da je to obično materijalno, predmetno runo
u zlatu , bez obzira što je u međuvremenu, tokom ekspedicije i plovljenja na
Argu postao od pridruženog člana i njen vođa, čelnik dičnih helenskih najvećih
heroja i polubogova (jedini pripadnik među njima iz ‘’običnog naroda’’),
reprezentativno odabranih da se nađu na ovom slavnom brodu u potrazi za Zlatnim
Runom. Prikazujući najpre njegov uspon do trona i slave, a potom i pad, Pekić
je, između ostalog, prikazao i sve etape i metode kojima se od strane autokrate
i diktatora, nasilnika iuzurpatora, uspostavlja samovlašće i strahovlada, ali
ne sasvim otvorenog i ogoljenog karaktera, već jedna u potpunosti moderna,
prefinjena, skrivenai suptilna igra moći koja se kao njen nužni rezultat
pojavljuje međusobnom interakcijom i istovremenim dejstvom i vođe i vođenih, i
gospodara i podanika. U ovom smislu VII tom Zlatnog Runa se može čitati u
jednom svom dobrom dijelu-komadu i kao metafora kritike svakog totalitarizma.
''A evo kako dođe do toga da Noemis na čelu Arga kraljevića
Jasona zameni. …Prvi put kad ga nazvaše o niketes tu Talu, Pobedikom Tala i
Talomorom, nadimak mu se učini neobičnim. A godio mu je jer, kako god se uzelo,
istinit je bio: on zaista pobedi Zevsovu bronzanu grdosiju. Tokom herojske
gozbe što mu je iste noći prirediše, dok su se terani zapadnjakom od ostrva
udaljavali, kao i ranije mramornom strujom duž obale, posta mu novo ime i malo,
nedovoljno nekako. Skoro, s njihove strane – neblagodarno. Zar nije Argo
spasao? I da li bi bez njegove srčanosti i ratničke veštine plovili Bosforom?
(Možda u suprotnom pravcu, na olupinama lađe – ka moru Mramornom.) Izgledalo mu
je da njegovi drugovi Orfejevu pesmu i ne uzimaju ozbiljno, pogotovo doslovno.
To ga rasrdi.’’
Trenutak je to kada obožavatelji moraju dati svoju neophodnu
dozu doprinosa začinjanju i izgradnji budućeg kulta i mita. No, trenutak je to
i kada se jasno izdvajaju oni koji u
slavljenju ne učestvuju ‘’puna srca’’ i koji će ubuduće stalno biti
potencijalni protivnici i na koje će Vođa i Gospodar sumnjičavo i s podozrenjem
gledati:
‘’Videći ga neraspoloženog, popraviše utisak time što ga
prozvaše o Megalos Noemis, Noemisom Velikim, premda mu se sad to učini malko
preteranim. Nakratko, srećom. Posle goleme argonautičke trke o pohvalama i
izrazima blagodarnosti, sam shvati veličinu usluge koju je Argu i runolovačkom
poduhvatu činio. Nazvati ga Velikim beše najmanje čime su ga mogli
počastvovati. Možda i manje nego što je zaslužio. A i tome skromnom nadimku svi
se ne odazvaše puna srca: Jason ga nijednom ne upotrebi, Atalanta ga je izgovarala
kao da njime iskazuje nešto suprotno od onog što on znači, misleći, zacelo, na
o n o o s t r v o gde mu se ud, iako konjski velik, osobito
velikim i nije pokazao. Glasnik Ehion izgovaraše ga zamuckujući. U njegovim je
kljunastim ustima izgledao više Dugački no Veliki Noemis. Povodom nove mu
titule Idaj napravi opaku šalu, pa je, od Orfeja ukoren, opravda htenjem da
„Noemisa Vrlo Velikog od zavisti Bogova sačuva“. Noemis ga blago posavetova da
brigu o toj zavisti njemu ostavi, jer njega se tiče, a on da brine „brigu
zahvalnosti“, te zlobnik umuče. Najposle, Ankej Mali izgovaraše to „Veliki“
kroza zube, nekako, a kako je pri tome, kratka stasa, i mala usta imao, ispadao
je pre Mali nego Veliki.
… Pred zoru kaza da je od boja i slavlja umoran, te ode da
spava na udobnom ležaju od ovčijih koža što mu ga na krmi, izdvojeno od
ostalih, prostreše, a kome, iz poštovanja, svaki Argonaut dodade nešto od
sopstvenog. Noemis im zahvali, više ožalošćen nego što u darovanju ne
učesvovahu svi, što ga izbegoše baš oni koji se ni u pohvalama nisu naročito
revnosnim pokazali. Upita se imaju li na njega što izranije ili im se sadašnja
mu slava ne dopada. Samo je za Atalantu bio siguran da joj je netrpeljivost starijeg
porekla. Za ostale reši da vidi sutradan. S tom mišlju zaspa, a Argonauti
nastojahu da veslanje i druge lađarske poslove obavljaju što tiše kako junaku
san ne bi ometali.
… Srećna misao prvo pesniku na um pade. Saopšti je kradom
najpre nekolicini najuticajnijih Argonauta – Periklemenu, Peleju, Autoliku,
Polideuku, Kastoru, Melampu i Linkeju. Njegovo mišljenje da s Jasonovim
vođstvom ne imađahu sreće (bar su tri puta, na
o s t r v u o n o m, u gradu
Kiziku i od Tala, diva, mogli izginuti), i da će s Nepobedivim i Mudrim
Noemisom u negostoprimnom Crnom moru bolje izglede imati, primljeno bi s oduševljenjem,
kome jedino Hermesov Autolik dade nešto uzdržaniji doprinos. Orfej s tim
predlogom izađe pred Jasona i naiđe na otpor kome se niko nije nadao. Jason
nije osporavao Noemisove zasluge, ali, Bogovi su, reče, pohod njemu poverili i
samo ga oni smeniti mogu. Orfej sazove Herojsko veće, te pred sve predlog
iznese, podupirući ga, s jedne strane, Noemisovim odvajkada poznatim
zapovedničkim vrlinama, a s druge strane, mišljenjem najistaknutijih Argonauta,
od kojih se izuze jedino Autolik, rekavši da je još neodlučan. Većina se
saglasi na razne načine i s različitom merom oduševljenja. Kod Ehiona slaganje
duše potraja i beše dosta nejasno. Idaj saglasnost otprati pošalicom na račun
konja, koju Noemis odluči da upamti. Složi se i Ankej Mali, no s jedva
skrivenom zlovoljom. Samo Devica Atalanta odlučno uz Jasona stade. Noemis
pomisli da među njima ima i nečeg drugog osim herojskog drugarstva, kakvog
svetogrdnog odnosa, Bogovima mrskog zbog njenog zaveta i stoga za Argo
pogibljenog. Poslednji uze reč Jason. Kaza uvređeno da mu ni najmanje nije
stalo do vođstva koje se neće i da bi ga se svojevoljno odrekao – jer sem briga
ništa ne donosi – da od Bogova nije zaklet da Argo u Kolhidu odvede i Zlatno
runo ugrabi, na šta mu Orfej odgovori da ga nije to zapovednikom pohoda
načinilo, nego što ne beše Velikog Tezeja. Neomisu se pesnikovo beseđenje
svide, izuzev nadimka „Veliki“, jer je držao da ga atinski junak ne zaslužuje.
Posle kraće kavge, stišane pre sukanja mačeva, Jason kaza da ne spori Noemisove
zasluge, premda mu se čini da svakog časa rastu, dok on stoji pred njima i
ništa ne čini, a neke da su i neizvesne, dok se trećih uopšte ne seća, iako je
na Argu bio od Pagase dovde i kao zapovednik dužan bio sve znati, no o vođstvu
pohoda jedino oni koji ga pokrenuše odlučivati mogu. Ako mu Bogovi reknu, on će
se povući. Mimo njih, može govoriti jedino čast i oružje ubojno. Pošto ono na
sve strane bi ozvučeno – a Pelej i Atalanta ga čak s nekoliko udaraca i
ukrstiše – pa za pojas vraćeno, oglasi se i naš junak.
Sve do tada ćutaše. Premda je razloge Argonauta smatrao
opravdanim – a znao je i neke bolje – ne beše spreman da preuzme odgovornost za
sve, koja bi ga, nema sumnje, ometala da misli samo na sebe. S tim mislima, na
rečima iz poštovanja prema Jasonu, on ponudu odbi. Navališe na nj, što molbama,
što razlozima, a najubedljiviji među njima beše da ih samo on može s Bogovima
izmiriti i do Runa dovesti. Drugi put ih odbi s manje odlučnosti, jer, u
međuvremenu, spoznade da će svom poslu najbolje poslužiti ako ga opštim učini,
odnosno ako opšti u svoj pretvori, što je, ovako ili onako, svejedno. Skoliše
ga po treći put. Ankej Mali i kleče, za ogrtač ga vukući i kreveljeći se, da
nije razabirao misli li ozbiljno ili mu se, drznik, ruga.
Samo on znađaše šta je Zlatno runo: da je to bogat rudnik
zlata u Kolhidi, skriven pod pričom o besmrtnosti da se svet od njega odbije,
da ne nagrne u goste Ejetu kralju, te nastane jagma i opšte veslanje na istok.
Heroji su o njemu imali herojsku predstavu. Herojsku i pogrešnu. Više u skladu
sa svojom herojskom prirodom nego stvarnim i neherojskim stanjem stvari. Jason
takođe. A iz grdne zablude u pogledu cilja mogu proizići još grđe u pogledu
načina kako do njega dospeti. Nije, dakle, Jasonovim vođstvom ugrožen tek
njegov lični interes. U pitanje je doveden Sveti pohod.
Pristade.’’
(Nastavlja
se)
0 Komentara