Rekvijem za Teofila Pančića
Na komemoraciji u beogradskoj DKC, u petak, uvaženi
govornici, sve sama velika imena naše i regionalne kulture i novinarstva,
borili su se sa nezahvalnom ulogom da se javno oproste od Teofila Pančića,
svesni da nema tih reči koje mogu opisati ono što svi osećamo prema našem divu.
Slajdovi koji su se iza njih smenjivali, veliki crno-beli
Teofil, u raznim pozama, životnim fazama, sa raznim ljudima, nemo su nas
podsećali na njegov nesagledivi značaj na svim nivoima.
Dan kasnije, bio je ispraćaj Teofila Pančića na kremaciju,
na Novom novosadskom groblju. Porodica je zamolila da se novac koji smo
pripremili za cveće uloži u humanitarne svrhe. Došao sam iz Beograda sa Dražom
Petrovićem i profesorom Čedomirom Čupićem, pred kapelu je ubrzo došao Nenad
Kulačin i tu ću pObišao sam kovčeg, čak sam stavio šaku na njega, pa još jednom
i izašao na vetar. Ushićeno sam sa drugima delio svoj osećaj kako Teofil nije
više tu, jer su ga nebesa, budući da je zemaljski i nebeski VIP, sigurno
brzinski prigrlila. U sali za ispraćaje bilo je drugačije. Svi smo bili unutra,
a u čelu se nalazio kovčeg srpskog Sokrata.
Trojica Teofilovih drugara držali su govore. Bilo im je teže
nego govornicima na komemoraciji, jer je Teofil ovde bio lično, a pred njegovim
autoritetom moraš da paziš šta izgovaraš i kako se ponašaš, čak i kad
nije-jeste tu.
Posle govora, sve je bilo spremno za Teofilov poslednji
nastup. Osetio sam tremu kao pred koncert omiljenog benda, a čekao sam, zajedno
sa ostalima, pesmu koja će ga ispratiti iz ove dimenzije. Razmišljao sam da li
da s vama podelim koja je to pesma bila, jer možda je red da taj podatak ostane
rezervisan samo za prisutne. Teofilova Olja mi je rekla da uradim kako smatram
da treba.restati da nabrajam brojne Teofilove prijatelje, mahom Vojvođane i
Novosađane, uz još ponekog iz Beograda i nijednog beogradskog političara.
Saučešće smo izjavili u kapelici, na čijoj je sredini stajao
kovčeg sa Teofilovom fotkom, a kraj njega nekoliko ljudi, među kojima se
isticala Teofilova verna ljuba i bezuslovna podrška do njegovog poslednjeg
časa, Olja.
Blagi šum je najavio početak pesme. Kad sam začuo prve
taktove vanvremenskog hita Leonarda Koena, „The Partisan“, naježio sam se, a
Koenov glas me je za dve sekunde naterao da nekontrolisano ridam. Nisam bio
jedini. Jecalo je sa svih strana, grčevito su se vadile papirnate maramice,
brisali nosevi i oči, ali bez uspeha. Pesma se završila, ispratio ju je onaj
šum s početka, a onda je nastala tišina. Teofil has left the building. „The
Partisan“ je postala njegov rekvijem.
Slušao sam je još najmanje dvadeset puta potom i svaki put
sam se iznova rasplakao.
Pustite Leonarda Koena i osetićete delić atmosfere koja nas
je u subotu navela na to da zaključimo kako nas je Teofil naučio ne samo kako
živeti, već i kako umirati.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno
uređivačku politiku Danasa.
0 Komentara