Na komemoraciji u beogradskoj DKC, u petak, uvaženi govornici, sve sama velika imena naše i regionalne kulture i novinarstva, borili su se sa nezahvalnom ulogom da se javno oproste od Teofila Pančića, svesni da nema tih reči koje mogu opisati ono što svi osećamo prema našem divu.

Slajdovi koji su se iza njih smenjivali, veliki crno-beli Teofil, u raznim pozama, životnim fazama, sa raznim ljudima, nemo su nas podsećali na njegov nesagledivi značaj na svim nivoima.

Dan kasnije, bio je ispraćaj Teofila Pančića na kremaciju, na Novom novosadskom groblju. Porodica je zamolila da se novac koji smo pripremili za cveće uloži u humanitarne svrhe. Došao sam iz Beograda sa Dražom Petrovićem i profesorom Čedomirom Čupićem, pred kapelu je ubrzo došao Nenad Kulačin i tu ću pObišao sam kovčeg, čak sam stavio šaku na njega, pa još jednom i izašao na vetar. Ushićeno sam sa drugima delio svoj osećaj kako Teofil nije više tu, jer su ga nebesa, budući da je zemaljski i nebeski VIP, sigurno brzinski prigrlila. U sali za ispraćaje bilo je drugačije. Svi smo bili unutra, a u čelu se nalazio kovčeg srpskog Sokrata.

Trojica Teofilovih drugara držali su govore. Bilo im je teže nego govornicima na komemoraciji, jer je Teofil ovde bio lično, a pred njegovim autoritetom moraš da paziš šta izgovaraš i kako se ponašaš, čak i kad nije-jeste tu.

Posle govora, sve je bilo spremno za Teofilov poslednji nastup. Osetio sam tremu kao pred koncert omiljenog benda, a čekao sam, zajedno sa ostalima, pesmu koja će ga ispratiti iz ove dimenzije. Razmišljao sam da li da s vama podelim koja je to pesma bila, jer možda je red da taj podatak ostane rezervisan samo za prisutne. Teofilova Olja mi je rekla da uradim kako smatram da treba.restati da nabrajam brojne Teofilove prijatelje, mahom Vojvođane i Novosađane, uz još ponekog iz Beograda i nijednog beogradskog političara.

Saučešće smo izjavili u kapelici, na čijoj je sredini stajao kovčeg sa Teofilovom fotkom, a kraj njega nekoliko ljudi, među kojima se isticala Teofilova verna ljuba i bezuslovna podrška do njegovog poslednjeg časa, Olja.

Blagi šum je najavio početak pesme. Kad sam začuo prve taktove vanvremenskog hita Leonarda Koena, „The Partisan“, naježio sam se, a Koenov glas me je za dve sekunde naterao da nekontrolisano ridam. Nisam bio jedini. Jecalo je sa svih strana, grčevito su se vadile papirnate maramice, brisali nosevi i oči, ali bez uspeha. Pesma se završila, ispratio ju je onaj šum s početka, a onda je nastala tišina. Teofil has left the building. „The Partisan“ je postala njegov rekvijem.

Slušao sam je još najmanje dvadeset puta potom i svaki put sam se iznova rasplakao.

Pustite Leonarda Koena i osetićete delić atmosfere koja nas je u subotu navela na to da zaključimo kako nas je Teofil naučio ne samo kako živeti, već i kako umirati.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.