Goran Sekulović: Devedeset godina rođenja Danila Kiša (1935-2025)
Čudovišni krematorijum Grobnice za Borisa Davidoviča (VI)
Državni
tužilac, V. N. Kričenko, majstor visokih dela, zatražio je za petoricu
prvooptuženih najtežu kaznu, ali, na opšte čuđenje, kako kaže Kaurin nije u
svojoj završnoj reči „vukao Novskog po blatu“. (Sklon sam da poverujem da je
uloga Novskog u ovom procesu bila kupljena po tu cenu.) Na izvestan način odao
je čak priznanje njegovoj ličnosti koja je sačuvala do kraja svoj integritet,
uprkos svemu (što dokazuje njegova iskrena saradnja sa istragom) i nazvao ga je
čak „starim revolucionarom“, naglasivši da je Novski bio oduvek fanatikom
svojih ideja i uverenja koje je u jednom odsudnom trenutku stavio u službu
kontrarevolucije i međunarodne buržoaske zavere; Kričenko je pokušavao da nađe
naučno objašnjenje te moralne devijacije i otkrio je u sitnoburžoaskom poreklu
prvooptuženog i u pogubnim uticajima njegovih čestih boravaka na Zapadu gde se
više interesovao za književne tričarije nego za politiku. Stari je Rabinovič
ispričao pred smrt doktoru Taubeu u kolimskoj bolnici, gde je ležao bolestan od
skorbuta i poluslep, svoj susret sa Novskim u hodniku sudnice posle završenog
procesa. 'Borise Davidoviču', rekao mu je, 'bojim se da ste sišli s uma. Sve
ćete nas ukopati svojim pledoajeom'.
Novski mu je odgovorio sa čudnim izrazom lica koji je ličio
na senku nekog osmeha: 'Isaak Ilič, vi biste morali poznavati običaje pri
jevrejskoj sahrani: u trenutku kada se spremaju da iznesu mrtvaca iz sinagoge
da bi ga odneli na groblje, jedan se službenik Jahvin nagne nad pokojnikom,
zovne ga po imenu i kaže mu glasno: Znaj da si mrtav!' Onda je na trenutak
zastao i dodao: 'Odličan običaj!'
U znak
zahvalnosti, i valjda uveren da je izvukao iz smrti što živ čovek izvući
može, Novski u svojoj završnoj reči
ponavlja da su njegovi zločini zaslužili u punoj meri smrtnu kaznu kao jedino
pravednu, da odluku tužioca ne smatra niukoliko preteranom i da neće uložiti
žalbu da mu se poštedi život. Pošto je izbegao pokretni čvor sramnih vešala,
smrt pod puščanim plotunima smatrao je srećnim završetkom i dostojnim krajem;
mora da je osećao, i izvan ovog moralnog konteksta, da neka viša pravednost
zahteva da mu dođu glave čelik i olovo.
Ali nisu ga
ubili (teže je izgleda izabrati smrt nego život): kazna mu je preinačena i,
posle godinu dana provedenih na crnom hlebu, ponovno je krenuo tegobnim putem
izgnanstva.
...Kraj
povesti o Novskom potiče od Karla Fridrihoviča (koji ga omaškom naziva
Podolski, umesto Dolski); mesto događaja: daleki ledeni Sever, Norilsk.
Novski
nestaje iz logora na tajanstven i neobjašnjiv način...Četvrtog dana neki ga
stražar otkri u blizini livnice, zaraslog u bradu i nalik na utvaru, gde se
greje uz veliki kotao u kojem se taloži tekuća šljaka. Opkoliše ga i pustiše
vučjake. Privučeni urlanjem pasa uleteše u kotlarnicu: begunac je stajao na
skelama iznad kotla, osvetljen plamenom. Jedan se revnosni stražar poče penjati
uz skele. Kad mu se ovaj približi, begunac skoči u ključalu tekuću masu i
stražari videše kako nestade pred njihovim očima, kako se izvi kao pramen dima,
gluv na zapovesti, nepokoran, slobodan od vučjaka, od hladnoće, od vrućine, od
kazne i od kajanja.''
Epilog svega je sljedeća hladna i do bola škrta i suva
rečenica: ''Taj hrabri čovek umro je 21. novembra 1937, u četiri sata posle
podne. Ostavio je za sobom nekoliko cigareta i četkicu za zube.''
Na samom kraju priče, Kiš piše: ‘’Krajem juna 1956,
londonski Tajms, koji po staroj dobroj engleskoj tradiciji izgleda još uvek
veruje u duhove, objavio je da je Novski viđen u Moskvi, u blizini Kremaljskih
zidina. Očevici su ga prepoznali po čeličnim zubima. Ovu vest je prenela sva
zapadna buržoaska štampa, željna spletki i senzacija.’’
Na naučnom skupu o Kišu 1993.g. na Cetinju, Božo Koprivica
je govorio o Kišovoj drami ‘’Elektra’’ : ‘’I pisac ‘Elektre’ i Elektra (velika
glumica Neda Spasojević) u carstvu su seni. Međutim, londonski Tajms objavio je
da je Danilo Kiš viđen na generalnoj probi Strindbergovog ‘Oca’ (19. februara)
tri dana prije svog 58. rođendana. Bilo je to u ‘Ateljeu 212’. Ovu vijest je
prenijela gotova sva zapadna buržoaska
štampa željna spletki i maštarija. Pouzdano znam, kunem se na Krst, da je u
Kalemegdanskim lagumima Danilova Elektra ubila Klitemnestru i nestala u velikim
vratima. Bilo je to 22. februara 1993. Na Kišov rođendan.’’
I Novski i Simon Čudotvorac, iz istoimene priče iz zbirke
pripovjedaka ''Enciklopedija mrtvih'', nestaju pred očima prisutnih i odlaze,
p(r)oleću ka nebu ''kao kakav golub'' – prvi se ''izvi kao pramen dima'', a
drugi ''izvio u nebo, uz zaslepljujuću svetlost''. Možda jedino nebefsko vaskrsnuće i
podvižništvo i može biti ovo koje je izveo Novski, možda su komunistički
revolucionari-ateisti, kao i svi oni drugi, prije njih revolucionari u svijetu,
s punim pravom i nijekali religiozna čuda, jer je samo njima, i apsolutno samo
njima, dato da nešto kao ''vjersko'' i ''alhemijsko'' čudo i mogu postići i
ostvariti – svojom ličnom žrtvom i kolektivnim žrtvovanjem čitavih pokoljenja i
pasova, jedino, dakle, u ovom našem ljudskom, zemaljskom životu, odnosno, na samoj
nepomirljivoj, čudesnoj, apsolutnoj i nikad mogućno shvatljivoj, viđenoj i
objašnjivoj, granici (između) dva svijeta: zemaljskog i nebeskog, ovog i onog,
materijalnog i duhovnog.
Marija Čudina u tekstu ''Čudovišni krematorijum’’, koji
govori o „Grobnici za Borisa Davidoviča“ , piše: ‘’Drama (priča Danila Kiša:
„Grobnica za Borisa Davidoviča“) odigrava se, iako svima izgleda da je završena
na ledenoj pozornici krvništva sibirskog leda i snijega, pored kotla s vrućom
šljakom, krematorijska, ljudska i pseća drama koja ima svoju strašnu povjesnu
osnovicu s mnogostrukim elementima jezovitosti, ali poetika (jadna i pohlepna),
žudno se koncentrira na nekoliko završnih slika, elemenata bijelo-crvenog
mozaika: kotao s vrelom šljakom koji će postati čudovišni krematorijum,
izbezumljeni ljudi-goniči, na zlu strast naviknuti psi, a ispred njih čovjek,
vizija čovjeka, zapravo, to je polugoli, vitki, mršavi, užasnuti i još na način
što ga ne dokučujemo – otmjeni bjegunac, Boris Davidovič. (Ta otmjenost u ovu
nedostojnu poetiku blista iz Davidovičeve prošlosti.)
(Nastavlja
se)
0 Komentara