Državni tužilac, V. N. Kričenko, majstor visokih dela, zatražio je za petoricu prvooptuženih najtežu kaznu, ali, na opšte čuđenje, kako kaže Kaurin nije u svojoj završnoj reči „vukao Novskog po blatu“. (Sklon sam da poverujem da je uloga Novskog u ovom procesu bila kupljena po tu cenu.) Na izvestan način odao je čak priznanje njegovoj ličnosti koja je sačuvala do kraja svoj integritet, uprkos svemu (što dokazuje njegova iskrena saradnja sa istragom) i nazvao ga je čak „starim revolucionarom“, naglasivši da je Novski bio oduvek fanatikom svojih ideja i uverenja koje je u jednom odsudnom trenutku stavio u službu kontrarevolucije i međunarodne buržoaske zavere; Kričenko je pokušavao da nađe naučno objašnjenje te moralne devijacije i otkrio je u sitnoburžoaskom poreklu prvooptuženog i u pogubnim uticajima njegovih čestih boravaka na Zapadu gde se više interesovao za književne tričarije nego za politiku. Stari je Rabinovič ispričao pred smrt doktoru Taubeu u kolimskoj bolnici, gde je ležao bolestan od skorbuta i poluslep, svoj susret sa Novskim u hodniku sudnice posle završenog procesa. 'Borise Davidoviču', rekao mu je, 'bojim se da ste sišli s uma. Sve ćete nas ukopati svojim pledoajeom'.

Novski mu je odgovorio sa čudnim izrazom lica koji je ličio na senku nekog osmeha: 'Isaak Ilič, vi biste morali poznavati običaje pri jevrejskoj sahrani: u trenutku kada se spremaju da iznesu mrtvaca iz sinagoge da bi ga odneli na groblje, jedan se službenik Jahvin nagne nad pokojnikom, zovne ga po imenu i kaže mu glasno: Znaj da si mrtav!' Onda je na trenutak zastao i dodao: 'Odličan običaj!'

            U znak zahvalnosti, i valjda uveren da je izvukao iz smrti što živ čovek izvući može,  Novski u svojoj završnoj reči ponavlja da su njegovi zločini zaslužili u punoj meri smrtnu kaznu kao jedino pravednu, da odluku tužioca ne smatra niukoliko preteranom i da neće uložiti žalbu da mu se poštedi život. Pošto je izbegao pokretni čvor sramnih vešala, smrt pod puščanim plotunima smatrao je srećnim završetkom i dostojnim krajem; mora da je osećao, i izvan ovog moralnog konteksta, da neka viša pravednost zahteva da mu dođu glave čelik i olovo.

            Ali nisu ga ubili (teže je izgleda izabrati smrt nego život): kazna mu je preinačena i, posle godinu dana provedenih na crnom hlebu, ponovno je krenuo tegobnim putem izgnanstva.

            ...Kraj povesti o Novskom potiče od Karla Fridrihoviča (koji ga omaškom naziva Podolski, umesto Dolski); mesto događaja: daleki ledeni Sever, Norilsk.

            Novski nestaje iz logora na tajanstven i neobjašnjiv način...Četvrtog dana neki ga stražar otkri u blizini livnice, zaraslog u bradu i nalik na utvaru, gde se greje uz veliki kotao u kojem se taloži tekuća šljaka. Opkoliše ga i pustiše vučjake. Privučeni urlanjem pasa uleteše u kotlarnicu: begunac je stajao na skelama iznad kotla, osvetljen plamenom. Jedan se revnosni stražar poče penjati uz skele. Kad mu se ovaj približi, begunac skoči u ključalu tekuću masu i stražari videše kako nestade pred njihovim očima, kako se izvi kao pramen dima, gluv na zapovesti, nepokoran, slobodan od vučjaka, od hladnoće, od vrućine, od kazne i od kajanja.''

Epilog svega je sljedeća hladna i do bola škrta i suva rečenica: ''Taj hrabri čovek umro je 21. novembra 1937, u četiri sata posle podne. Ostavio je za sobom nekoliko cigareta i četkicu za zube.''

Na samom kraju priče, Kiš piše: ‘’Krajem juna 1956, londonski Tajms, koji po staroj dobroj engleskoj tradiciji izgleda još uvek veruje u duhove, objavio je da je Novski viđen u Moskvi, u blizini Kremaljskih zidina. Očevici su ga prepoznali po čeličnim zubima. Ovu vest je prenela sva zapadna buržoaska štampa, željna spletki i senzacija.’’

Na naučnom skupu o Kišu 1993.g. na Cetinju, Božo Koprivica je govorio o Kišovoj drami ‘’Elektra’’ : ‘’I pisac ‘Elektre’ i Elektra (velika glumica Neda Spasojević) u carstvu su seni. Međutim, londonski Tajms objavio je da je Danilo Kiš viđen na generalnoj probi Strindbergovog ‘Oca’ (19. februara) tri dana prije svog 58. rođendana. Bilo je to u ‘Ateljeu 212’. Ovu vijest je prenijela gotova sva  zapadna buržoaska štampa željna spletki i maštarija. Pouzdano znam, kunem se na Krst, da je u Kalemegdanskim lagumima Danilova Elektra ubila Klitemnestru i nestala u velikim vratima. Bilo je to 22. februara 1993. Na Kišov rođendan.’’

I Novski i Simon Čudotvorac, iz istoimene priče iz zbirke pripovjedaka ''Enciklopedija mrtvih'', nestaju pred očima prisutnih i odlaze, p(r)oleću ka nebu ''kao kakav golub'' – prvi se ''izvi kao pramen dima'', a drugi ''izvio u nebo, uz zaslepljujuću svetlost''.  Možda jedino nebefsko vaskrsnuće i podvižništvo i može biti ovo koje je izveo Novski, možda su komunistički revolucionari-ateisti, kao i svi oni drugi, prije njih revolucionari u svijetu, s punim pravom i nijekali religiozna čuda, jer je samo njima, i apsolutno samo njima, dato da nešto kao ''vjersko'' i ''alhemijsko'' čudo i mogu postići i ostvariti – svojom ličnom žrtvom i kolektivnim žrtvovanjem čitavih pokoljenja i pasova, jedino, dakle, u ovom našem ljudskom, zemaljskom životu, odnosno, na samoj nepomirljivoj, čudesnoj, apsolutnoj i nikad mogućno shvatljivoj, viđenoj i objašnjivoj, granici (između) dva svijeta: zemaljskog i nebeskog, ovog i onog, materijalnog i duhovnog.

Marija Čudina u tekstu ''Čudovišni krematorijum’’, koji govori o „Grobnici za Borisa Davidoviča“ , piše: ‘’Drama (priča Danila Kiša: „Grobnica za Borisa Davidoviča“) odigrava se, iako svima izgleda da je završena na ledenoj pozornici krvništva sibirskog leda i snijega, pored kotla s vrućom šljakom, krematorijska, ljudska i pseća drama koja ima svoju strašnu povjesnu osnovicu s mnogostrukim elementima jezovitosti, ali poetika (jadna i pohlepna), žudno se koncentrira na nekoliko završnih slika, elemenata bijelo-crvenog mozaika: kotao s vrelom šljakom koji će postati čudovišni krematorijum, izbezumljeni ljudi-goniči, na zlu strast naviknuti psi, a ispred njih čovjek, vizija čovjeka, zapravo, to je polugoli, vitki, mršavi, užasnuti i još na način što ga ne dokučujemo – otmjeni bjegunac, Boris Davidovič. (Ta otmjenost u ovu nedostojnu poetiku blista iz Davidovičeve prošlosti.)

                                     (Nastavlja se)