Imao sam davno, još u ranoj mladosti, psa koga smo zvali Vučkić. Taj je lajao na sve i svašta, kad treba i kad ne treba. Htio je, valjda, da na taj način, nas ukućane, što više pridobije za sebe. A, postigao je upravo suprotno, dosadio je i nama i komšijama koji su mu na kraju i došli glave. To Vučkićevo uznemirujuće lajanje bez vidljive potrebe trajalo je više godina i postalo svima neizdrživo. I baš kada je njegova lajavština dostigla vrhunac, dočepali su ga se šinteri iz nekog drugog grada i nekud odveli. Mi, ukućani, pretpostavljamo po prijavi komšija, moguće i jednog našeg člana kome je bio posebno dozlogrdio. Tako smo i mi domaći, zajedno s komšijama, počinuli od Vučkićevog provokativnog i opakog oglašavanja.

Pitao sam, neđe kasnije, jednog poznanika veterinara, postoji li pseća bolest koja se manifestuje u nepresatnom, grubom lajanju. Odgovorio mi je da kao što među ljudima ima onih koji nekontrolisano optužuju, prijete, psuju, provociraju i šire laži i neistine, isto tako i u psećem svijetu postoje oni koji svoj pogani karakter manifestuju kroz uporno lajanje i zavijanje. I to obično, što mi je bilo posebno zanimljivo, kod pasa čije ime sliči čovjekovom. Tako ispade da su najgori psi s imenima nalik nekom našem. Ili se veterinar samo našalio u vezi sa tim.

A Vučkić se i te kako znao i ponizno ponašati pred nekim od koga se pribojavao. Spuštio bi nemoćno glavu na šape, u strahu oblizujući svoje žilave, mesnate čeljusti i pokorno podvijajući rep ispod sebe. Pogled njegovih suznih očiju je tada bio molećiv i kao da poručuje: „Dobro, neću više nikada zalajati, samo mi nemojte nauditi.“

A, bio je krupan, onako da kažem konjast pas, pa je u tim trenucima skrušenosti izgledao još jadnije i žalosnije. No, čim bi opasnost prošla, Vučkić bi opet po starom. Zbog čega je, na kraju, i doživio takvu sudbinu.

Prošlo je bilo oko dvije godine od tada, kada sam u azilu za pse u susjednom gradu, namjeran da nabavim novog psa, slučajno ugledao Vučkića kako snužden leži iza rešetaka kaveza u kome je smješten. Ni obično „av“ se od njega nije moglo čuti, samo je do mene dopiralo njegovo prigušeno cviljenje.

„Cvili Vučkiću, sam si kriv, premnogo je bilo tvojega lajanja! Čak i nama ukućanima si dojadio, a kamoli našim komšijama“, pomislih sasvim ravnodušan za njegovu pseću sudbinu.