Je li srpski predsjednik imao i vremena i kapaciteta za punu kontrolu izbora diljem ,,srpskog sveta“? Do koje je pobjede šefu srpske države danas više stalo – do one u Beogradu ili u Andrijevici?

 

“Umesto bojkota, trebalo je izaći na lokalne izbore u Srbiji i podržati jedinu opozicionu grupaciju – koaliciju zelenih stranaka, o kojoj i dalje ne mislim da je deo bilo kakvog trajnog rešenja. Aleksandru Vučiću je stalo da osvoji ne samo svaku opštinu u Srbiji, nego svaku mesnu zajednicu, i to na isti način na koji je Vladimiru Putinu stalo do svakog zaseoka u Ukrajini. Sve mora biti pod njihovom kontrolom”, kaže za Pobjedu profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu, istoričar Nikola Samardžić.

Vučiću je, ističe on, danas jednako stalo do beogradskog Vračara koliko do crnogorske Andrijevice.

“Uloga ambasadora Srbije u Podgorici u tom je smislu veoma jasna. Uostalom, on to više i ne krije”, kaže profesor Samardžić.

POBJEDA: Što ne krije?

SAMARDŽIĆ: Ambasada Srbije u Podgorici rukovodi političkim procesima u Crnoj Gori, što je u diplomatskim odnosima strogo zabranjeno.

POBJEDA: Očekivali ste reakciju Ministarstva vanjskih poslova Crne Gore?

SAMARDŽIĆ: Vlada Crne Gore uslužna je vlada Republike Srbije, a Vlada Srbije uslužna vlada Ruske Federacije. Kao one ruske lutke, „babuške“.
U odnosima Beograda i Podgorice uspostavljena je granica zameranja i nezameranja. Demonstriranjem izuzetne trpeljivosti u odnosu na prekore i uvrede iz Beograda, Vlada u Podgorici pokazuje da razume da je takvo ponašanje Srbije deo paketa s kojim njena parlamentarna većina mora da se pomiri.

POBJEDA: Što je granica trpeljivosti Podgorice?

SAMARDŽIĆ: Zvanična Crna Gora glumi vlast nezavisne države. Srbija još uvek ne pokušava da ospori crnogorsku državnu nezavisnost i suverenitet, ali mislim da dovodi u pitanje teritorijalni integritet Crne Gore. Na isti način Beograd se odnosi prema Bosni i Hercegovini. Aleksandar Vučić u Crnoj Gori zauzima opštinu za opštinom, ne samo kao politički plen, nego i kao teritoriju. Tako je Slobodan Milošević devedesetih u Hrvatskoj formirao „srpske autonomne oblasti“.
S druge strane, crnogorska Vlada pristaje na taj privid državnosti, kao i na to da za svaki pokušaj zastupanja crnogorskih državnih interesa iz Beograda dobija najprostačkije uvrede. Postoji i mišljenje da Zapad Crnu Goru poklanja Srbiji kao kompenzaciju ne samo za izgubljeno Kosovo, nego i za budući status entiteta Republika Srpska unutar BiH.

POBJEDA: Koliko je realna teorija o Crnoj Gori kao kompenzaciji za Kosovo i za RS? 

SAMARDŽIĆ: Odgovor na Vaše pitanje daje većina u Crnoj Gori, ona donosi odluke. Ispostavilo se da se na izborima 2020. i 2023. većinski glasalo protiv nezavisnosti Crne Gore, što podrazumeva i nameru Vučićeve crnogorske većine da napusti NATO i evropske integracije. Možda je vreme za obnovu onog Pokreta za zajedničku državu sa Srbijom…

POBJEDA: Je li Srbija uopšte zainteresovana za obnovu zajednice sa Crnom Gorom?

SAMARDŽIĆ: U izvjesnom smislu, i prikriveno, u Srbiji je danas podrška nezavisnosti Crne Gore ubedljivija nego u samoj Crnoj Gori. Mislim da većina u Srbiji ne želi zajednicu podjeljenih nadležnosti. Štaviše, vejrujem da bi Srbija danas imala više interesa da uđe u savez sa Hrvatskom nego sa Crnom Gorom. Isto mislim i za Crnu Goru.  Milanu Kneževiću je Vučić nedavno obećao da će mu riješiti problem. Vučić ga vezuje kao kućnog ljubimca, i tako se odnosi prema cijeloj Crnoj Gori. Naravno, pitanje je da li je Vučić u stanju da ispuni svoja obećanja. Zato se Knežević i usteže da jasno iskaže svoj stav o zajedničkoj državi, kao i to kako bi on obavljao svoju funkciju kvislinga u Crnoj Gori i okupatora u Srbiji.

POBJEDA: Mislite da bi Zapad dozvolio izlazak Crne Gore iz NATO?

SAMARDŽIĆ: Crna Gora je nefunkcionalna članica Alijanse, naročito od litija 2019. i 2020. Na doprinos Crne Gore NATO niko ne računa. Ipak, vjerujem da trenutno nije realno da Crna Gora postane tačka izlaska Rusije na Jadransko more. Drugo, to nije tema.

POBJEDA: Što je tema?

SAMARDŽIĆ: Tema je ulazak ostatka Jugoslavije u EU. Putin je 2014. prvi put napao Ukrajinu kako ona ne bi postala deo EU. Kad je zaključio da mu je Zapad prepustio Ukrajinu, 2022. je krenuo u otvorenu agresiju.  Crna Gora je balkanska Ukrajina. EU će stanje u Crnoj Gori i Srbiji morati da razumije kao svoj neuspeh. Inicijativa da ostatak Jugoslavije bude primljen preko reda u EU pokušaj je da se zamaskira slom Brisela na jugoistoku Evrope. Spoljna i bezbjednosna politika EU je u rastrojstvu od osnivanja: Evropska ekonomska zajednica je do Mastrihta bila efikasnija od EU nakon Mastrihta.

POBJEDA: Brisel tvrdi da će Crna Gora biti prva naredna članica EU. Predsjednik Vlade Milojko Spajić u to vjeruje. Hoće li Beograd to dozvoliti?

SAMARDŽIĆ: Prioritet i srpske i ruske agenture je zaustavljanje evropske integracije Crne Gore. To je tako jednostavno, i njihov je prvi korak. Vučić se krije iza Putina kako bi sprovodio odluke koje su suprotne obećanjima koja verovatno daje u Briselu. Na isti način, crnogorska većina se krije iza Vučića kako bi opravdala odsustvo kompetencija, korupciju i organizovani kriminal. Spajić će sve da proda, i to u maniru uličnog dilera. On kao da vjeruje da je njemačka marka i dalje zvanična valuta u Crnoj Gori, pa je menja za eure i rublje. Spajić je diler, nije premijer.

POBJEDA: Što je sa Srbijom? Je li Srbija definitivno odustala od EU?

SAMARDŽIĆ: Vučić je nekoliko puta ponovio da je Srbija odustala od evropskog puta, i nekoliko puta da nije. Njegova nova platforma odnosa sa EU, kako je to najavio u obraćanju nakon lokalnih izbora 2. juna, je ekonomska saradnja; istovremeno, Vučić ne pominje političko partnerstvo. Njegova namjera je da EU i dalje bude servis njegove lične vlasti, porodice, kumova, klijentele.
Sa opozicione strane o tome ne čujemo gotovo ništa. EU nije bila tema kampanje na lokalnim izborima, bez obzira na činjenicu da se i lokalne zajednice oslanjaju na evropsku milostinju i da je suštinski okvir evropskog života u snaženju lokalne zajednice u funkciji matice politike, ekonomije, društvenih odnosa, zaštite okoline. U EU je teško ući i kad imate jasnu evropsku agendu, a ta agenda mora biti i vladajuća i opoziciona. Hoće li se pokrenuti mehanizmi uvlačenja, neizvesno je u organizaciji u kojoj se odluke donose konsenzusom. EU još nije formatirana u smislu strateškog saveza, tako da kriterijum ili prioritet budu bezbjednost, teritorija i demonstriranje razvojne moći.

POBJEDA: Pomažu li zapadni ambasadori građanima Srbije da se opredijele za EU?

SAMARDŽIĆ: Odgovornost je na građanima. U EU ne ulazi američki ambasador Kristofer Hil. Njegova agenda je uređenje odnosa Srbije i Kosova, uz kompenzacije Vučiću kako bi se izbeglo krvoproliće u smislu otvaranja novih frontova sukoba. Pored toga, zašto bi SAD insistirale na procesu na kojem ne insistiraju sami građani Srbije?  Ako Vučića ostavimo po strani, videćemo da opozicija, nevladin sektor i slobodna i poštena inteligencija nema EU kampanje, nove ideje, pokrete, energije. U fazi smo snažne mentalne regresije. Na kraju, zapadni ambasadori uvlače se u lokalne koruptivne odnose, neki sprovode i sopstvene politike. Britanski ambasador je u Beograd stigao svež, pun entuzijazma i ohrabrujućih poruka. Posle šest meseci, on je zombirani sitni činovnik u službi lokalne Vučićeve i Putinove agende. Slično se ponašaju i zapadni ambasadori u Podgorici. EU nema koherentnu, jasnu i odlučnu spoljnu i bezbednosnu politiku; diplomatija je već relikt 19. veka. Ali mi na te procese ne možemo i ne želimo da utičemo. Beograd je ostao bez intelektualnog i etičkog potencijala, bez liderstva, bez idejnog naboja koji bi motivisao političke partije da se opredele za EU.

POBJEDA: Zašto?

SAMARDŽIĆ: Zato što je Beograd ponovo musava palanka iz književne epohe srpskog realizma. Primetna je i deintelektualizacija evropske kulture; mediji, univerziteti, slobodne ličnosti, sve to bledi ili se povlači pod pritiskom oportunizma i osrednjosti. Činovnički prosek vidim i u akademskoj zajednici. Postajemo Putinovi mužici. Ruski i trećesvetski nacizmi nisu tabu; taj koncept postaje misleća alternativa stvarnosti koja kreira kukavice i mediokritete.

POBJEDA: Činovnički prosjek, kažete, vidite i u akademskoj zajednici. Gdje?

SAMARDŽIĆ: Aktuelne tribine na Filozofskom fakultetu, koji je bio stvaran ili prividan otpor svakoj vladajućoj agendi, često odjekuju u praznim naklapanjima lišenim suštine i konkretnih planova za budućnost. Te tribine kao da je preuzela organizovana interesna grupa, koja je dominantna u opozicionom sektoru javnosti. Direktive ispisuju isti mediji koji su podržali litije i rusku agenturu u Crnoj Gori i preuzeli medijski koncern oko Vijesti, N1, Nova S, Danas i Radar, nastao iz nedeljnika NIN. Ti su mediji zarobili opoziciju.

POBJEDA: Kako?

SAMARDŽIĆ: Tako što kreiraju fantomske ličnosti i pokrete, relativizuju svaku suštinsku vrednost kulture i otvorenog društva, promovišu oportunitet i opštemestašenje. Ne sećam se da je na toj tribini bilo opštih zahteva, ali i konkretnih: kako da se Srbija decentralizuje; demilitarizacija, denacionalizacija u smislu napuštanja dogovorne ekonomije političkih i kriminalnih kartela i usvajanja kulture kapitalizma; denacifikacije, bez koje nema pomirenja sa susedima i života ni za jednu odgovornu ljudsku jedinku u sistemu. Nema ni zahteva koji su neposredan prioritet, a to je da Srbija uđe u zonu Šengena, kao Švajcarska; da Kosovo uđe u Interpol, što je dogovoreno; da se ne ponovi Banjska; da se liberalizuje ekonomija, da se poštuju odluke CEFTA-e… Akademska zajednica prilagodila se zvaničnim konceptima koje su propisali Vučić i Dragan Đilas, koji nisu vlast i opozicija, nego Putinova dvojka.
Tribine o kojima govorim postale su i lična promocija nepismenih i neodgovornih urednika nevladinih medija i njihove klijentele, koji kreiraju kvazialternativno javno mnjenje. Mislim na N1, Novu S, Danas, Miškovićevo i pandursko Vreme, Radar. Oni su formirali drugu litijašku kolonu, pa ih sada u Srbiji imamo dve.

POBJEDA: Neki od medija koje pominjete, baš kao i opozicija, prihvatili su da o Rezoluciji o Srebrenici, nedavno usvojenoj u UN, razgovaraju jezikom koji je nametnuo predsjednik Vučić – lična „pobjeda“ ili „poraz“ predsjednika Srbije. Zašto? 

SAMARDŽIĆ: Konvencionalni oportunitet postao je standard mišljenja pred svakim izazovom prošlosti i budućnosti. U posebnom smislu – a uključio bih i diplomatije koje su pripremale Rezoluciju o Srebrenici, uz razmatranje nepostojanja odgovora Vučiću koji bi se odnosio na celinu – nije bilo konkretnog plana kako pre svega zaštititi i žrtve i one koji su sa žrtvama solidarni. Mislim na direktora Memorijalnog centra Potočari Emira Suljagića, koji je danas kriv ne samo zato što je ostao živ, nego i zato što se usuđuje da podseća na genocid. Suljagić je, i to dobro znam, jedan od zastupnika najprogresivnijih ideja o našoj zajedničkoj budućnosti. I u BiH i u regionu.  Ta užasna, neverovatna sudbina Emira Suljagića nije tema tribine „Nije filozofski ćutati“.

POBJEDA: Da li je tema pomenute tribine na beogradskom Filozofskom fakultetu, koja je i paradigma srpskog društva, to što je Milorad Dodik najavio da će inicirati promjenu imena Srebrenice?

SAMARDŽIĆ: Prva vojna intervencija iz Srbije u Srebrenici bila je gušenje pobune rudara bogumila: despot Stefan Lazarević je u Srebrenici 1425. godine svog sestrića, Đurđa Brankovića, proglasio za naslednika. Verovatno se nije dosetio da Srebrenici promeni ime.
Dodiku je dopušteno sve; odavno je porušio ne granice politike, nego granice ljudskosti. Dodikove izjave i odluke su nemoralne. On je Lukašenko, koji za svaki slučaj maše ruskim pasošem, s kojim dalje nema kud. Žalosno je kad nadgovori zapadne diplomate nadležne za njegovo ponašanje. Mislim na države koje su preuzele obavezu za BiH, kada su je, 1995. godine, podelile očekujući da će biti jedinstvena. Došli smo ne samo do dezintegracije, nego i do lične vlasti Milorada Dodika i Dragana Čovića. Na bošnjačkoj strani je rasulo, sve u potragama za nekim trećesvetskim alternativama.

POBJEDA: Kada pominjete ličnu vlast Milorada Dodika, mislite i na predsjednika Srbije?

SAMARDŽIĆ: Vučića ne bi trebalo potcenjivati. Umesto da ih pusti da žive svojim finim intimnim životima, da zahtevaju smenu uz sukob generacija, Vučić je decu, maloletnike, ogrnuo državnim zastavama. Tokom protekle godine, u Srbiji su maloletnici počinili 26 ubistava. Vučić nameće novu kulturu neuračunljivosti. Nasilje nikad ne možete kontrolisati i ne znam na kojoj tački je Vučić spreman da se zaustavi. Masakri u „Ribnikaru“ i Mladenovcu najdublje su društvene traume, ali mi nismo bili spremni da razumemo žrtve u Srebrenici. Objašnjenja ne treba tražiti u bilo kakvoj specifičnoj psihologiji ličnosti ili karakterologiji.

POBJEDA: Nego?

SAMARDŽIĆ: Roditelji jednog dečaka su pripadnici parapolicijske socijalne formacije; otac drugog dečaka je pukovnik vojne obaveštajne agencije. Otac, majka i sin terorisali su nekoliko okolnih sela u Mladenovcu. Hoću da kažem da je društvo u Srbiji verovatno stabilnije, normalnije od institucija i parainstitucija, u kojima postoji mišljenje da je sve dozvoljeno. Kada će Vučić iz domena apsolutne kontrole da pređe u domen gubitka svake kontrole, to, ponavljam, ne znam; ali bih izbegao stav koji se ponavlja, a to je da je srpsko društvo podeljeno.

POBJEDA: A nije?

SAMARDŽIĆ: Nije. Bilo bi bolje da jeste. Ovako, svi smo u istom taboru, u istom problemu. Celo srpsko društvo istovremeno je bilo koji Vučićev miting ili tribina na Filozofskom.

POBJEDA: Što su posljedice nepostojanja jasne zapadne strategije prema državama nekadašnje SFRJ? Imate li utisak da Rusija više i ne mora da bude aktivna, budući da njenu politiku savršeno sprovode „naši zapadni partneri“?

SAMARDŽIĆ: Rusija više utiče na opoziciju u Srbiji nego na vlast, i tu je posao završen. Da je bilo zajedničke evropske spoljne i bezbednosne politike od trenutka Putinovog dolaska na vlast, Rusija bi danas bila integrisana u EU. Pre dvadeset godina, umesto rastuće opasnosti za evropski poredak i svetski mir, Putin je bio partner. Posle prve intervencije u Ukrajini 2014, Rusija je morala da bude prinuđena na vrstu kapitulacije. EU je propustila da povuče takav potez.

POBJEDA: Je li ga mogla povući? 

SAMARDŽIĆ: Nisu ni pokušali. Neverovatno je da je minulih dana tema bila rasprava o tome smeju li Ukrajinci da uzvrate istim sredstvima kojim ih Rusi napadaju. Gotovo da se vraćamo u tridesete godine 20. veka, kad se Evropa povlačila pred fašizmom, nacizmom i staljinizmom i kada je u Beogradu zacrtan kult Svetog Save.

Jasenovac je jedna od najprljavijih Vučićevih trgovina

POBJEDA: Crnogorska Skupština bi uskoro mogla da izglasa rezoluciju o Jasenovcu. Kome je ona potrebna? 

SAMARDŽIĆ: Jasenovac jedna je od Vučićevih najprljavijih trgovina. Vučić ne trguje žrtvama, nego uspomenama i uverenjima. Doduše, Vučić je pokušao da trguje i sopstvenim precima. Hrvatska je, s druge strane, završila sve svoje najvažnije poslove, i to dotle da bi mogla da ignoriše sve provokacije, pa i da odustane od pretnji sankcijama Crnoj Gori. Njima bi sankcionisala samo onaj bolji deo Crne Gore.
Licitiranjem brojem ubijenih u Jasenovcu, 1990. je započeo udruženi zločinački poduhvat agresije na Hrvatsku. Kao da je malo 90.000 ili 120.000 ubijenih u Jasenovcu, pa ih SANU množi do iznemoglosti. Pa, ukupan broj žrtava u Drugom svetskom ratu, u celoj Jugoslaviji, nije bio veći od 600.000. Tih 600.000, ako je petina nestala u Jasenovcu, zastrašujuća je brojka. Ipak, ovima je sve malo.

POBJEDA: Odakle priča od 700.000 žrtava u Jasenovcu?

SAMARDŽIĆ: Tom brojkom licitirao je prvo Titov režim. Tako su naplaćivali ratne odštete i izvozili radnu snagu u Nemačku. Stubovi Titovog režima bili su JNA, UDB-a i SPC. Tito je vladao iz Beograda, ne iz Zagreba ili Ljubljane.

Pitam se – hoće li Crnogorci izdati Mila Đukanovića?

 POBJEDA: Postoji teorija po kojoj će Zapad spriječiti Dodika da zapali region. Istovremeno, eventualno hapšenje predsjednika Mila Đukanovića, o kojem je pisao zagrebački Jutarnji list, predstavljalo bi poželjnu simetriju, tako blisku postojećem nivou pameti zapadne diplomatije. 

SAMARDŽIĆ: Zapad je navodno spreman da preseče koridor kod Brčkog. Pretpostavljam da bi Milorad Dodik pobegao u Srbiju. I niko ga neće izdati. Ali se pitam hoće li Crnogorci izdati Mila Đukanovića. I to na isti način na koji Crnu Goru danas ne prodaje srpska manjina, nego crnogorska većina. Đukanovića neće uhapsiti Andrija Mandić i Milan Knežević, nego njegovi nekadašnji saradnici i prijatelji. Uključujući one koje deli s Vučićem. Njima su i u ovom trenutku prioritet sigurnost i privilegije, a ne opšta čast i dostojanstvo države. Đukanović ih je sve namirio. I naizgled više nisu fukara. U tami smo zlokobnog apsurda.

POBJEDA: Kakvog apsurda?

SAMARDŽIĆ: Od Đukanovića su najviše profitirali lideri srpske zajednice. Ta manjina je veoma profitirala tokom Đukanovićeve vladavine.
Ostvare li se prognoze Jutarnjeg lista, Đukanović neće biti uhapšen, nego – zarobljen. Ipak, Crna Gora će imati pred sobom jasan izbor: ili će braniti slobodu i integritet ili će ponoviti sudbinu kralja Nikole, kojem su ropski odano služili bezmalo šest decenija.
Da sam na mestu Mila Đukanovića, sklonio bih se.

POBJEDA: Zašto?

SAMARDŽIĆ: Svi koje je napravio ne zaslužuju njegovu žrtvu. A i nisam siguran da je Crna Gora na to spremna. Sa Đukanovićem nisam imao nikakav odnos. Grešio je dok je smatrao da su srpska posla samo srpska posla; grešio je i kad je iz Srbije uvozio najgore da mu služe.
Uveren sam da me Milo Đukanović neće poslušati i da će doneti odluku koja je loša po njega lično. Možda je u tome njegova veličina.
Đukanovića su prodale i zapadne diplomate, i to na isti način na koji su prodale Ukrajinu. Mali formati, gnjide koje ne vide i ne razumeju. Sistemski, problem Zapada, a i jedan od apsurda postmodernog kapitalizma, je to što najgori odlaze u državnu službu i u diplomatiju. Ako se nekad i pojavi ta izuzetna i hrabra ambasadorka Češke Republike, to je incident, ne pravilo. Da vredi, ko bi iz Francuske ili Nemačke provodio dane u nekoj državi trećeg sveta? A sistemski, mi smo treći svijet. Ili – polusvijet.