Politika

Pet scenarija za Rusiju posle novog Putinovog mandata

Mar 22, 2024 1 Komentara

(15 riječi)

Bilo je iznenađujuće malo diskusija o Putinovom sledećem mandatu, uključujući i šta bi to moglo značiti unutar i van Rusije. Ovo je tim više iznenađujuće s obzirom na to da je Putinov režim trenutno destabilizovaniji nego ikada ranije, piše briselski Politiko. Ne nazire se kraj rastućim ekonomskim problemima Rusije ili rastućem broju poginulih na ukrajinskim ratištima. Samo od prošlog leta, u Rusiji je došlo do iznenadne pobune, koju je predvodila odmetnička paravojna grupa koja je umalo krenula na Moskvu, bilo je divljih antisemitskih nereda gde nigde nije bilo službi bezbednosti, a protesti su izbili na uobičajeno mirnim mestima poput Baškortostana.

Niko ne može reći šta znače ovi događaji. Ali jasno je da je rat u Ukrajini doprineo da unutrašnja politička situacija u Rusiji bude nestabilnija nego što je bila decenijama ranije, a svi mogući budući scenariji više nisu nezamislivi, navodi Politiko.

Dakle, pravo je vreme da se razmisli o njima. Ako Zapad barem razmotri sledeće opcije – i verovatnoću njihovog pojavljivanja u ne tako dalekoj budućnosti – može početi da se priprema u skladu sa tim, posebno u smislu strategije i politike. Znamo mnogo o prošlosti Rusije i mnogo o ruskoj sadašnjosti. Ali šta je sa budućnošću Rusije?

U nastavku je pet scenarija koje Rusija može (a možda i ne) iskusiti do kraja sledećeg Putinovog mandata 2030. godine.

Zašto bi se to moglo dogoditi: Kao što su antikomunističke i antikolonijalne revolucije u istočnoj Evropi 1989. pokazale, totalitarni režimi mogu počivati na živom pesku i brzo se raspasti pred demokratskim pokretima. Putinove katastrofalne odluke u Ukrajini već imaju nepredviđene posledice koje će samo izazvati još veće nezadovoljstvo – i veće interesovanje za moguće alternative, uključujući direktnu demokratiju.

I to je bio slučaj i pre sumnjive smrti Alekseja Navaljnog u zatvoru. Iako je Navaljni možda bio najistaknutiji lider demokratskih pokreta u Rusiji, njegovo ubistvo jedva da je ugasilo prodemokratsku energiju u zemlji. Sa transformacijom Navaljnog iz borca u mučenika, takav zamah za demokratske reforme - čak i za demokratsku revoluciju - mogao bi se zapravo iznova izgraditi. Kao zatvorenik, Navaljni je bio van vidokruga i uglavnom nevidljiv za većinu Rusa. Ali kao simbol koliko daleko će Putinov režim ići da uguši svu opoziciju, Navaljni bi sada mogao da postane nešto više.

U kombinaciji sa drugim protestima koji još uvek žubore širom Rusije, ne samo onima koje organizuju majke i žene vojnika, sada je moguć iznenadni nalet demokratskog zamaha širom zemlje. Ništa ne bi bilo bolje svedočanstvo o životu i nasleđu Navaljnog.

Zašto se to ne bi dogodilo: Koliko god mnogi na Zapadu želeli da vide potpuni procvat demokratije u Rusiji – bilo pod vođstvom njegove udovice Julije Navaljne ili nekog drugog – verovatnoća da će se takav scenario desiti pre 2030. je minimalna. I to je već bio slučaj pre smrti Navaljnog. Sada kada je lider ruskih demokratskih nada iznenada nestao, svaka šansa da se Rusi okupe za demokratsku stvar nestala je sa njim, barem u doglednoj budućnosti.

Pogledajte samo gde stoji Rusija. Navaljni je po mnogo čemu nezamenljiv, baš kao što su bile nezamenljive prodemokratske ličnosti zatvorene pre njega, poput Vaclava Havela i Nelsona Mandele, čije su zemlje tek nakon njihovog puštanja na slobodu prošle kroz demokratsku tranziciju. Ostatak prodemokratske infrastrukture Navaljnog je praktično ugušen Putinovom represijom. Čak i ako šok od smrti Navaljnog još nije prevaziđen, ruska politika je pokazala malo interesovanja za liberalnu demokratiju. Umesto da se zauzmu za njega, mnogi su odbacili smrt Navaljnog i nastavili dalje da žive. Isto važi i za nade u sve veće protivljenje ruskoj invaziji na Ukrajinu. Čak i dve godine nakon Putinovog katastrofalnog rata, većina Rusa i dalje pasivno, ako ne i aktivno, podržava ničim izazvanu invaziju.

Šta Zapad treba da uradi: Najveće nade za demokratsku Rusiju leže – možda ironično – ne u samoj Rusiji, već u Ukrajini. Baš kao što su kolonijalni neuspesi u zemljama poput Angole i Alžira doveli do demokratskih, postimperijalnih reformi u zemljama poput Portugala i Francuske, tako bi i ukrajinska pobeda mogla da ubije ruski nacionalizam i ruski revanšizam – i na kraju da stimuliše vrstu demokratskog procvata koji je Navaljni zahtevao.

Ukoliko dođe do ovog scenarija, Zapad mora da se vrati starom strateškom principu: verujte, ali proveravajte. Nemojte preuveličavati demokratske izglede Rusije – grešku koju su mnogi na Zapadu napravili 1990-ih – već promovišite ono što možete. Budite otvoreni za ukidanje sankcija i ograničenja cena ugljovodonika, ali samo u zamenu za konkretne reforme i krivično gonjenje zvaničnika iz Putinove ere. Istovremeno, trebalo bi da nastavite da širite odnose sa ruskim susedima i bivšim kolonijama poput Moldavije i Jermenije.

Iznad svega, koliko god to zvučalo kao svetogrđe, ne polažite nade u jednog vođu. Navaljni je bio jasan stub ruskih demokratskih nada, ali je imao i svoje nacionalističke slabosti, kao što je tvrdnja da je Krim legalno ruski. U najmanju ruku, Navaljni bi trebalo da bude poslednja pojedinačna ruska figura u koju su mnogi na Zapadu polagali nade u demokratske reforme – verovanje koje je spalilo Zapad u prošlosti i koje je dovelo do toga da Zapad previdi koliko je duboko ruski imperijalizam još uvek ukorenjen.

Scenario 1

Zašto bi se to moglo dogoditi: Kao što su antikomunističke i antikolonijalne revolucije u istočnoj Evropi 1989. pokazale, totalitarni režimi mogu počivati na živom pesku i brzo se raspasti pred demokratskim pokretima. Putinove katastrofalne odluke u Ukrajini već imaju nepredviđene posledice koje će samo izazvati još veće nezadovoljstvo – i veće interesovanje za moguće alternative, uključujući direktnu demokratiju.

I to je bio slučaj i pre sumnjive smrti Alekseja Navaljnog u zatvoru. Iako je Navaljni možda bio najistaknutiji lider demokratskih pokreta u Rusiji, njegovo ubistvo jedva da je ugasilo prodemokratsku energiju u zemlji. Sa transformacijom Navaljnog iz borca u mučenika, takav zamah za demokratske reforme - čak i za demokratsku revoluciju - mogao bi se zapravo iznova izgraditi. Kao zatvorenik, Navaljni je bio van vidokruga i uglavnom nevidljiv za većinu Rusa. Ali kao simbol koliko daleko će Putinov režim ići da uguši svu opoziciju, Navaljni bi sada mogao da postane nešto više.

U kombinaciji sa drugim protestima koji još uvek žubore širom Rusije, ne samo onima koje organizuju majke i žene vojnika, sada je moguć iznenadni nalet demokratskog zamaha širom zemlje. Ništa ne bi bilo bolje svedočanstvo o životu i nasleđu Navaljnog.

Zašto se to ne bi dogodilo: Koliko god mnogi na Zapadu želeli da vide potpuni procvat demokratije u Rusiji – bilo pod vođstvom njegove udovice Julije Navaljne ili nekog drugog – verovatnoća da će se takav scenario desiti pre 2030. je minimalna. I to je već bio slučaj pre smrti Navaljnog. Sada kada je lider ruskih demokratskih nada iznenada nestao, svaka šansa da se Rusi okupe za demokratsku stvar nestala je sa njim, barem u doglednoj budućnosti.

Pogledajte samo gde stoji Rusija. Navaljni je po mnogo čemu nezamenljiv, baš kao što su bile nezamenljive prodemokratske ličnosti zatvorene pre njega, poput Vaclava Havela i Nelsona Mandele, čije su zemlje tek nakon njihovog puštanja na slobodu prošle kroz demokratsku tranziciju. Ostatak prodemokratske infrastrukture Navaljnog je praktično ugušen Putinovom represijom. Čak i ako šok od smrti Navaljnog još nije prevaziđen, ruska politika je pokazala malo interesovanja za liberalnu demokratiju. Umesto da se zauzmu za njega, mnogi su odbacili smrt Navaljnog i nastavili dalje da žive. Isto važi i za nade u sve veće protivljenje ruskoj invaziji na Ukrajinu. Čak i dve godine nakon Putinovog katastrofalnog rata, većina Rusa i dalje pasivno, ako ne i aktivno, podržava ničim izazvanu invaziju.

Šta Zapad treba da uradi: Najveće nade za demokratsku Rusiju leže – možda ironično – ne u samoj Rusiji, već u Ukrajini. Baš kao što su kolonijalni neuspesi u zemljama poput Angole i Alžira doveli do demokratskih, postimperijalnih reformi u zemljama poput Portugala i Francuske, tako bi i ukrajinska pobeda mogla da ubije ruski nacionalizam i ruski revanšizam – i na kraju da stimuliše vrstu demokratskog procvata koji je Navaljni zahtevao.

Ukoliko dođe do ovog scenarija, Zapad mora da se vrati starom strateškom principu: verujte, ali proveravajte. Nemojte preuveličavati demokratske izglede Rusije – grešku koju su mnogi na Zapadu napravili 1990-ih – već promovišite ono što možete. Budite otvoreni za ukidanje sankcija i ograničenja cena ugljovodonika, ali samo u zamenu za konkretne reforme i krivično gonjenje zvaničnika iz Putinove ere. Istovremeno, trebalo bi da nastavite da širite odnose sa ruskim susedima i bivšim kolonijama poput Moldavije i Jermenije.

Iznad svega, koliko god to zvučalo kao svetogrđe, ne polažite nade u jednog vođu. Navaljni je bio jasan stub ruskih demokratskih nada, ali je imao i svoje nacionalističke slabosti, kao što je tvrdnja da je Krim legalno ruski. U najmanju ruku, Navaljni bi trebalo da bude poslednja pojedinačna ruska figura u koju su mnogi na Zapadu polagali nade u demokratske reforme – verovanje koje je spalilo Zapad u prošlosti i koje je dovelo do toga da Zapad previdi koliko je duboko ruski imperijalizam još uvek ukorenjen.

Scenario 2

Zašto bi se to moglo desiti: Zamislite ovo: Posle razornog rata u kojem su stotine hiljada moskovskih vojnika pobijene u besmislenoj borbi, Rusi masovno protestuju i ruše ostareli, pokvareni režim. Davno sahranjena trvenja i frustracije talasaju se širom zemlje, a nacija koja je navodno ujedinjena pod čvrstom rukom Moskve iznenada se raspada duž etnonacionalističkih linija. Zemlja tone u mešavinu anarhije, teritorijalne fragmentacije i nasilja koje ne ostavlja nijedan region i nijednu porodicu netaknutim.

Zvuči nategnuto? Razmislite o tome ponovo. Na kraju krajeva, upravo se to dogodilo u Rusiji krajem 1910-ih i početkom 1920-ih, kada je kolaps carstva raskomadao Rusko carstvo, a narod i države širom istočne Evrope, Kavkaza i severne Azije proglasile svoju nezavisnost – da bi na kraju bili progutani od sovjetskog režima u izumiranju.

To smo takođe videli nakon raspada Sovjetskog Saveza (iako sa daleko manje nasilja), kada su nove nacije polagale pravo na suverenitet nakon raspada SSSR-a – i to ne samo na mestima kao što su Ukrajina ili Kazahstan. Stanovnici Čečenije glasali su za jasnu nezavisnost, dok su stanovnici Tatarstana glasali za ravnopravnost sa Ruskom Federacijom. Stanovnici u mestima poput sibirske nacije Saha potpisali su sporazume o nezavisnoj vojsci, dok su stanovnici budističkog naroda Tuve izazvali antirusko nasilje koje se graničilo sa pogromima. U Ruskoj Federaciji došlo je do državnog kolapsa i nezavisnosti nacija koje je Moskva dugo kolonizovala, ali su na Zapadu još uvek bile uglavnom nepoznate.

Može li se ovako nešto ponoviti? Možda ne odmah. Ali Rusija ostaje konglomerat od 21 republike, desetina drugih regiona i još više nacionalnosti sa bezbrojnim pritužbama na Moskvu. Što duže traje rat – i što se više ovih kolonizovanih manjina baca u Putinovu mašinu za mlevenje mesa, gde ih ubijaju sa daleko većim stopama nego etničke Ruse – takav scenario postaje verovatniji. Možda će lider Čečenske Republike - Ramzan Kadirov, za koga se govori da je sve bolesniji, umreti na funkciji, a sporovi oko njegovog naslednika će dovesti do trećeg čečenskog rata. Možda će se u većinski muslimanskoj republici Tatarstan, odbori veterana i lokalni studenti okupljati da protestuju zbog regrutovanja tatarske pešadije od strane Moskve i gušenja tatarskog identiteta – a u naletu pogrešne strategije, Kremlj otvara vatru na demonstrante, izazivajući širi antikolonijalni pokret. Ili će možda nezaposleni u Sahi jurišati na rusku ugljovodoničnu infrastrukturu i preuzeti kontrolu nad njom, zahtevajući vraćanje sredstava svojoj kolonizovanoj zemlji i zahtevajući suverenitet na koji su pristali početkom 1990-ih.

 

Zašto se to možda neće dogoditi: Mnogi ruski analitičari i dalje smatraju da je ovaj scenario nategnut s obzirom na Putinovu moć. I ne moraju nužno da greše: osim Čečenije, ne postoji jasan pritisak za punu nezavisnost, čak ni među nacijama koje gledaju kako se njihovi ljudi masakriraju u Ukrajini. Na primer, nedavni protesti u zemljama poput Dagestana i Baškortostana nisu se odnosili samo na nezavisnost, već i na ekonomska i ekološka pitanja.

Međutim, ne bi bilo mudro odbaciti ovaj scenario od samog početka. Potrebna je samo iskra i žar koji je Putin akumulirao tokom svojih četvrt veka na vlasti koji bi mogao bi da se zapali – verovatnoća koja se samo povećava sa Putinovom katastrofom u Ukrajini.

Šta Zapad treba da uradi: Zapad treba da ostane fleksibilan i da shvati da Ruska Federacija teško da je homogen entitet. Imao je za cilj da promoviše demokratske snage širom zemlje, uključujući i nacije koje je Moskva dugo kolonizovala i da obuči mnogo više govornika jezika kao što su čečenski, saha i tatarski. Takođe bi trebalo da se osloni na one koji su uspešno zaštitili nuklearni arsenal Sovjetskog Saveza tokom raspada Sovjetskog Saveza i da obezbedi da se njihova stručnost ponovo upotrebi. I trebalo bi da se pripremi da prihvati teritorijalno prestrojavanje unutar Ruske Federacije – zemlje koja i dalje odbija da prizna svoje kolonijalno nasleđe, koje će postati samo ozbiljnije kako godine budu prolazile.

Scenario 3

Zašto bi se to moglo dogoditi: Pre godinu dana, ideja da bi otcepljena paravojna grupa predvođena ljutim nacionalistom mogla zamalo da umaršira u Moskvu i pošalje ruske zvaničnike da trče u zaklon bila je čista fantazija. Nije da se to ranije nije desilo, takozvana „afera Kornilov” iz 1917. godine, pa čak i neuspeli  puč tvrdolinijaša 1991. godine, pokazali su kako bi takav potez mogao da izgleda. Ali pod Putinom, ideja da bi se ruski nacionalisti mogli udružiti i krenuti u juriš na Moskvu dugo je izgledala smešna.

A onda, prošlog juna, šef paravojne grupe Jevgenij Prigožin uradio je upravo to. Iako Prigožinova Vagner grupa nikada nije stigla do Moskve, to nije bilo zbog nedostatka opcija; ako išta, put je bio širom otvoren. Ako je Prigožin išta postigao, onda je to, da je učinio da Putin izgleda kao car bez odeće.

Naravno, Prigožina više nema – njegov avion je eksplodirao iznad ruskog vazdušnog prostora nekoliko meseci kasnije, ubivši njega i veći deo njegovog najužeg kruga, u onome što se široko smatra Putinovom odmazdom. Ali svi sastojci koji su podstakli Prigožinovu pobunu su i dalje tu: frustracija zbog Putinove neuspešne invazije, kontinuirana ruska eksploatacija ljudi i dobara da bi održala haos i vrsta rastuće nejednakosti u bogatstvu koja je ranije pokretala populiste i revolucionare širom sveta.

Iz ovih razloga, ovo se čini jednim od verovatnijih scenarija za postputinovsku Rusiju. Plamen nacionalizma koji potpiruje Putin verovatno neće uskoro utihnuti.

Zašto se to ne bi dogodilo: Ipak, takav scenario teško da je neizbežan. Sam Prigožin je bio gotovo jedinstven - kuvar koji je postao oligarh spreman da javno raskine sa Putinovim kabinetom, pa čak i da uvredi samog predsednika dok je gradio paravojnu grupu koja se proteže širom sveta od Ukrajine do Centralne Afrike. U ovom trenutku ne postoji nijedna druga sila koja se može uporediti sa Prigožinovom Vagner grupom, od kojih je veći deo rasformirala i preuzela država.

Štaviše, ako ništa drugo, Putin postaje sve više nacionalistički nastrojen što rat duže traje, sve više naginjajući fašizmu. Biće sve teže zaobići Putina sa desne strane, posebno dok on nastavi da se spušta u svet nacionalističkih zavera.

Šta Zapad treba da uradi: Ako i kada Putinovo mesto zauzme neko ko je još veći nacionalista, Zapad bi trebalo da dodatno pooštri i proširi sankcije, snizi gornje granice cena ugljovodonika i uspostavi diplomatske i bezbednosne odnose sa susedima Rusije, posebno sa onim (poput Ukrajine) koji su direktno na meti ruskih nacionalista – sve deo šireg paketa mera. Ako hoćete, nazovite to obuzdavanjem – politikom koja je pomogla obuzdavanje sovjetskog ekspanzionizma i koja bi ponovo mogla da pomogne u obuzdavanju ekspanzionističke Moskve.

Zašto bi se to moglo dogoditi: neuspela invazija Moskve na Ukrajinu traje dve godine, a efekti u Rusiji su već očigledni. A troškovi, bilo u obliku smanjenja obima ekonomije ili povećanja broja smrtnih slučajeva, nastaviće da se gomilaju. Zato je ideja da se uži krug zvaničnika Kremlja sastane sa Putinom i kaže mu da cene njegovu službu i da mu žele svako dobro u penziji – drugim rečima, repriza svrgavanja sa vlasti Nikite Hruščova 1964. – scenario koji postaje sve više verovatno kako vreme odmiče.

U stvari, vrlo je verovatno da će se u Rusiji pojaviti novi režim do 2030. godine. (Nije da bi bilo potrebno da se isplanira unutrašnja zavera protiv Putina; naravno, ostareli diktator bi mogao jednostavno da umre na funkciji i poštedi nas svih nevolja.). Nova vlada ne bi nužno bila demokratska, ali predvodio bi je mali broj tehnokratskih elita obrazovanih na Zapadu, koji bi u početku rekli mnoge stvari koje zapadni zvaničnici i biznismeni, željni da se vrate u neku vrstu preratnog status kvo stanja, vole da čuju. Oni bi veliki deo krivice za rat svalili samo na Putina i obećali da će se u Moskvu vratiti osećaj normalnosti. Mogli bi ići toliko daleko da oslobode određene političke zatvorenike i opozicione političare ili čak povuku Putinovu najavu aneksije istočne Ukrajine (iako ne i Krima) 2022. godine.

 

Istovremeno, oni bi zahtevali nešto što bi mnogi zapadni političari pozdravili: „resetovanje“. Šansa za novi početak. Da počnemo ispočetka. I obećavajući novu Rusiju za budućnost.

Zašto se to možda neće dogoditi: Uz svo poštovanje, postoji gvozdeni zakon autoritarnosti: diktator na vlasti teži da ostane na vlasti. Drugim rečima, preuzimanje kontrole od diktatora poput Putina uvek zahteva znatno više planiranja, energije i resursa nego što je potrebno aktuelnom lideru da osujeti unutrašnju zaveru. Ovo nije iznenađujuće kada se uzme u obzir da diktator poput Putina još uvek ima sve poluge države u svojim rukama – i gaji konkurenciju među svojim podređenima,  koji bi bili željni da otklone bilo kakvu zaveru protiv Putina. Dodajte ovome činjenicu da izgleda da Putin i dalje ima široku podršku među ruskim zvaničnicima – ne samo zato što bi Rusija zaista mogla da pobedi s obzirom na ratno stanje u Ukrajini – i nada da se svrgne u stilu Hruščova teško da je sigurna opklada.

Šta Zapad treba da uradi: Ako se ovo zaista dogodi – ako nova, tehnokratska elita uspe da otme kontrolu od Putina – politička formula Zapada bi trebalo da bude preokret strategije za stvarnu demokratsku tranziciju. To znači da Zapad mora da bude sumnjičav, ali da bude siguran. U najmanju ruku, zapadni zvaničnici bi trebalo da upamte da svaki put kada je Zapad pristupio „resetovanju“ sa Rusijom, na kraju je izgledao glupo, kratkovido ili oboje. Iz tog razloga, na sve pozive na novo „resetovanje“ treba gledati sa velikom skepticizmom. I demokratske reforme, naravno, treba ohrabrivati i podsticati – posebno kada je u pitanju ukidanje ograničenja za civilno društvo ili Rusiju koja plaća reparacije Ukrajini – bilo kakva poboljšanja treba posmatrati kao privremena. Na kraju krajeva, ovu priču smo već videli, i videli smo da se dešava iznova i iznova.

Zašto bi se to moglo dogoditi: Ovo je uvek bio najverovatniji scenario, zar ne? Izuzimajući bilo kakve nepredviđene zdravstvene događaje, a posebno imajući u vidu novootkrivenu gadljivost SAD u pogledu podrške Ukrajini, Putin bi na svoj novi mandat mogao da gleda kao na nešto čemu će verovatno služiti do kraja, a verovatno i dalje.

I to je takođe razumljivo. Sa smrću Navaljnog, demokratska opozicija je u ruševinama. Ruska ekonomija jedva da je propala uprkos salvi zapadnih sankcija, čak i ako je poslovala sporo. Iako Putin nije osvojio Kijev, najgore u ukrajinskom ratu možda je već iza njega, posebno imajući u vidu nevoljnost SAD da naoruža Ukrajinu. A u poređenju sa američkim predsednicima, Putin je još (relativno) mlad sa 71 godinom.

 

On je već jedan od političara koji su najduže na vlasti u Rusiji i odslužio je niz predsedničkih mandata. Zašto bi se ovo promenilo do 2030.

Zašto se to možda neće desiti: Putinov stisak na vlasti i dalje izgleda jak – ali postoji mnogo faktora koji će njegov sledeći mandat učiniti veoma drugačijim i potencijalno mnogo težim od bilo čega što je iskusio ranije. Uzmimo ekonomiju. Iako je Putin do sada uspevao da preživi sankcije Rusiji, privreda u celini jasno ide ka stagnaciji i rastu inflacije. U Ukrajini su Putinovi pogrešni koraci već doveli do zapanjujućeg broja žrtava. Oba faktora bila bi dovoljna da ugroze bilo kog šefa države, ma koliko bio autoritaran. Izbegavanje oba faktora proširiće Putinove diktatorske alate više nego ikada ranije.

Šta Zapad treba da uradi: Poveća pritisak gde god i kako god može. Nastavi i pooštri sankcije, uključujući i treće strane u zemljama poput Ujedinjenih Arapskih Emirata koje pomažu Moskvi da zaobiđe sankcije. Pooštravanje ograničenja cena ugljovodonika, koji su već lišili prihoda ruske države i zaplena svih zamrznutih sredstava ruske centralne banke. Produbljivanje partnerstava sa zemljama na periferiji Rusije, posebno u cilju promovisanja demokratskog razvoja.

I iznad svega, treba da budemo jasni da će se ničim izazvani rat Rusije u Ukrajini nastaviti sve dok je Putin na vlasti i da opasnost od mnogo šireg rata nije otklonjena. Zapad bi trebalo da upotrebi svako oruđe koje može da nađe da primora Ruse – kako one u Kremlju, tako i širu populaciju – da shvate koliko će njima i nama ostalima biti bolje bez Putina na vlasti.

 www.nin.rs