Prije nekoliko dana Građanska inicijativa “21. maj” zatražila je od predsjednika Vlade Dritana Abazovića i ministra vanjskih poslova Ranka Krivokapića odgovarajuću diplomatsku reakciju države Crne Gore prema Vladi Republike Srbije zbog sadržaja udžbenika “Istorija za četvrti razred gimnazije opšteg tipa i društveno-jezičkog smjera”. Oni su naveli da se u udžbeniku na neprimjeren i neutemeljen način govori o Crnoj Gori, njenoj unutrašnjoj politici i položaju srpskog naroda u njoj. Građanska inicijativa “21. maj” smatra osnovanim da država Crna Gora zatraži povlačenje ovog udženika iz upotrebe sve dok se ne izmijeni sporni sadržaj u kojem se o Crnoj Gori, njenoj istoriji i državnosti, obnovi njene nezavisnosti, položaju srpskog naroda u njoj… govori van konteksta istorijskih i pravnih činjenica i mimo stvarne prakse uživanja i poštovanja ljudskih prava.

Između ostalog, u udžbeniku piše: ''Srbi u Crnoj Gori (oko 200.000 Srba) našli su se u posebno teškoj siruaciji nakon osamostaljivanja te republike 2006.godine. Iako čine gotovo 30 odsto stanovništva (oni koji se izjašnjavaju kao Crnogorci čine oko 45 odsto stanovništva, prema popisu iz 2011. godine), a srpskim jezikom govori nešto manje od polovine stanovnika Crne Gore, Srbi su se našli u neravnopravnom položaju... Posebno se našla na udaru Srpska pravoslavna crkva u Crnoj Gori, pošto je pokušano otimanje njenih crkava i manastira i formiranje noce pravoslavne crkve u Crnoj Gori, koja neće imati veze za Srbijom. Dato je i sporno tumačenje zajedničke istorije, koja je vređala Srbe i prisvajala zasluge oko oslobođenja današnje teritorije Crne Gore tada nepostojećoj Kraljevini Crnoj Gori (oslobođenje Budve i Boke Kotorske, koje su učinile srpske jedinice, a koje se danas negira). Tadašnja vlast u Crnoj Gori išla je toliko daleko da su srpski pisci proterivani iz nastavnih planova”.

Ovakvom krivotvorenju i falsifikovanju istorijskih činjenica i otvorenom ulaženju u nastavne planove i programe svih nivoa obrazovanja dnevne politike aktuelne krajnje desne i klerofašističke, ali i one strateške viševjekovne velikosrpske nacionalističko-šovinističke i imperijalno-asimilatorske orijentacije, umnogome je pomoglo i sistemnsko i sistematsko uporno prenebregavanje i zaobilaženje kritika upravo velikosrpstva od strane mnogih intelektualaca i mislioca, pa i samih ’’srpskih pisaca’’. Navešćemo samo neke od njih i samo jedan mali dio njihovih po(r)uka, ali je ovđe više akcenat na nespornu činjenicu da su izuzetno ideološki i svjetonazorski različiti intelektualci u sasvim različitim istorijskim, političkim i društvenim okolnostima i umjetničkim i autorsko-stvaralačkim ostvarenjima, suštinski potpuno identično mislili o velikosrpskoj imperijalnoj državnoj koncepciji, koja se ni dan danas ne povlači već se kamuflirana u obliku ’’srpskog sveta’’ i ’’Otvorenog Balkana’’ približava susjednim narodima i državama sa ciljem njihovog zatomljivanja, negiranja, potiranja i manje-više otvorneog ukidanja i njihovog nestajanja.

Po Borislavu Pekiću, problemi u srpskoj, tj. u srbijanskoj politici nastaju onda kada umjesto da se istorijski, državni i društveni procesi vode i usmjeravaju ponajviše i presudno civilizacijskim aršinima i standardima ekonomsko-trgovačko-diplomatsko-razvojnih mehanizama, sredstava i ciljeva, na scenu stupa i sve više preovladava pogubna crnorukaška, kako on kaže, ‘’pandurska toljaga’’, ‘’bajonetska politika’’, ’’srpski, kosovski, nebeskobuzdovanski običaj’’, koji su, opet po njegovom uistinu vizionarskom predviđanju, i dan-danas (ne samo na kraju XX-og već i dalje u XXI-om vijeku) na Balkanu izvor, uzrok, podsticaj i razlog novih potencijalnih sukoba i ratova.

A o tome kakva je u biti do sada pretežno istorijski praktikovana srbijanska(srpska) politika, Pekić piše: ’’... Nebeska politika gruvanja u zid. Kosovska politika čuvanja duše... Kod Kosova nema (i za i protiv). Kosovo je... svaka čast mrtvima, fantazmagorična zabluda politike... Samo Srbi slave nešto što im od štete bilo... Kosovo. Kosovo pa Kosovo!... Nebesko carstvo... dobro je za pesmu, od njega narod ne živi... Od Kosova su Turci napravili imperiju, a mi mit iz koga će generacije učiti da je čast pretežnija od pobede, da je mrcvarenje po Albaniji lepše od udarca u leđa Bugarima, ukratko, da su naši narodni poslovi uglavnom nebeske prirode i svrhe, a da od zemaljskih možemo stići jedino do filosofije propasti, kakvu nema nijedan trezven narod u svetu…’’; ’’Vidi li Srbiju od Budima do Soluna kao kum Garašanin, ili je ona dobra za njega ma zahvatala samo koliko kratkovidim konjskim očima može da osmotri – od ušća Save u Dunav do avalskih gradina?’’; ’’Da smo pobedili na Kosovu, da smo mi naselili Hrvatsku, da samo Uroš nije bio onako nejak, da smo mogli naći zajednički jezik sa Bugarima, da smo namesto pravoslavne imali katoličku crkvu, da smo, da smo... Mi smo, boga mu, stalno u nekom kondicionalu...; ''Zašto ne krećemo, Aleksa, informiram se. -Držu govore, Gazdo. -O čem? -O Kosovo, Gazdo, kako ćemo se, kolko sutra, na Kosovo suljnemo.-Moji pulo, oćimo.’’; ’’Odovud-odonud, mi opet o Turcima. Ispod svake naše omaške viri po jedan Mujo. Mislimo li mi zaista da nam 500 godina pod tuđom voljom daje pravo da idućih 500, pod svojom vlastitom, koristimo na najgori mogući način? Mene niko ne može ubediti da bi jedan normalan konj, pošto je posle višegodišnjeg rintanja za okrutnog gazdu, dobio najzad nezavisnost, slobodu koristio da uzjahuje, kopita, grize i zlorabi svoju braću u čoporu!...’’; ’’... Istoriju, onu suštinsku povest i sudbinu jednog naroda, ne predodređuju njegove vrline, nego njegove mane...’’; ’’Što se pak tiče takozvanih ’kosovskih raspoloženja’ u narodu, mi Srbi znamo do čega nas je Kosovo dovelo...’’; ’’... –Nada i mašta zajedno. Ona je u njih (u Srba) dovoljno jaka da zameni svaku stvarnost.- Jadni ljudi.’’; ’’Srpstva (se) odričeš a nisi ga još čestito ni okusio.-Dovoljno mi je ovo što jesam.’’; ’’Laže Srbin dok zine! Pa taj isti Kraljović Marko bio Turčinov najcrnji ližisahan, zaginu na Rovine pod zelenu strizu, a ne srpski barjak. Vidi im dične junake! Ako nije drevni ispičutur i trošadžija onoliki, on je subica iz potaje, ko Miloš. Junak je, bre, Simeone, sine, grečeski Akilej, Heraklo, Lejonid, to su pravi junaci...’’; ’’Ja ne verujem da ima naroda čiji grb sa tolikom preciznošću izražava ono što nam kao naciji nedostaje...’’; ''Načertanije mi služi da podvrgnem kritici imperijalne aspiracije Srbije, ali s gledišta jednog racionalnog simeonskog duha, ne dirajući pri tom u epsku snagu tog Načertanija i u mit koji je sa njim povezan. Naime, kritika mora biti data isključivo sa gledišta jednog dubljeg načertanija, jednog dubljeg trgovačkog, ekonomskog osvajanja, čije su pristalice uvek bili Simeoni, nasuprot onome što su zvali bombaškim načinom ili udaranjem u trublje i talambase…’’ Iako Srbija, i pored toga što su danas izmijenjeni istorijsko-političko-globalni odnosi, ne odustaje od vojnog naoružavanja i raznovrsnog nametanja svojevrsnog imperijalnog statusa spram okolnih zemalja i naroda, čini se da je Vučić lukavo u svojoj geostrateškoj nacionalističkoj i populističkoj politici dao primat upravo ''sa gledišta jednog dubljeg načertanija, jednog dubljeg trgovačkog, ekonomskog osvajanja'', o kome piše Pekić, a ne ''onome što su zvali bombaškim načinom ili udaranjem u trublje i talambase…’’ Ovo ''dublje načertanije’’ danas se zove ’’srpski svet’’ i ’’Otvoreni Balkan’’.

U knjizi ‘’Raspad i rat, Dnevnik 1989-1995’’, u belešci (9. oktobar 1994), Milovan Đilas piše: ‘’Žali se (Borislav Mihajlović Mihiz) na depresiju: veoma mi ga je žao. Čestit, inteligentan, za razliku od Dobrice – više demokrata, nego nacionalista… U toku diskusije, Mihiz je isticao sa svom svojom brilijantnom rečitošću da je rat izgubljen i da to treba što pre uvideti: da se nacionalizam srpski pokazao neuspešan. I mi smo, ja i ti (Matija), mi smo takođe krivi. Obilazili samo Bošnjake i Krajišnike, savetovali, podsticali, sve je pogrešno od početka! I sva naša istorija je naduvana, netačna… tukli Nemce u dva svetska rata – koješta! Da Vatikan mrzi nas zbog pravoslavlja – koješta! A što ne mrzi Grke i Bugare? … Genocida ima kod Njegoša! To treba priznati. Užasavao se zločina Srba u BiH. Ostaće sramota na Srbima: kako se oprati? Nemci su se pokajali, zato ih i prihvataju. I mi bi morali… Ti (Matija) misliš da je Milošević dijabolična ličnost! Koješta! On je mali, jadni političar, kome su prilike išle na ruku i znao je da ih iskoristi… i orijentacija na Rusiju, nacionalističku – katastrofalna pogreška!

... Dobrica Ćosić se nije pomirio sa porazom kada je svrgnut da niko nije digao glas za njega. Ni predsednikovanje mu nije uspelo. Kontradiktorni govori, forme bez podrške. To pokazuje vitalnost, ali ne i dubinu i visinu – biti iznad svega. Naprotiv, Dobrica Ćosić je nastojao da generacijama koje dolaze ostavi zaveštanje. Na Skupštini Republike Srpske na kojoj je raspravljano o Vens-Ovenovom planu, podsetio je poslanike da je on tvorac paradigme o Srbima dobitnicima u ratu – gubitnicima u miru. Posle poraza velikodržavne srpske politike u ratovima devedesetih godina, on koriguje ovu paradigmu: ono što nismo uspeli u ratu, nastavimo drugim sredstvima u miru. Ova paradigma živi i danas, držeći Srbiju u mestu, a njene susede na oprezu.’’

Hoće li Srbija i srpska elita, tamošnja vlast/opozicija i javnost, i dalje zaobilaziti i suštinski marginalizovati svoje najsamosvjesnije, najumnije i najkritičnije intelektualce-akademike, svoje, dakle, najistaknutije ‘’srpske pisce’’ (čije ‘’potomke’’ i ‘’nastavljače’’ lažno i mitomanski prikazuju kao izgnanike iz savremene Crne Gore), ili će se konačno suočiti i sa njihovom i sa svojom, ali i našom istinom i odgovornošću, istinom i odgovornošću regiona, te se na taj način ‘’pokajati kao Nemci’’ i biti zbog toga, kao i oni, prihvaćeni?!