Sagovornici

Zanati koji izumiru

Za Ena i u Rimu znaju

Jun 12, 2020 4 Komentara

(15 riječi)

Popularna "buba-mara",(kožna fudbalska lopta), ne proizvodi se odavno. Stare zalihe su na izdisaju,a kada se neka pocijepa, adresa je Eno Lukačević iz Podgorice. Zanat je naslijedio od oca Gana. Po svoj prilici, kada Eno zakrpi posljednju loptu, biće stavljena tačka na porodičnu tradiciju. I da nije ljubitelj sporta , upamtio bi nazive mnogih klubova , jer su im u radnju dolazili iz svih krajeva, pa i iz velikana jugoslovenskog fudbala , splitskog Hajduka.

                      

Novinar Budimir Bućin

           Od oca ste naslijedi zanat koji izgleda  izumire kao i ove kožne lopte ?

             Ja sam kao dijete radio sa ocem na stadionu Budućnosti. Imao sam tada jedva  7 godina. Uslovi za život bili su teški. Ja kao dijete morao  sam možda i nevoljno da se bavim ovim poslom. I moj otac  je počeo rano da se bavi opančarskim zanatom. Kasnije mi je bila i čast što sam naslijedio oca. Gano  je zaista razvio taj zanat da smo bili jedni u Crnoj Gori koji su se da kažemo profesionalno bavili tim poslom. Mi smo radili, ne samo za Budućnost već i  za sve fudbalske klubove. Bilo je puno posla, ponekad se jedva stizalo. Danas to, dobro kažete  izumire,  ali što se može.

           U vrijeme bivše Jugoslavije donosili su lopte iz svih klubova, pa i iz velikana splitskog Hajduka. Žao mi je što nijesam zapisivao imena, spisak bi bio baš dugačak.

        Ljubav prema ovom zanatu i da se nastavi porodična tradicija jači su bili vjerujemo od zarade?

           Jeste, u pravu ste. Žao mi je što otac  nije živ ,da vidi ove nove lopte. Ja sam ih koliko se to moglo usavršio. Nije lako bilo preći sa kožne takozvane  "buba mare" na ove uslovno rečeno plastične . Ovo je novi tip, nijesu pogodne za krpljenje. Ali moramo da se prilagodimo situaciji. Mušterije često ne razumiju da je ovo komplikovano za krpljenje, misle ako su novi tip da je i lakše.

        Je li problem nabaviti repro materijal, nije to samo igla i konac?

          Nije to ni malo lako nabavit. Jer sa odlaskom sa scene stare lopte, nema više interesovanja da se pravi repromaterijal, posebno unutrašnji dio za loptu. Košta i po 6 eura. Znam kad stranka dodje njoj je to skupo, ali saberite i vidite da je to 10-tak eura. Mnogi sami kupuju taj unutaršnji dio. Ali, nije to rješenje. Treba to izbalansirati. Ne nabavljamo lako materijal, ali nastojim svima da izadjem u susret i riješimo problem.

             Ove današnje lopte koje proizvode Puma, Adidas, mogu li se krpit ili su za jednu upotrebu?

        Jeste , one su kao košarkaška lopta. Ali ja ih "proučavam" i tražim način da ih zakrpim. Ona nema način da se klasično zakrpi. Ovaj posao nije interesantan, atraktivan, oduzima dosta vremena, a znate time i manje se zaradi.

            U vrijeme vašeg oca koliko se ljudi bavilo ovim poslom i u Podgorici i Crnoj Gori ?

       U Crnoj Gori osim mog oca nije bilo pravog majstora. Pokušavali su u nekim gradovima, pa su često dolazili kod nas da popravimo. I teže je bilo to popraviti nego raditi od početka. Nije da se hvalim, ali kada vam donose lopte iz svih crnogorskih gradova to je znak da u tim sredinama nema tih zanatlija. To važi i za Podgoricu.

             Pravili ste i ostale rekvizite za sport, znaju za Ena i u Rimu ?

        Imao sam zadovoljstvo da prije pola godine napravim viseće lopte za Školu fudbala u Rimu, koju vodi naša poznata reprezentativka  kapitenka Marija Vukčević. Izmorio sam se, ali stigle su riječi hvale.

         Malo ko sada zna da smo radili džakove za boks. Garancija je bila doživotno. Ako pukne da ga vlasnik vrati i biće mu vraćen novac. Vjerovali ili ne, niko nije reklamirao.

          Navijate li (kad bi moglo) da se vrate one stare kožne lopte?

          Navijam prvo iz razloga da imam posla. A i velika je bila moja ljubav da krpim loptu. A i ove lopte koje su jeftine su gotovo za jednokratnu upotrebu. Ali, bilo i prošlo. Kad tako odgovara, tako i mora biti.

                    A za koga navijate?

                Budućnost, normalno. To mi je bio i drugi dom.

           Ovaj zanat je prešao sa oca na sina. Ima li ko u porodici da nastavi ili se stavlja tačka?

        Ja imam tri kćerke. I biće stavljena tačka. A i da nekoga  sa strane tražite da ovo nastavi da radi   mislim da bi teško takvoga našli ne samo u  Podgorici. Sa kolegom sam otvorio obućarsku radnu i vjerovali ili ne dosad niko se nije javio da pita može li da radi i nauči zanat. Svi hoće da brzo i dobro zarade.

           Možete li da zivite od ovoga posla  ?

     Iskren da budem nije ni primać kao nekad. No, moram se prilagodit situaciji. Da sam znao nešto bolje i sa većom zaradom, možda bih se preorjentisao.