Škrinja

Goran Sekulović

Kritika velikosrpstva od jednog Cincar-Crnogorca (XIII)

Jun 08, 2022 3 Komentara

(15 riječi)

Borislav Pekić i ‘’Velika Srbija’’

 

Pekić je sa gotovo nevjerovatnim predosjećanjem i proročkom intuicijom predvidio – na osnovu precizne, gotovo hirurške dijagnoze (koja i dan-danas čeka da je obave adekvatni, moćni, samosvjesni, patriotski i odgovorni srbijanski i srpski istorijski akteri u realnoj društvenoj stvarnosti odstranjenjem viševjekovnog zlokobnog kosovskog i velikosrpsko-pijemontskog mita) – zakonito pojavljivanje, sa velikim tragičnim posljedicama po prije svega sam srpski narod, novih pokušaja ostvarivanja i oživotvorenja Načertanija Ilije Garašanina, jer ‘’ti se slavenski mesečari nikad neće odvići od krupnih istoričeskih, kosovskih gestova!’’[1] i prestati da se bore ‘’za ujedinjavanje svih Južnih Slavena u jednu srpsku zemlju.’’[2] Ili: ‘’Kosovo je… fantazmagorična zabluda politike’’[3] i ‘’Samo Srbi slave nešto što im od štete bilo’’.[4] Sve je ovo dato ‘’u parničenju zemaljskog s nebeskim carstvom’’ između Kir Simeona Njegovana i Ilije Garašanina, o čemu Kir Simeon Lupus piše u pismima sinu Simeonu Hadžiji.[5] 

 ‘’Sad za kuma Garašanina. Taj nikako pamet da svede. Čas mu je narod glup kao marva, čas dobar, predobar, i jedina naša snaga. Juče je slao kočije da me slučajno pregaze, danas mi nudi da se vozimo u jednim. Čita mi poštu, a ište da u njega poverenije imam i u naklonost mu se uzdam. MOI PISINOS! I šta? Kakvo Načertanije? Kakav Pijemont? Kakav je crni Pijemont Srbija? I čiji? Prestolnica u kojoj samo dve hiljade glava plaća državnu porezu, a siromaji, namesto batina, dobivaju od policije pečatanu dozvolu za prosjačenje po ulicama, ne može biti ničiji Pijemont! Prestonica koja ima tri stotine meana, a još nema ni svoj Osiguravajući zavod ni narodnu banku, a Berza joj tabla u hodniku i sunđer, od države za „alal“ podaren, ne može biti ničiji Pijemont“ prestonica od čijih se sudija trojica potpisuju palcem, desetorica se jedino potpisati umeju, trojica su jedva pregazila nižu gimnaziju, a samo je jedan pravnik, ne može biti ničiji Pijemont! Prestonica u kojoj koliko će ko platiti dažbina zavisi od toga kolika mu četa, gde ti je bezbednije noću proći macedonskim gudurama nego saći na Dunav, ne može biti ničiji Pijemont! Prestolnica čiji se ministar vnutrenih dela dopisuje s vladinim neprijateljima, a knjaz joj od svega naroda najvećma voli konje i mule, ne može biti ničiji Pijemont!’’[6]

Simeon Lupus nastavlja da saopštava sinu Simeonu Hadžiji kako je tekao razgovor između njega i Garašanina.

 ‘’Sećam se da mi se 1842, povodom sličnih zapletenija, žalio. Kaže: ‘Vidim ja, gospodine kume, da smo mi sa strane pravice pravi, a oni krivi, no sa sožaleniju takođe vidim da smo sa strane p o l i t i k e krivi, i ništa mi ne ostaje nego žaliti da smo bili i ostajemo s našim Otečestvom samo predmet politike nečije…’

‘Ćutati, dakle, gospodine kume, trpeti i učiti se pameti treba’, odgovorio sam mu ja tada, ‘pa možda i mesto na evropejskom kantaru promeniti.’ ‘Kako to mislite? Postoje izvesni moralni obziri.’

‘Ja to Teo, antrope!’, kažem. ‘Kakvi moralni obziri, pobogu, čoveče? Jeste li pametni?’

‘Moralni obziri koji politici jednog nacijona daju istoričeski smisao.’

  ‘Politici istoričeski smisao daje jedino – uspeh. Za čoveka jedinca, ne kažem. Za njega, možda, i važe izvestni moralni obziri, pod kondicijom da se nijednom interesu  ne protive. Za narod su moralni obziri smrtonosni, pogotovu ako nemaju dovoljno artiljerije, ljudstva i para da ih brane. Nacijon koji dobrovoljno predpostavi pravdu pobedi, nema kakomiros, zlosrećnik, izgleda ni u životu da ostane, nekmoli veliki i slobodan da bude. Za narod, gospodine i kume, koji zna šta radi, za njegove državnike sa zrnom soli u pameti, važnije je da im politika bude dobra, pa ma pravica malko i šantala, nego da imaju renomeu svetca u istoričeskome grobu.’

A on će onda, Ilija: ‘Da su, Kir Simeone, Srbi tako mislili, ne bi imali Kosovo!’

‘A šta je, ma ton Teon, sad to Kosovo nešto za diku? Roba za auzlog?’

‘Za n a s  Srbe jeste. Za druge, ne znam.’

Ti ‘drugi’ smo, belodano, mi – Cincari. Pređem preko zajedanja, koje se među nama već poodavno teralo, ne kvareći sojuz i međusobno podupiranje, jer sam znao da, u praktici, ni taj nije bio osobito pravicom ponešen i rukovođen, a da je ovde zastupa više kao neku reklamu pred čaršijom. Nismo, naime, bili sami, na neko primanje kod knjaza Mihajla, pa se oko nas okupilo sveta – slušaju parničenje zemaljskog s nebeskim carstvom, te ću ja:

‘Kosovo je, dakle, po vama – eksamplar za ugledanje?’

On vidi da mu pred logiku zamku nameštam i gleda da je farmaonski preskoči, jer otkud bi, do magarcu, bankrot bio nešto za ugledanje: ‘Za ugledanje, naravno, nije, ako ćemo ga tretirati kao vojeni poraz, ali ako na njega gledamo kao na izraz pripravnosti jednog nacijona da između života u ropstvu i smrti u otporu izabere drugo, za ponos jeste.’

 ‘Afto den to katalaveno, ja to ne razumem’, kažem. ‘Za mene, šta je za ugled, to je i za diku. Što za diku, to i za ugled. Ne može se čovek nečim dičiti a da se na to i ne ugleda. A kako se ne možemo, nismo šašavi, na Kosovo ugledati, jer bi to značilo Turcima ili kome drugome izdati blanko-akcept da ćemo, kad slične okolnosti naiđu, slično postupiti, otnosno u grob prilegnuti…’

‘S ponavljanjem okolnosti ne mora se obvezitelno i ishod povtoriti, kume.’

‘Mora ako su okolnosti iste, kume. Tako veli Aristotelo. Jedino s izmenjenim okolnostima ishod može biti drukčiji. A glavna okolnost za promenu je baš ta nebeska politika gruvanja u zid. Kosovska politika čuvanja duše.’

  ‘Bez nje, kume, bez, te ’nebeske politike’, ne bi bilo ni ustanka 1804, ni slobode za Srbe.’

‘Srbima, kume, nije slobodu donela nebeska politika iz 1804, nego kurvinska politika 1815.’

‘Bez prve ne bi ni druge bilo.’

‘U to mi je dopušteno zdravo sumnjati. Ali bi upuštanje u to bilo necelishodno. Ima tu i za i protiv. Ta iper ke ta kata. Kod Kosova nema.

Kosovo je, moj kume, svaka čast mrtvima, fantazmagorična zabluda politike…’

 ‘… Samo Srbi slave nešto što im od štete bilo. Ne Pločnik, nego Kosovo. Kosovo pa Kosovo!’

Tako mu kažem. I sad tebi. Da je knez Lazar o v a k o  mislio, ne bi bilo Kosova, a da Kosova nije bilo, možda naš kum sada ne bi uzalud morao da misli o ujedinjenju Južnih Slavena, nego bi bili ujedinjeni, a on bi mislio na ujedinjenje svih. Da Kosova nije bilo, možda ni ja ne bih u Beču sedeo, ni Bačvani u mom konaku.

Nebesko carstvo, sine, dobro je za pesmu, od njega narod ne živi.

Narod živi od vešte trgovine, pametne diplomatike i jake pesnice.

Ma šta inače na polzu javnosti trabunjao, naš Ilija upravo tako i postupa.

Jedino pojmiti ne mogu što se on tako, gotovo ofirano, za srpsku stvar u Ugarskoj vezuje. Niko mu ne brani da to radi tajno, ali su svuda velika primječanija na to naše majanje barjakom po Vojvodini.

… Sve me to učuđava, jer to nije njegov načertanijski običaj, već više srpski, kosovski, nebeskobuzdovanski. Čujem da i Samovoljce za preko sprema. Zna li taj da je to povreda tuđeg teritorijalnog suvereniteta, da tako nešto nijedna zemlja ne može trpeti…

… Naša bi asistencija morala biti takva da je svi osećaju, a niko ne vidi, još manje da je dokazati može.

… Od pouzdanika iz Srbije dobih cirkularno pismo što ga je Ilija 18. marta uputio svim okružnim načalnicima u Kneževstvu.

… ‘Pri svemu tome što je Dvor austrijski s obećanjem poitao dati slobodan Ustav, koji je narod najpre u prestolnoj varoši silom oružja poiskao, opet zato ovo obećanje nije moglo umiriti narode Monarhije, koji svaki za sebe traže veću samostalnost i osobita prava osnovana na nekim s t a r i m, no po obstojatelstvima davno i z g u b l j e n i m preimućstvima.’

Ovo si mi nešto mnogo mutavo i zavezano formulirao, kume. Ispada kao da ne samo Austrijanci nego da i ti separatne težnje nešvapskih naroda Monarhije, na kojima si zidao svoje Načertanije, držiš za neopravdane, a ‘osobita prava’ na slobodi i nezavisnost kao stara, izgubljena preimućstva. A upravo si na njima, na tim ‘starim, no po obstojetelstvima davno izgubljenim preimućstvima’, fundirao zahteve za Velikom Srbijom! Kilavo rečeno, kume, kilavo i šeprtljavo.’’[7]