Škrinja

Goran Sekulović

Kritika velikosrpstva od jednog Cincar-Crnogorca (XII)

Jun 06, 2022 3 Komentara

(15 riječi)

Borislav Pekić i ‘’Velika Srbija’’

 

Pošto je uvidio da je ‘’Gorski vijenac’’ dosta malo razumeo…'', a ‘’Luču mikrokozmu’’ pak nije ‘’baš ništa razumeo’’,  Kir Simeon Lupus Njegovan zaključuje: ‘’Iz celog istoričesko-filosofskog zamešateljstva, koje kao da je tvoj otac sastavljao, ipak sam skuckao nekakvu sliku o spisateljskom radu gosta, i pre podne, dok se preoblačila i doterivala u ljudsko biće, utisko je u Pandorinu glavu da se može snaći kad se razgovor o tome povede. Iz toga se posle izlegao nesporazum, koji se, blagodareći snalažljivost vladike, po varoši i vladinim salonima prepričavao kao najtačnije izvešće o stanju na Balkanu. Za moju karakondžulu Pandoru, razlike među rečima – ni brojevima, što je nesnošljivije – nikad nisu bile naročito važne, osobito ako iz mojih usta izilaze, i ona je vernichten, ili na srpskom i s t r e b i t i, iz temata Njegoševog sočinenija Gorski vijenac, razumela kao verzehren, koje znači i z e s t i, i da bi to antropofagijsko pitanje raščistila na samom izvoru, još kod supe je pitala gosta, ne dovodeći u sumnju artističku vrednost njegove poezije, zašto su zapravo verzehren haben – i z e l i, dakle, toliki turski svet, jer ona, naravno, ne veruje da je to bilo jedino zbog, inače wunderschön, pesme, kao što se priča da je postupio Neron kad je spalio Rim da bi opevao propast Troje, nego joj se čini da su posredi bili praktični razlozi gladi. Vladika se tanko nasmejao i kazao da, kad bi snabdevanje Crne Gore od toga zavisilo, u Evropi ne bi bilo uhranjenijeg naroda od crnogorskog.

Za vreme ručka Turci nas nisu uznemiravali. Izbiše samo kod predjela, kad je vladika pokušao da, u vezi s parama, svrne na njih konverziranje o lepoj književnosti. Odbio sam ih prosto po njuhu – jer onda za celj vladičinog insistiranja još nisam znao – istočnjačkom mudrošću da je ‘poslove bolje za kafu ostaviti nego njima užitak u jelu kvariti’. Vladika se namah oraspoložio. Očigledno je izraz ‘posao’, koji sam ja uporabio u smislu nečega ć o r a v o g, shvatio kao obećanje da se o onih 12.000 dukata pri kafi razgovara. Pandora je u glupostima bila štedljivima nego obično, ukočili su je, mislim, sanjalačka ubavost i rimsko dostojanstvo gosta, a pomalo doprinelo i moje obaveštenje o njegovoj jektičavosti, dato da bi njenu hipohondriju podstaklo na rad i što ranije udaljavanje karakondžule od stola. Stigla je, naravno, da pita kako stoji sa sentimentalnim životom u pravoslavnoj crkvi i kako on misli pomiriti nuždu da kao knez ima prestolonaslednika i zabranu da kao vladika ima sina, ništa od onog što joj se govorilo nije slušala, a sama nijednu rečenicu nije završavala, no to se, ipak, može računato u njene uspelije nastupe.

Čim se ona povuče, a uneti behu kafa i konjak, taj opet s Turcima krenu. Tek tada mi pred očima puče u šta se od prevelike dobrodušnosti upustih. Pojmih da me navodi na nuđenje novaca, a da je, ako ostanem ladan, spreman i sam da ih zaište. Kud ću – šta ću? Najzad se setim poezije. Zlehuda noćna preparacija pokazala se korisnom preko svakog očekivanja. Čim bi on grunuo s Turcima, a šta bi se sve s njima moglo počiniti da je onih 12.000 dukata, ja temu okrenem na Turke iz pesme, i kako mi se Gorski vijenac obilato dopada. Moram priznati da je strašno iskušenje da o sebi ne govori izdržao duže od ijednog artiste kojeg sam u životu imao nesreću da upoznam i pokušao pohvalama da obrabotam, nije svojoj drami ispred srpske sve do treće kafe dopustio doći, već mi se pod pazuhe počeo vatati znoj od straha da će mi tražiti novac, a onda – pade! Lepe crne oči mu sinuše, naže se preko stola, razmahnu onim svojim loptastim šakama, obori nekoliko skupih figurina od majolike i nestade u maglama metrike, kao da ga nikad bilo nije, kao da nema ni Turaka ni Crnogoraca, ni srpskog niti ijednog drugog pitanja na svetu, osim koliko ima slogova u stihovima. Pre nego što zadremah, zapamtih nekoliko stihova koje je recitovao gromkim glasom kao da je na Berzi, i od kojih mi se ovi naročito svideše, jer kao da opisuju našu simeonsku sudbinu večnih brižnika i povratnika:

 

‘Sa plačem će na zemlju padati,

Sa plačem će na zemlji živeti,

Sa plačem se u vječnost vraćati,

Mučitelj će jedan drugom biti,

Svaki sebi poosob najveći.’

Probudio se kad i ja. Na vratima. Dok se opraštao, kanda se opet setio da postoje i Turci i da mu one pare ipak trebaju. Gotovo srdito, kao da sam ja kriv što je na svoj narod zaboravio, reče:

‘Razmišljao sam nešto, gospodine Simeone…’

Sledih se. Šta da radim, lete? Podmetnuti Luču nije vredelo. Ista lažna menica dva puta se ne prima. I taman on reče:

‘Razmišljao sam o onim parama…’ – kad se desi čudo. Tavma, kažem ti. Uši počeše da mi zuje. Kao da se u svakom zagubila po muva pa ne može da izađe, nego u bubnju opnu udara. Ništa od vladičinog zbora ne čujem, samo to zujanje. ‘Oprostite, Vaša svetlosti’, kažem. ‘Nešto se dešava.’

‘Da šta se nego dešava!’, rekao je on prema Pandorinom izveštaju, jer ja sam bio izvan domašaja ljudskog glasa. ‘Dešava se, čoče, da ako neđe ne uberem onijeh 12.000 dukata, makar ih i od samog đavla uzajmio, bolje da se u Crnu Goru i ne vraćam. Zato sam se i nadao da bih se s vama, kao poznatim rodoljubom, mogao sporazumijeti…’

‘Lipume poli, ekselencijo, ništa vas ne čujem’, kažem. Glava od zuke preti da se raspadne. Kao da sam košnica puna ćela, a ne Firma-čovek. Za Pandoru se pridržavam. Oni otvaraju usta, zabrinuto se svode oko mene. Iskoristim predah da vladici objasnim svoju fenomenu, da mi u glavi strahomorno zuji, da je to, zacelo, od nezdrava srca, da mi je neopisano krivo što se u ovakvim gluvim okolnostima rastajemo, te što sam onemogućen čuti poslednje reči velikog srpskog pesnika i muža, ukratko, lipume poli, servus, adio Prinkipe!

Povukao se smesta, kao pravi gospodin. Kad smo se pozdravljali, oči mu više nisu bile onako lepe kao kad je recitovao. Kanda su mi poručivale da bi i vladičansku kamilavku dao da me na licu mesta može ispovediti. Sutradan sam otputovao za Marijenbad da mu ne budem na putu i dovodim ga u iskušenje. Nikad ga više nisam video. A zujanje je prestalo čim su se vrata za njim zatvorila.’’[1]