Ekonomija

Kostić: Ne postoji najbolji, još manje istorijski budžet, novo zaduživanje bi dodatno komplikovalo održivost javnih finansija

Nov 17, 2021 0 Komentara

(15 riječi)

Ne postoji “najbolji” budžet, a još manje “istorijski” i za to postoje jasni razlozi, ocijenio je ekonomski analitičar i profesor na Fakultetu za menadžment u Herceg Novom, Vasilije Kostić, govoreći o Prijedlogu Zakona o budžetu  za 2022. godinu. Kaže da, generalno, bez upuštanja u detalje, budžet odražava odsutstvo konzistentne dugoročne  strategije razvoja i da stoga budžet dominantno targetira “popularne” ciljeve – ciljeve kratkoročnog karaktera sa naglašenom socijalnom i potrošačkom dimenzijom.

Kostić napominje da je budžet prilično optimistično projektovan i to samo po sebi nije mana, naravno, pod uslovom da se projekcije i  ostvare. Napominje  da se ovako planirani rast ekonomije čini kao vrlo ambiciozan, a nivo potrošnje temeljen na njemu znatan pa u tome, uz program “Evropa sad”,  prema njegovom mišljenju, leže glavni rizici po budžet.

Napominje da je mali iznos budžeta planiran za poljoprivredu, obrazovanje …

Kostić upozorava da bi svako novo zaduženje dodatno komplikovalo održivost javnih finansija i naš ekonomski oporavak.

“Vaše direktno pitanje iziskuje i direktan odgovor. Nešto kao “najbolji budžet “ ne postoji, a još manje “istorijski“. Za to postoje dva krupna razloga. Prvi se ogleda u sljedećem: da  bi zaista postojao “najbolji budžet“ to bi značilo da postoje makar dvije potpuno identične situacije u društveno – ekonomskom razvoju zemlje, što je samo po sebi nonsens i  apsolutno nemoguće. Jedino bi u takvoj situaciji bilo moguće kvalifikovati jedan budžet boljim od drugog jer je društveno-istorijski kontekst odlučujući i od suštinskog značaja: nešto je u jednim okolnostima dobro, a to isto u drugim okolnostima ne valja. Istorijska distanca ili protok vremena nam u tom smislu omogućuju uvid u tačne odgovore. Do tada je dobro podsjetiti se da je budžet svojevrsni odraz našeg poimanja stvarnosti – dakle neizbježno subjektivan izraz pa su takvi i kvalifikativi koje se uz njega izriču kao što su:“najbolji“ storijski“ i slično”, jasan je Kostić.

Drugi krupan, manje apstraktan razlog, kako daje, se ogleda u tome što je budžet plan pa se i ocjene o njegovom kvalitetu mogu dati samo post festum – poslije isteka vremena za koji je taj plan pravljen – nikako prije.

“U protivnom, brkamo formu i suštinu – brkamo plan sa onim šta planom želimo da ostvarimo. Nije cilj planiranja plan već očekivani rezultati i na osnovu ostvarenih ciljeva sudimo o planu. Plan je dakle instrument za ostvarenje ciljeva. To je i budžet. Zato za plan odnosno budžet prije njegovog izvršenja ne možemo dati bilo kakvu kvalitativno zasnovanu ocjenu”, navodi sagovornik CdM-a.

Svako novo zaduženje bi dodatno komplikovalo održivost javnih finansija

Kako ističe,  sa aspekta manevarskih mogućnosti u upravljanju javnim finansijama racionalno je ostaviti mogućnost da možete reagovati odnosno zadužiti se, naročito ako smo upućeni na zaduživanje kao što jesmo. To je dakle smisleno i svrsishodno.

“No, postavlja se pitanje zašto je određen tako visok limit od 1,4 milijarde? Za jedan manji dio tog iznosa  – do 500 miliona – dato objašnjenje je uvjerljivo i to kad se kaže da je za potrebe finansiranja deficita  ( podsjetimo se da je to iznos od 205 miliona) dok je objašnjenje za stvaranja fiskalne rezerve za finansiranje nedostajućih sredstava za 2023. godinu više nego diskutabilno, dakle neuvjerljivo. Po mom mišljenju to prije ukazuje na moguće osiguranje od većeg deficita u ovoj godini, što opet uopšte nije nerealna mogućnost pa je treba kriti ili pak korišćenje istog obrasca iz prošle godine o zaduživanju za  iznos koji će se koristiti  ne u budžetskoj godini nego narednoj. Nije novo da se stalno zadužujemo pa to ne bi trebalo prećutati ni kao mogućnost. Naprotiv. Ukoliko je bilo što od ovoga to treba tako i predstaviti. Ovako pobuđuje se sumnja što utiče loše na povjerenje u odnosu na predlog budžeta, a ono je od suštinske važnosti za njegovo ostvarenje”, ističe ekonomski analitičar.

Kada se govori o drugom mnogo većem dijelu u iznosu od 900 miliona, Kostić kaže da je obrazloženje opet polovično uvjerljivo ( što znači neuvjerljivo) “za otkup i/ili refinansiranje državnog duga” do naznačenog iznosa.

“Opet stoji isto pitanje: zašto toliki iznos kad niko, ama baš niko ne može predvidjeti kakvi će biti uslovi zaduživanja iduće ili one naredne ili one tamo godine. Realnije bi, stoga, djelovala makar polovina iznosa od 900 miliona. Ako se ne može valjano odgovoriti na pitanje o budućim uslovima finansiranja, onda se ni ne može znati da li bi bila povoljna opcija ući u tako veliki aranžman a da pri tome ne budemo dodatno izloženi kamatnom riziku i riziku finansiranja. Time se potencira opravdanost početnog pitanja: zašto toliki iznos? Na stranu to, što se na kraju svega kaže: “ Neće biti potrebe za novim zaduživanjem”!? Ovakva argumentacija podstiče više nepovjerenje nego što djeluje uvjerljivo”, ocijenio je Kostić.

Evidentna marketinška retorika izaziva sumnju

Ekonomski analitičar nema dilemu – svako novo zaduženje bi dodatno komplikovalo održivost javnih finansija i naš ekonomski oporavak i za to ne treba posebne mudrosti.

Zato kaže da je nama u ovoj fazi potrebno postupno snižavanje deficita budžeta ali ne po svaku cijenu – po cijenu razvoja jer smanjenje  duga samo po sebi neće podići  ekonomski rast niti dinamizirati oporavak. Mnogo je obrnutih primjera sa  uravnoteženjem finansija na uštrb ekonomskog razvoja.

“Što se samog budžeta tiče,  moj utisak je da je prilično optimistično projektovan i to samo po sebi nije mana, naravno,  pod uslovom da se projekcije i  ostvare. Ovako, planirani rast ekonomije se čini vrlo ambiciozan a nivo potrošnje temeljen na njemu znatan pa u tome uz program “Evropa sad”, po mome mišljenju, leže glavni rizici po budžet”, kazao je Kostić za CdM.

Naravno, dodaje, bilo bi dobro da se ta strahovanja ne obistine te da se ti rizici ne realizuju.

“Uz to budžet se u cjelini prezentira na nesvakidašnji način – u kategorijama “istorijski nivo”, ”rekordni iznosi” “dijeljenje pravde” i slično, čime se mogu podgrijati nerealna očekivanja koja u ekonomiji imaju svoju cijenu i koju po pravilu ne plaćaju oni koji su ih generisali, nego najširi slojevi stanovništva. Evidentna marketinška retorika je još jedan razlog koji prije upućuje na pitanje o tome zašto se ona sprovodi i shodno tome pobuđuje sumnju?, nego li što uvjerava i unosi optimizam povodom budžeta, jer budžet je dokument koji usvaja samo mala grupa ljudi – poslanika u Skupštini, pa mu  i nije potreban bilo kakav marketing do argumenata koji govore budžetu u prilog”, ističe on.

Dalje napominje: “Generalno, bez upuštanja u detalje ( to bi zahtijevalo predugu eksplikaciju) rekao bih da budžet odražava odsutstvo konzistentne dugoročne  strategije razvoja i da stoga budžet dominantno targetira “popularne” ciljeve – ciljeve kratkoročnog karaktera sa naglašenom socijalnom i potrošačkom dimenzijom.

Izuzetno mali budžet planiran za poljoprivredu, obrazovanje, 

Napominje da treba reći da je uvažavanje ovih ciljeva samo po sebi veoma važno jer se tiču nivoa ličnog standarda građana ali se postavlja pitanje opravdanosti njihove visine i njihove prioritizacije u datoj situaciji, pa sobom nose potencijalno veliki rizik. Od ocjene da budžet  odražava odsutstvo konzistentne dugoročne  strategije razvoja, kaže, se može izuzeti iznos kapitalnog budžeta i njegova struktura (ali i to djelimično jer se može reći da se radi o iznosu koji kompenzira njegov vrlo mali iznos iz tekuće godine) jer alocira investicije u skladu s stepenom regionalnog razvoja odnosno uvažavanjem regionalnih disproporcija.

“Konstataciju o odsutstvu konzistentne dugoročne  strategije razvoja  temeljim na činjenici da je izuzetno mali iznos bužeta planiran za poljoprivredu ( strateški važnu djelatnost) i ako se govori o značajnom rastu izdvajanja ali se ne spominje niska polazna osnova; potom za obrazovanje – takođe strateškoj djelatnosti ( a govorimo o savremenom digitalnom razvoju i ekonomiji), sektor mikro, malih i srednjih preduzeća, takođe od strateške važnosti, je gotovo marginalizovan sa aspekta izdvajanja ( 11 miliona za kreditno garantni fond ključnu instituciju za njihov rast i razvoj u našim uslovima; dva miliona za podršku razvoju inovacija jedan milion podrške mladima…). Turizam je “prošao malo bolje ali nedovoljno i povećanje poreske stope će uticati na rast cijena njihovih proizvoda odnosno usluga i uticati na smanjenje njihove konkurentnosti”, jasan je sagovornik CdM-a.

U krajnjem, Kostić u svojoj analizi poručuje da treba reći da budžet treba da odražava društveno-ekonomske ciljeve.

“U njegovom promišljanju i eventualnom formiranju slike o njemu treba prije svega postaviti osnovno pitanje: šta nama u daljoj budućnosti treba pa u skladu s tim šta nam treba danas – prevedimo budućnost na sadašnjost i nađimo “neto sadašnju vrijednost” naše budućnosti. Po mome mišljenju to je aspekt koji treba da koristimo u promišljanju budžeta da na tome zasnivamo ocjenu o njemu i da brojke tumačimo u skladu s tim. Da li nam budžet omogućava napredak ili ne znaćemo iduće godine?”, poručio je Kostić.