Autor: Марко Шпадијер

Вељко Милатовић (1921-2004), рођен у даниловградском селу Винићи у учитељској породици, припада генерацији црногорских комуниста која је своја револуционарна увјерења формирала у средњој школи, а затим сазријевала у скојевским кружоцима на Београдском универзитету, да би се свјесно придружили тринаестојулском народном устанку. Вељко је јула 1941. постао партизан борац. За своје ратне заслуге одликован је орденом народног хероја.

При крају рата организује партизанску штампу и бави се пропагандом идеја револуције међу црногорском омладином, да би затим, по партијском задатку, обављао послове официра ОЗН-е. Пало му је у дио да учествује у несрећној ликвидацији најпознатијег црногорског зеленаша Крста Поповића. Наступиће године уређивања листа „Побједа" и вријеме ИБ-а. На гробу стријељаних родитеља у Фармацима завјетовао се да ће бранити аутентичност југословенске револуције, а због тражења слободе штампе дошао је у сукоб са догматским структурама и морао је да напусти Црну Гору. Неко вријеме је провео у дипломатији да би се вратио у земљу и прихватио пословe у ССРН.

Шездесетих година, послије краћег руковођења Партијом Ђока Пајковића, Вељко Милатовић са групом млађих кадрова (Веселин Ђурановић, Будислав Шошкић, Видоје Жарковић, Доброслав-Торо Ћулафић), замјењује старо црногорско руководство које је на челу са Блажом Јовановићем од рата водило Републику. У наредних двадесет година ова група ће се смјењивати на функцијама у Црној Гори и Федерацији.

Милатовић је био члан Предсједништва ЦК СКЈ, кад је, свјестан да се Титова ера завршава и да републичка руководства неће успјети да одрже тековине самоуправног социјализма нити Југославију на окупу, дао оставку и повукао се из јавног живота. Међутим, приликом распада Југославије није могао нијемо посматрати тумарање Црне Горе без националне стратегије, па се активно укључио у покрете и партије које су се залагале за суверенитет Црне Горе. Умро је 2004. године и сахрањен у Винићима.

Човјек са визијом

Ова скица богате биографије Вељка Милатовића тек је назнака портрета једне личности двадесетог вијека која се показала достојна времена и задатака које му је динамичан и драматичан развој догађаја намијенио. Био је комуниста, херој у партизанском рату, публицист, новинар, уредник новина, дипломата, руководилац ССРЊ, најмасовније друштвене организације у Југославији, предсједник Скупштине и Предсједник Предсједништва Републике Црне Горе и члан Предсједништва ЦК СК Југославије.

Мало је држава у свијету које се са поносом могу огледати у сопственој хиљадугодишњој прошлости. Због тога црногорска државна свијест има дубоке коријене. Она се обликовала у неколико вјекова истинске и формално признате независности. Није угасла ни губитком државе Црне Горе, већ се снажила борбом за национална и социјална права Црногораца. Побједоносни исход дугује слави партизана бораца пролетерских бригада. Они су изборили право да Црна Гора буде равноправна федерална јединица у социјалистичкој Југославији.

 Милатовић је човјек из једног комада, сачињен од камена станца и као такав био je морална громада. Његов живот је био стална борба за идеје, правду, за људе, програме. Све је подређивао Црној Гори и њеном свестраном напретку. Непоколебљиво је вјеровао да долази вријеме њене пуне слободе и еманципације. Милатовић је имао своју визију нове Црне Горе. Руководио се идеалима, а не каријером. Латинка Перовић ће за њега рећи: „Он је на мене дјеловао као репрезентативна личност Црне Горе у којој су скупљене све особине Црногораца". Милатовић није био говорник, златоусти пропагатор. Ријечи су му биле „скупе" и више је волио да напише што мисли. Био је руководилац широких демократских погледа, противник секташтва и спутавања слободе, због чега је често долазио у сукоб са саборцима и структурама које нијесу успјеле да се ослободе стаљинистичког гледања на улогу Партије у друштвеним пословима.

Основане националне институције 

За вријеме његовог петнаестогодишњег руковођења Црна Гора је успоставила темеље будуће суверености како на привредном, тако на културном пољу. Створене су националне институције културе, науке и информисања, које је требало да продубљују стубове идентитета.

Незамјенљив је његов доприност изградњи Његошевог маузолеја и обнови земље послије разорног земљотреса. Име Вељка Милатовића се не може заобићи када се говори о Црногорској академији наука и умјетности, Универзитету, дневном излажењу „Побједе", развоју РТВ Црне Горе, Лексикографском заводу, изради Црногорске енциклопедије... Захваљујући томе створени су велики интелектуални ресурси за вођење државне политике у свим областима и напредак науке до тада невиђен у Црној Гори.

Вељко Милатовић је његовао сјеме црногорске суверености колико год су му прилике дозвољавале. Био је одлучан у одбрани права Црне Горе на равноправност у оквиру федеративне Југославије и чување својих посебности. Нажалост, неке иницијативе и установе нијесу успјеле, а унутар неких институције остала је да живи двојна национална свијест и дух невјерице у сопствене снаге. Томе су, у великој мјери, кумовали људи унитаристичких убјеђења у врху црногорске власти, који нијесу схватали значај националног питања. То је Милатовић објашњавао ендемским бјелашким и стаљинистичким синдромом у црногорској Комунистичкој партији.

                                                                   Марко Шпадијер

Деведесетих година прошлог вијека, у поодмаклој животној доби, сврстао се у борце за суверену Црну Гору. Учествовао је на митинзима Либералног савеза, скуповима и протестима Грађанског форума, ангажовао се у стварању Социјалдемократске партије.

Вељко Милатовић је био један од оснивача Матице црногорске и активни учесник у формулисању њеног Програма Црна Гора пред изазовима будућности. Вјеровао је у симболичну и стварну улогу ове организације у црногорском културном препороду. Матица црногорска је 2006. издавањем монографије о њему аутора Малише Маровића на седам стотина страна, исказала однос према улози Вељка Милатовића у савременој црногорској историји.

Морал изнад идеологије

Борио се против догматизма, секташтва и унитаризма. Требало је да буде на челу СКЈ, али није прихватио, јер је слутио да послије Тита Југославија бесповратно нестаје.

На традиционални црногорски морал, са урођеним осјећајем за праведно и поштено, надградио је комунистичко схватање социјалне правде, дисциплину, несебичност и жртвовање за опште добро.

Милатовић је човјек ван серије. Био је неконвенционалан у одијевању и опхођењу и имао шарм доброћудног намћора. Добро му пристаје крилатица: Ништа људско није му туђе.

Вјеровао је људима. Чак кад је као илегалац морао да се крије, изабрао је Виниће, познато као четничко село, јер је вјеровао породичним пријатељима.

Водио је узоран породични живот и дружио се са пријатељима разних доба и професија. Био је човјек за разговор, а не за оговарање и наређивање. Одбацивао је стереотипе о људима и није пристајао на политичке дисквалификације.

Разумијевао је људске слабости. Настојао да види у људима оно најбоље. Морална мјерила су за њега била много преча од идеолошких. Због тога је понекад био несхваћен од својих другова из врха, али зато веома омиљен и велики ослонац обичним људима.

Залагао се да се писцима и другим умјетницима дају станови и атељеи, помагао им да објаве књиге, штитио их од строгости власти. Слободан Томовић ће посвједочити: „Он је један од највиших државних функционера СФРЈ који ме посебно задужио наклоношћу која ми је низ година осигуравала политичко спокојство". Имао је много ожиљака од политичких сукоба, али то за њега није био разлог за мржњу или освету. Није био опортуниста, нити праштао, чак ни својим саборцима, када би изневјерили принципе родољубља и комунизма.

Најдржавотворнија личност свога доба

Иако неконформиста и „народни човјек" није подносио популизам и јефтину популарност.

Вељко Милатовић, је, симболично и буквално, калемио аутохтоне црногорске сорте са европским да би добио квалитетно вино.

Прича о Вељку Милатовићу је сага о црногорском комунисти који је вјеровао да може да хуманизује друштво, демократизује Партију, уздигне Црну Гору. Он није био фантаста, нити нереални оптимиста, већ је на свакој функцији коју је обављао урадио онолико колико се објективно могло, а да своја темељна увјерења не изневјери. Правио је компромисе само до мјере које не угрожавају његово схватање чојства. Успио је да се сачува од бирократизације и корупције влашћу и да има широк круг пријатеља у свим слојевима друштва и свим генерацијама. Био је противник сваке врсте секташтва и стратешке интересе није подређивао дневно политичким интересима.

Поруке и поуке које је својим животом и политичким ангажовањем исписао, многоструко су значајне за Црну Гору. Он је увијек имао визију, поступао у складу са националним интересима у датим условима и био најдржавотворнија личност свога доба црногорске историје. До задњег часа вјеровао је у Црну Гору, развијену, слободну земљу слободних људи и био убијеђен да ће генерације које долазе знати да је таквом направе.

Вељко Милатовић није имао срећу да дочека нови освит црногорске суверености којој је својом душом и цјелокупним дјеловањем био привржен.

НОР донио слободу

Милатовић је на посебан начин читао црногорску историју и подсјећао на катастрофалне посљедице политике Краља Николе, наглашавајући да је због тога „Црна Гора изгубила највиталнији дио становништва и државност, династија престо, а црква аутокефалност", а да су њихове атрибуте преузели „носиоци империјалне политике Србије". Сматрао је да је Црна Гора у партизанском рату и револуцији изборила своју слободу, изградила своје оружане снаге, своје органе власти и повратила сувереност. Као државни функционер залагао се за пуну равноправност Црне Горе у Федерацији и лично се ангажовао за изградњу националних институција које ће трајати и чинити стубове модерне државе и нације. Био је на челу Одбора за изградњу Његошева маузолеја на Ловћену и охрабривао многе научне и културне пројекте. Водио је дуготрајну борбу за схватање значаја црногорског националног питања. Био је огорчен што је деведесетих година у Црној Гори „умјесто ранијег комунистичког монопола заведен нови монопол у знаку империјане и светосавске идеологије".

Стратег стварања модерне државе

Црна Гора је захваљујући одлучном ставу црногорског руководства, на чијем је челу био Милатовић, знала да оствари предности децентрализације и деетатизације Југославије, као и солидарност развијених република и да напредује у привредном, индустријском, саобраћајном, туристичком погледу више и брже него икада у својој историји. Капитални напредак је остварен у култури и образовању. Милатовић је био стратег стварања модерне Црне Горе која враћа самопоуздање, успоставља везе са славном прошлошћу и самостално гради своју будућност. Био је државник широких видика и јасних визија. Сваком положају који је заузимао давао је лични печат и ауторитет.