Piše: Bojana Vatić, potpredsjednica Vojvođanskog kluba

Kada se pozitivno govori o Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji i onome što su bili njeni potencijali, to izaziva u nacionalističkim krugovima u Srbiji negodovanje do te mere da prelazi u mržnju prema svemu što se vezuje za Jugoslaviju.

Zbog čega je to tako?

Retrogradne nacionalističke, u Drugom svetskom ratu poražene, snage od kojih se može čuti sve najgore o Drugoj Jugoslaviji, o Jugoslaviji gde je po njihovoj logici Srbija „gubila“ a svi ostali „dobijali“, daju odgovore na pitanje zašto su najveći inspiratori njenog krvavog raspada upravo na prostoru današnje Srbije.

Jugoslavija u kojoj je, pored nedostatka političkog pluralizma na čemu je trebalo da se radi, uzimajući u obzir i vreme i okolnosti pod kojima je nastala, počivala je na temelju pravih vrednosti, jer je postojao društveni pluralizam i sistem vrednosti koje danas nema nijedna od zemalja koje su nikle iz groba Jugoslavije, a koje nisu države nego pljačkaonice, gde se divljaci i “deca” tranzicije igraju Zapada, demokratije i slobodnog tržišta.

U toj „veštačkoj tvorevini“ Jugoslaviji cenio se rad i cenilo se znanje.

Država u kojoj su svi ujedinjeni izgradili zemlju, ljude obukli, nahranili, obrazovali, zaposlili, obezbedili im besplatno zdravstvo i školstvo, pomogli emancipaciju žena, suzbijali nacionalnu i versku zatucanost, promovisali zajedništvo i prosvećenost, industrijalizovali zemlju, modernizovali društvo, izgradili infrastrukturu, vodili briljantnu spoljnu politiku, vodili zemlju u kojoj je svaki od jugoslovenskih naroda dostigao svoj apsolutni istorijski vrhunac – ta zemlja zvala se Jugoslavija.

Najgori šljam i drustveni talog koji je isplivao sa dna već čitave tri decenije na različite načine kompromituju uspeh Titove jugoslovenske politike jer su “nove vlasti” svoj državni koncept zasnivale upravo na antijugoslovenstvu.

Jugoslovenstvo nije jugonostalgija, ono je sinonim za kulturu otpora imperijalizmu, klerikalizmu, nacionalizmu i fašizmu.

Jugoslavija je rokenrol.
Jugoslavija je kosmopolitski duh.
Jugoslavija je antifašizam.
Jugoslavija je kultura.
Jugoslavija je bunt.
Jugoslavija je bogatstvo različitosti.
Jugoslavija je poštovanje svih ravnopravnih naroda i nacija.
Jugoslavija je više od toga.
Jugoslavija je mir, brate!

Ne može se politika zasnivati na antijugoslovenstvu a oćekivati mir sa susedima sa kojima smo zajedno stvarali Jugoslaviju.

Ne može se kompromitovati Jugoslavija a težiti Evropi i evropskim vrednostima, jer Jugoslavija je bila Evropa.

Ne može se pljuvati po Jugoslaviji a od nje ste sve dobili i sve od nje uzeli!

Ne može se slaviti „antifašizam“ u Srbiji izostavljajući narode koji su bili nosioci antifasističke borbe.

Ne može antifašizam bez Bosanaca, bez Crnogoraca, bez Hrvata, bez Slovenaca, Makedonaca bez Albanaca. Ne može bez svih nas.

Nije, Vučiću Aleksandre, to bila pobeda samo Srba i Rusa – to je bila pobeda svih naroda bivše Jugoslavije!

Ne može se slaviti Dan pobede nad fašizmom sa kokardom srpskom i petokrakom ruskom.

Ne može, jer je to laž.

Ne mogu da pričaju o pobedama oni koji su sve ratove izgubili, oni koji nas i danas uvlače u nove sukobe.

Ne mogu nesvrstani bez pomena Josipa Broza Tita, jednog od najvećih državnika dvadesetog veka, vođe antifašističkog pokreta i osnivača Pokreta nesvrstanih.

Ne može, Vučiću Aleksandre, jer je Tito pola veka čuvao mir a vi ste počeli rat!

Tito je bio i ostao paradigma ugleda jedne države a vi ste paradigma genocida, stradanja, razaranja jedne države i sramota naroda kojem pripadate.

O kakvom antifašizmu pričaju oni koji otimaju crnogorsku istoriju, tradiciju, kulturu, manastire i prepisuju na ime Srbije?

To je fašizam!

Brane Crnu Goru od Crne Gore, oni koji su „braneći srpstvo“ u Jugoslaviji zapalili ceo Balkan.

O kakvom antifašizmu pričaju oni za koga su svi Hrvati ustaše?

O kakvom antifašizmu pričaju organizatori genocida u Srebrenici?

O kakvom antifašizmu pričaju oni koji su spaljivali i bacali u jame albanske civile na samo nekoliko kilometara od mesta gde su sada održavali samit nesvrstanih?

O kakvom antifašizmu pričaju oni koji oslobađaju ubice i ratne zločince?

Smetaju antifašističke pobede onima koji su gubili.

Smetaju pobede onima kojima smeta upravo to što su ti ideali bili zajednički!

Jugoslavija kao takva je pobedila fašizam a ne Velika Srbija.
Petokraka a ne kokarda!

Jugoslavija je bila nadnacionalna, nedostižna za nacionaliste raznih boja lica i naličja, koju ste u krvi i razbili sveteći se svima koji su je gradili i izgradili!

Danas smo sve više svedoci da je bez nasleđa te socijalističke Jugoslavije, bez sagledavanja onoga što su bili njeni pozitivni potencijali i dostignuća, bez antifašizma kao osnovne odrednice na našem evropskom putu – nemoguće da se na bilo koji način integrišemo u širi evropski kontekst. Ni kao pojedinci ni kao društvo.

Antifašizam nas povezuje.
Antifašizam nema alternativu.
Zato je važna Jugoslavija.