– Dražu Mihailovića je lično ubio Slobodan Penezić Krcun 21. jula 1946, tačno u jedan sat i 15 minuta iza ponoći u Lisičjem potoku. Sve druge priče o tome da negdje postoji Dražino tijelo ili neki njegov grob su čista izmišljotina!

Ovako svoju ispovijest za Objektiv ekskluzivno počinje Dušan Vlajković (65), penzionisani vozač u Vladi Srbije, koji je od 1976. pa do 1990. vozio mnoge visoke funkcionere Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije.

Među onima koji su najviše imali povjerenja da predaju svoj život volanu za kojim se nalazio Vlajković bio je Miloš Minić, nekadašnji ministar inostranih poslova SFRJ, koji je u javnosti ostao upamćen po “Beogradskom procesu” protiv Draže Mihailovića, gdje je bio glavni tužilac.

ISTINA JEDNA I JEDINA

Pravu istinu o postupku likvidacije četničkog komandanta naš sagovornik je čuo daleke 1981. u razgovoru Minića sa visokim funkcionerom SKJ Momčilom Markovićem. Veliku tajnu skrivao je punih 40 godina, pa je riješio da o svemu tome prvi put javno, pod imenom i prezimenom, ispriča za Objektiv.

– Istina može da bude jedna, nema ih dvije. Ne sporim da istoričari mnogo znaju, ali neke stvari zaista niti poznaju niti se u njih razumiju. Često sam slušao kako se pričaju razne priče, tobožnje istorijske činjenice i navodna saznanja, a ja pouzdano znam da to nije istina. Jedina istina koju priznajem i smatram da je jedna potiče od Miloša Minića, kog sam lično vozio, a koji mi je prepričavao mnoge mračne događaje kojima je prisustvovao. Toliko puta mi je samo govorio, podizao kažiprst prema ustima i kazao: „Dule, ovo ne smiješ nikome da pričaš, nemoj da se šališ!”. Prijetio mi je, pa i nameštao ljude da me provjere, takva su to bila vremena – priča Vlajković.

Ovaj svjedok istorije priznaje da se kroz život i sam plašio pojedinih informacija koje su do njega dolazile.

– Bio me je strah toga što znam. Jedno vrijeme sam slabo jeo, sekirao se, plašio se mnogih stvari… Koliko sam samo puta razmišljao kako mogu iznenada da stradam na putu. Pitao sam se kroz život što sam morao baš ja da budem taj koji je vidio i čuo mnoge stvari. Dešavalo se da noćima nisam mogao da spavam poslije neke informacije koju sam čuo… Neke stvari nisam nikada nikome ispričao – navodi Vlajković, potvrđujući da ga sada nije strah da izađe u javnost.

MULJ I NIŠTA VIŠE

Međutim, kada su kola došla na Avalu, vidi ovaj da je Draža sav izbušen…

– Pomislivši da mu se neće osvetiti, Krcun tom čovjeku dade dozvolu da odsječe Draži glavu, što je ovaj i učinio. Generala Mihailovića su onda skinuli golog, zavezali mu kamen oko grudi i spustili ga u tu jamu.

Onda su sipali dva bureta kiseline i sode, pa zatim zatrpali jamu daskama. Straža oko jame dežurala je deset dana. Kad su otvorili tu rupu, nije bilo ničega, samo nekakav mulj. Titu je referisano da je partijski zadatak uklanjanja Draže obavljen. Ipak, o tome da je Draža Mihailović ubijen obezglavljen, nekadašnji lider SFRJ nikada nije ništa saznao – šokira Vlajković potpuno novim podacima o sudbini četničkog generala.

UBACIVANJE U PEĆ

Oko pet sati ujutru, kako ističe, bili su pred smederevskom željezarom.

– Glavni organizator bio je Draža Marković, pošto je u željezari imao ljude koji su čitavu noć čekali da se tamo pojavimo. Grozdan i ja smo izašli iz kola sa tom glavom, a Minić je ostao u automobilu. Jedan radnik je uzeo tu kutiju od mene, popeo se na peć i ubacio je unutra. Time je završena likvidacija Draže Mihailovića. Po povratku u kola, Minić je ponovio da je partijski zadatak konačno završen, govoreći mi da sam i ja ušao u istoriju. “Sad bi te Krcun debelo nagradio”, rekao mi je tada i to je cijela istina o Dražinoj smrti. Dakle, njegovih kostiju nema, uzalud ih traže sve ove godine – zaključuje Vlajković u ekskluzivnoj ispovesti za Objektiv.