Srbija je Vučićeva Prokleta avlija.
Srbija je postala Vučićeva avlija ne kad je ovaj, zajedno sa Tomislavom Nikolićem zajahao vlast, već kad je pre šest godina, u beogradski kvart Savamala, u pratnji bagera koji su sravnili sa zemljom sve što se nalazilo na putu izgradnje megalomanskog projekta “Beograd na vodi“, upalo nekoliko osoba sa fantomkama na glavi i vezivalo ljude koje su tu zatekli. Iako je AV, kao već tada najmoćniji Srbin, izjavio da su organi gradske vlasti u Beogradu odgovorni za rušenje objekata u Savamali – nazvao ih “kompletnim idiotima” – počinioci do danas nisu identifikovani.
Svamala će postati paradigma života u Vučićevoj Prokletoj avliji; obrazac funkcionisanja vlasti i urušavanja institucija; šablon prikrivanja (ne)odgovornosti i uterivanja straha u kosti.
Posle Savamale, postaće normalno da ulizica, jajara, zamlata, hulja, protuva, džukela i poslednja gnjida zajaše, bez sedla, pristojane ljude.
Posle Savamale, pravedan, moralan, inteligentan, korektan, uljudan i dostojanstven svet počeće da krije te svoje jeretičke osobine.
Posle Savamale, silovatelj će postati žrtvom, dok će silovana avanzovati u drolju, u kučku, glupaču, kurvicu, namigušu, radodajku i fufu, koja je dobila što je tražila.
Posle Savamale, Srbiju će moći da vodi samo Vučić, čovek koji laže i kad slaže.
Posle Savamale, Ustav Srbije imaće vrednosnu težinu “Paloma” maramica. Jer ovde  predsednik kupuje i raspoređuje respiratore i vakcine, najavljuje poteze vlade, ocenjuje rezultate i najavljuje smene ministara pred kamerama, uglavnom TV Pinka; on obelodanjuje podatke iz tajnih dokumenata, hapsi tajkune, progoni opoziciju, iznosi informacije iz istraga, upozorava tužilaštvo, prejudicira presude, ne dozvoljava novinarima da vrše svoj posao…
Samo je u takvoj Srbiji moguće da je predsednik države istovremeno i neprikosnoveni državni Šerlok Holms. Komentarišući ubistvo pevačice Jelene Marjanović, Vučić je, uoči parlamentarnih izbora u aprilu 2016. najavio je da će “ubica biti uhapšen u narednih 48 sati”. Ubistvo do danas nije rasvetljeno. Rasvetljujući ubistvo političara Olivera Ivanovića, koji je likvidiran 16. januara 2018. godine u Kosovskoj Mitrovici, predsednik Vučić kazao da “službe imaju ime ubice. Albanci ga nemaju”. Ipak, do danas nije poznato ko je ubio Vučićevog političkog suparnika na Kosovu. Predsednik Srbije nije odoleo da komentariše likvidaciju uglednog advokata Miše Ognjanovića: dan po ubistvu, rekao je kako “ima više tragova”. Tri godine kasnije, nema osumnjičenih, nema uhapšenih, nema čak ni pouzdanih informacija o zločinu; osim – istraga je u toku.
Samo u u takvoj Srbiji prvi čovek tajne službe (Bratislav Gašić) može biti lik koji je iskustvo sticao kao keramičar i švercer kafe.
Samo u u takvoj Srbiji prvi čovek Elektroprivrede Srbije (Milorad Grčić) može biti lik koga za EPS vezuju uspomene okretanja električnog ražnja dok je bio vlasnik ugledne pečenjare.
Samo u u takvoj Srbiji ministar odbrane (Nebojša Stefanović) može biti lik koga premijerka i predsednik države u svojim javnim istupima nazivaju – “Slina”.
Samo u u takvoj Srbiji ministar unutrašnjih može biti lik (Aleksandar Vulin) koji švercuje devize.
Samo u u takvoj Srbiji ministar finansija može biti lik koji je od strane Beogradskog univerziteta proglašen plagijatorom i dobio sertfikat da je lopov.
Samo u u takvoj Srbiji ministarka evrointegracija može biti žena koja je bila urednik novina “Velika Srbija”.
Samo u takvoj Srbiji vođini najbliži saradnici postaće oni koji su prepoznali njegovu potrebu za dodvoravanjem i ne libe se da lojalnost, poltronstvo, često i komično idolopoklonstvo, iskazuju javno. U direktnim prenosima skupštinskih sednica poručuju mu da mu se dive “fizički i mentalno i bilo kako“; krste se zbog toga što po nekoliko sati ne ode u toalet; tvrde da “njegova popularnost dolazi od naroda i boga“; predlažu da portreti s njegovim likom vise u kancelarijama.
Samo u u takvoj Srbiji ministar (Tomislav Momirović) može javno da kaže – „Ja sam u politiku ušao samo zbog presednika, iako i ovoj zemlji dugujem mnogo. Pre njega nisam video tu predanost, talenat i priliku da se nešto uradi. Ja njega vidim kao političara formata kralja Aleksandra ili kneza Miloša“ – a da nakon toga u Ministartvo građevinarstva, saobraćaja i infrastructure lično Vučić ne pošalje momke u belom koji će ministra sprovesti u “Lazu Lazarevića”.
Samo u takvoj Srbiji čoveku koji je u večitoj svađi s činjenicama i (neispunjenim) obećanjima rejting nikad neće nadole krenuti. Naprotiv: kreiranje sopstvene realnosti fascinantno prija ušima pristalica iz zapostavljenih slojeva društva.
U takvoj Srbiji moguće je da se verni partijski pas (Zoran Babić) službenim autom na naplatnoj rampi zakuca u automobil ispred sebe, da ubije ženu, ubedi (su)vozača i javnost da je (su)vozač vozio; snimak nadzornih kamera zatim pogleda samo predsednik države, odluči da to nije za oči ionako potresene nacije i dva ključna minuta snimka nesreće volšebno postanu nedostupna tužilaštvu.
U takvoj Srbiji, veran sebi i svojim suludim markentiškim potezima, predsednik države danima najavljuje da će emitovati fotografije i video snimke krvavih zločina koje je počinio klan Velje Nevolje (Veljka Belivuka). No, kad se zgrožena javnost uzjoguni, avansno osuđujući scene od kojih je muka čak i forenzičarima i advokatima, državnik odan onima koji su ga birali emituje masakr na svim dostupnim TV kanalima i frekvencijama.
U takvoj Srbiji policija i tajne službe ne otkrivaju proizvodnju marihuane u Jovanjici, već nadgledaju i obezbeđuju transport i distribuciju proizvoda sa “farme organske hrane”!
U takvoj Srbiji otac (Branko) ministra unutrašnjih poslova (Nebojša Stefanović) po privilegovanim cenama nabavlja a zatim nekažnjeno (tamo gde ne bi smeo) diluje oružje i oruđa.
Nema države u svetu koja nema svoju mafiju; jedino u Srbiji mafija ima svoju državu. (“Srbija neće biti sigurno mesto za dilere droge”, izjavljuje ministar policije Aleksandar Vulin, lik koji je na plantaži marihuana Jovinjaca volonterski plevio rasad i čijem je prethodnom državnom sekretaru, u službenom autu, nađena droga).
Nema države u svetu u kojoj premijerka (Ana Brnabić) odbija predlog Saveta za borbu protiv korupcije da se za nove članove imenuju profesori Beogradskog univerziteta (Ognjen Radonjić, Vladimir Obradović) i finansijski stručnjak (Milovan Protić), uz obrazloženje da – kritikuju vlast.
Nema države u svetu u kojoj se tri godine, bez da se iko uzbudi zbog toga, prećutkuje rastanak sa životom (sve i da je bilo samoubistvo, kako se to danas servira) Vladimira Cvijana, čoveka koji je bio bliski saradnik tri poslednja predsednika Srbije: Borisa Tadića, Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića.
Možda grešim, ali ne znam još neku zemlju u kojoj predsednikov ortak (Aleksandar Vulin), na kojoj god funkciji bio, uvek obnaša funkciju ministra za svađe u regionu. Njemu uz rame su Vučićevi poverenici u okruženju: Mile Dodik, prisutan na više ceremonija u Srbiji čak i od Vučića, zadužen je za destabilizacije Bosne i Hercegovine, dok je Andrija Mandić, poslednji u nizu promovisanih četničkih vojvoda – kome tercira Milan Knežević – zadužen za kvarenje odnosa s Crnom Gorom.
Možda grešim, ali ne znam jo neku zemlju u kojoj se po prvake parlamentarne većine susedne države (Andrija Mandić i Milan Knežević) svakog neparnog dana u nedelji šalje avion iz Beograda.
Možda grešim, ali ne znam još neku zemlju (Severna Koreja, možda) u kojoj se, posle otvorene podrške Vučiću, avanzuje čak i u sportu: nakon velikih promena u Statutu Olimpijskog komiteta Srbije, Boža Maljković je izabran za predsednika tog tela. Samo dva meseca posle izjave „Jako volim Vučića, dabogda vladao Srbijom 50 godina“, Nenad Lalatović izabran je za selektora mladih fudbalera. Zbog podrške Saši Jankoviću, Dušan Duda Ivković, rođeni Beograđanin, od ovog se sporta oprostio revijalnom utakmicom u – Atini. Dušan Vujošević, najtrofejniji trener u istoriji Partizana, oteran je iz kluba zbog kritičkog stava prema Vučiću.
U takvoj Srbiji strategija vlasti počiva na strahu građana: od kazne ako nisu spremni na mitingaška tabanjanja; od otkaza ako nisu lojalni; od primitivne prozivke novinara ako stanete uz svoje student; od mete na čelu u agresivnim tabloidima; od targetiranja na redovnim konferencijama za medije i u stranačkim saopštenjima; od sutrašnjeg dana… Srbija je postala zemlja u kojoj vlada strah i u kojoj se strahom vlada.
U takvoj Srbiji pseudo-elita, umesto autoritetom svojih struka, bez pardona govori autoritetom straha!
U takvoj Srbiji, umesto glasa razuma, imamo zaglušujuću buku mržnje afirmisanu na Pinku i Hepiju, u Informeru, Srpskom telegrafu i Kuriru, tu i tamo na RTS-u i u Politici, a već skoro deceniju u Skupštini i Vladi Srbije.
U takvoj Srbiji, umesto glasa  intelektualca, tog toliko neophodnog glasa istine i suda ljudi koji ima i etičku dimenziju, imamo prozivku, etiketu, pljuvačinu, kletvu, targetiranje!
To je Srbija, to je Vučićeva Prokleta avlija. Danas.
U Andrićevoj Prokletoj avliji, omeđeni zidom od spoljnog sveta o kom više ništa ne znaju, ljudi gube svest o vremenu. Blede im u sećanju događaji iz prošlosti i, dok svakodnevnicu prekraćuju svađama i ludilom, tako potčinjenima svejedno je šta će se desiti u Budućnosti.
I u Vučićevoj Prokletoj avliji, ograđenoj od spoljnog sveta ludilom koje se umnožava dizanjem tenzija na dnevnom nivou – što toaletoidnim izmišljanjem ataka na vaskoliko srpstvo i ratovima koji samo što nisu, što državnim udarima bez rezultata, atentatima bez krvi i svakodnevnoj ugroženosti OnogBezKogaNemaSrbije koje “pakuje” naopka vlast – zanemarena je Prošlost, Budućnost nije naša briga, izazov je pregrmeti Danas. Makar ćutke, ponizno, puzeći ako treba!
Lako je Vučiću, on je lud.
No, kakvo opravdanje ima većina od preko pet miliona punoletnih građana Srbije koji imaju preča posla?! Kastrirali su kritičko i autonomno mišljenje, pa kompletnu društvenu aktivnost u ovoj poniznoj eri kakistokratije sintetizuje reč od tri slova – muk!