Dragi studenti,

U pismu pre mesec dana sam objasnio kako studenti pobeđuju nacionalizam, a ove nedelje ste to i pokazali odgovorom ministarki Snežani Paunović koja je izgovorila onu zastrašujuću rečenicu – da bi 1998. godine, da je bila na mestu Slobodana Miloševića, „etnički očistila Kosovo“. Vi ste pobedili nacionalizam jer niste ćutali. Odgovorili ste onako kako priliči svesti koja odbija da bude zatrovana. Vaša objava pod naslovom „Ne želimo drugima ono što ne želimo sebi“ odjeknula je kao šamar salonskom fašizmu koji decenijama parazitira nad Srbijom.

Danas je godišnjica završetka bitke na Kozari. Želim da počnemo od tog 18. jula 1942., jer je on ključna tačka našeg moralnog i istorijskog kompasa. Kozara je neuporedivo značajnija od Kosovske bitke, iako vas režimska istoriografija i nacionalistička propaganda uče suprotno.

Kosovska bitka je pretvorena u mit koji služi kao pogonsko gorivo za večiti poraz, izolacionizam i mržnju prema drugome. To je mit o svesnom izboru smrti, carstva nebeskog umesto zemaljskog, koji je vekovima zloupotrebljavan da bi se opravdalo stradanje u ime teritorije i vladara. Kosovski mit nas drži zarobljenima u 1389. godini, u feudalnom svetu gde je podanik dužan da gine za krunu, dok se od njega krije jednostavna istina – da su se pod tim zidinama borili i ginuli ljudi različitih vera i naroda (Srbi i Albanci na istoj strani), a ne samo mitski heroji jedne nacije.

Kozara je nešto sasvim drugo. Bitka na Kozari nije mit o porazu – ona je spomenik ljudske solidarnosti i aktivnog otpora protiv apsolutnog zla. Na Kozari se goloruki narod, predvođen partizanima, suprotstavio brutalnoj mašineriji nemačkog Vermahta, ustaškog režima i četnika Draže Mihailovića.

Na današnji dan je oko 50 hiljada civila – uglavnom Srba – odvedeno u Jasenovac, a ponavljam da su u tom etničkom čišćenju učestvovali četnici na strani Nemaca i Ustaša. Četnici su tako pomagali onima koji su učestvovali u genocidu nad Srbima, Romima i Jevrejima. Bitka na Kozari je bila izgubljena, ali je stvorila nepobediv lanac solidarnosti koji je na kraju pobedio mašineriju Sila Osovine.

Kozara je univerzalna lekcija o tome kako se brani dostojanstvo čoveka kada je ono najugroženije. Ona je dokaz da se sloboda ne dobija na poklon, niti se o njoj pregovara sa tiranima. Dok nas Kosovski mit uči kako da mrzimo i kako da budemo žrtve, Kozara nas uči kako da se borimo, kako da preživimo i kako da u najmračnijem času ostanemo ljudi. Zato je Kozara naš stvarni temelj, a ne Kosovo. Vi danas, na svojim blokadama, baštinite upravo taj duh Kozare – duh solidarnosti, prkosa i neumoljive borbe protiv fašizma koji je samo promenio odelo.

Kako smo došli do toga da nam ministri u vladi otvoreno zagovaraju etnička čišćenja? Odgovor leži u decenijama kukavičkog podilaženja nacionalizmu od strane onih koji su trebali da vode ovo društvo napred. Nakon pada Miloševića, umesto potpunog raskida sa zločinačkom politikom devedesetih, usledio je truli kompromis. Demokratske vlasti su, u strahu od reakcije desnice, počele da flertuju sa istim onim narativima koji su nas uveli u ratove.

Jedna od najvećih i najsramnijih manifestacija tog podilaženja bilo je ukidanje 7. jula kao Dana ustanka naroda Srbije. Taj dan je izbrisan iz našeg kolektivnog sećanja odlukom onih koji su mislili da će brisanjem antifašističke istorije umilostiviti nacionalističku zver. A ta zver se nikada ne može zasititi; ona traži potpunu reviziju istorije u kojoj se dželati proglašavaju žrtvama, a heroji zlikovcima.

U tom kontekstu moramo se setiti ko je bio Žikica Jovanović Španac. On je bio jedan od vas. Njegov put je počeo upravo u okviru studentskog revolucionarnog pokreta na Beogradskom univerzitetu tridesetih godina prošlog veka. Kao student Filozofskog fakulteta, Žikica je shvatio da se protiv fašizma ne bori samo u amfiteatrima, već i na ulicama. Otišao je u Španiju da brani Republiku od Frankovog fašizma, jer je znao da je borba za slobodu internacionalna. Kada se vratio, doneo je taj plamen sa sobom.

Sedmog jula 1941. godine u Beloj Crkvi, taj bivši beogradski student je ispalio prve ustaničke hice. Ti hici nisu bili upereni protiv pojedinaca, već protiv okupatora i njegovih domaćih sluga koji su sagnuli glavu pred nacizmom. Žikica Jovanović Španac je simbol studentske hrabrosti koja ne pristaje na kompromise sa zlom. Ukidanje Dana ustanka bio je pokušaj da se ubije ta iskra, da se studenti pretvore u poslušne podanike koji ne talasaju. Ali vi ste dokazali da je ta iskra preživela.

A podilaženje nacionalizmu išlo je ruku pod ruku sa klerikalizacijom društva. Srpska pravoslavna crkva (SPC) odigrala je, i dalje igra, ključnu ulogu u širenju nacionalističke propagande kroz koncept takozvanog „svetosavskog nacionalizma“. Ovaj koncept, koji nema nikakve veze sa izvornim hrišćanstvom niti sa istorijskim likom Save Nemanjića, osmišljen je tridesetih godina prošlog veka kao klerofašistička ideologija koja naciju izjednačava sa verom, a sve ostale proglašava neprijateljima i jereticima.

SPC je postala ideološki pokrovitelj svih retrogradnih procesa u našem društvu. Umesto da propoveda mir, ljubav i praštanje, ona je blagosiljala ratne zločince, skrivala begunce od pravde i aktivno radila na trovanju mladih umova mržnjom. A narod kaže – riba smrdi od glave .

Sadašnji patrijarh Porfirije, koji se u javnosti dugo pokušavao predstaviti kao moderan, urban i pomirljiv čovek, zapravo je samo vrhunski proizvod tog istog nacionalističkog sistema. Iza te fasade krije se duboka kompromitovanost. O tome svedoči i činjenica da je patrijarh Porfirije osuđen za krivično delo u Sloveniji zbog zlostavljanja sveštenika, što jasno pokazuje da oni koji sebe proglašavaju duhovnim vođama nacije nemaju problem sa kršenjem zakona i elementarnog morala. Kada je sama „glava“ institucije koja pretenduje na moralni monopol toliko kompromitovana, jasno je da se spas i moralni preporod društva ne mogu tražiti u crkvenim portama, već ispred njih – na ulicama, tamo gde se bori za realna ljudska prava.

Nacionalističko slepilo ne toleriše istinu, a najviše zazire od onih koji imaju hrabrosti da stvari nazovu pravim imenom. Najveći ispit našeg kolektivnog morala danas leži u našem odnosu prema Srebrenici. Ono što se dešavalo na današnji dan u julu 1995. godine ostaje najdublja i najcrnja rana na savesti ovog regiona. Genocid u Srebrenici nije nikakav „incident“ niti opravdana vojna operacija; to je bio sistematski, hladnokrvno isplaniran masakr preko osam hiljada nenaoružanih muškaraca i dečaka. On je deo plana etničkog čišćenja Bosne.

Radikali su i ove godine lepili plakate koji veličaju ratnog zločinca Ratka Mladića, a građani su ih skidali iz solidarnosti i pijeteta prema žrtvama njegovog genocida. Građani su i ove godine organizovali više komemorativnih događaja za žrtve Srebrenice. Jedan od njih trebao je da se održi na Brankovom mostu, ali vlast je poslala huligane koji su pretukli pisca Vladimira Arsenijevića. On sa svojim udruženjem Krokodil već godinama organizuje akcije krečenja grafita koji veličaju mržnju i ratne zločince.

Takvi savesni građani sprovode u delo ono što ste napisali u reakciji na izjavu ministarke Paunović kada ste napisali da patnja našeg naroda ne sme biti opravdanje za novu nepravdu. Vi prekidate začarani krug istorijske osvete koji je Srbiju doveo na ivicu propasti.

Ministarku Paunović već svi pamte po tome što je 2021. naplatila putne troškove od Peći do Beograda iako živi u glavnom gradu. A vaš studentski pokret treba ostati zapamćen po tome što je pobedio nacionalizam!

Autor je univerzitetski profesor i stručnjak za tranzicionu pravdu (ime i prezime poznato redakciji)