S T A V: ŠTO ZNAČI BITI ISTINSKI BOKELJ?
Boka Kotorska je tipičan primjer multikulturalnosti
Dr. Branko Sbutega
Ideja o ujedinjenju Južnih Slovena je u Boki utemeljena 1848 godine,kada je na Skupštini Bokelja podržana deklaracija o zajedničkom državnom konceptu.Burno je pozdravljena i proslavljena topovskim salvama sa 40 jedrenjaka,što je Prčanju dalo epitet rodoljublja i južnoslovenstva.U to je Niko Luković verovao celog života.
Poreklom iz jedne od najuglednijih kapetanskih porodica,on plovi u hronikama burnih i teških vremena u maniru pedatnog istraživača i humaniste.Napisao je desetine knjiga,studija i rasprava posvećenih pre svega istorijskom i kulturnom nasledju Boke Kotorske.
U traganju za zaboravljenim duhom minulog Prčanja i Boke,Luković je ponudio uzore i obrasce koji pomažu da spoznamo sami sebe u imanetnom traganju za vlastitim ili tudjim korenima upravo onim koji nas ne dele.U tom pogledu je ostao do kraja dosledan,jedinstven i neponovljiv i zato ga i doživljavam kao najvećeg Bokelja XX veka.
Boka Kotorska je tipičan primer multikulturalnosti,gde se uvek sreće problem identiteta i to kako nas drugi vide a ne kako mi sami sebe percepiramo .Biti istinski Bokelj znači ne pripadati ni jednoj opciji koja nas deli nacionalno ili verski;moramo biti nešto drugo samosvojstveno u različitosti pripadanja,jer mi Bokelji jesmo drugačiji i nismo Dalmatinci,što su naši preci zaključili u deklaraciji o ujedinjenju 1848.
Protekle decenije ovih prostora su omedjene novim državama,crkvama,jezicima.. .
Razlike se ističu i potenciraju svakodnevno,a tamo gde ih nema prave se veštački. Don Niko Luković je kao vizionar pokušao da ujedini buduću razjedinjenu braću i to tako što je od sakralnog objekta kakva je župska crkva na Prčanju u vlastitoj efemernosti stvorio jedinstvenu galeriju savremene jugoslovenske umetnosti. Držeći se tradicije donatorstva još tokom izgradnje hrama,sebe je duhovno ugradio u monumentalnost svekolikog izraza u društvu Meštrovića,te slikara venecijanske škole Basana,Tintoreta i Veronesea,čineći jedinstven rukopis koji ne poznaje granice vremena ni prostora.Tolerancija i poštovanje u ljubavi različitosti su održale Boku ,bile su njegove reči koje su me zatekle u neuspelom pokušaju da se setim bar još jednog katoličkog hrama ispred koga se nalazi bista provoslavnog vladike!
Društvena i politička kretanja osamdesetih godina prošlog veka sa poremećenim sistemom vrednosti marginalizovali su delo i misli Lukovića.
Citiran je retko,kada se moralo sa namerom da se što redje mora.
Don.Niko Luković je bio erudita neslućenog kapaciteta,ali nedovoljno veliki katolik da bi u hijerarhiji crkve stigao dalje od župnika a kamoli kotorskog biskupa,što bi se u nekim drugim civilizacijskim okolnostima realno očekivalo.
Posle pada Berlinskog zida Evropa je krenula pravcem ujedinjenja a Jugoslavija u samodestrukciju u maniru vampirskog nacionalizma kao ideologije banalnosti i političkog kiča.
Nacionalizam je pre svega paranoja,kolektivna i pojedinačna.Kao kolektivna ona je posledica zavisti i straha uz pre svega gubitak individualne svesti.Kada se zbir individualnih paranoja dovede do paroksizma kolektivni integritet postaje ireverzibilno opasan i po sebe i po druge.
Nacionalizam je negativna duhovna kategorija zasnovana na poricanju.Naše vrednosti su u funkciji samo u odnosu na nacionslizam onih drugih.
Mi jesmo nacionalisti,ali su oni to još više
Mi koljemo samo kada se mora,ali oni to čine redovno
Umemo da se napijemo,ali oni su alkoholičari
Naša je prošlost čista u odnosu na njihovu,mi smo žrtve a oni dželati
U rakvim okolnostima su živele dve poslednje generacije ovih prostora.
Boka je jedinstvena na raskrsnici civilizacija,mešavina od viška istorije,književnosti ,kulturnog i verskog nasledja što za ne mali broj pojedinaca predstavlja pretežak izazov.
Imao sam tu privilegiju da u ranim godinama detinjstva sretnem i saslušam deo životnih ispovesti dvojice poslednjih kapetana koji su plovili na jedra.Prvi je bio moj deda Djenko a drugi Niko Lazari.Kao većina njihovih savremenika bili su konservativni i veliki tradicionalisti.Prezirali su novu tehnologiju parnih mašina ,a kolege na vaporima smatrali manje vrednim,uvereni da njima komanduje makina,odnosno mašina.Taj nedostatak adaptacije u novom dobu imao je skupu cenu ,praćenu finansijskim kolapsom i migracijom pre svega muške populacije.
Prvo i najznačajnije odredište je bio Trst,preciznije Loyd Triestino tada uspostavljena kao najmoćnija brodska kompanija Mediterana.
Ostali su se rasuli širom sveta najčešće u Severnoj i Južnoj Americi.
Drugi deo,ženska populacija,ostao je u osamljenosti bez prilike za sretniju budućnost.Gotovo je bilo nezamislivo da se udaju za Crnogorce koji su počeli migraciju sa kopna na more.U takvim okolnostima i socijalnim prilikama izostala je prosta reprodukcija i osipanje mnogih familija je dovelo do konaćnog izumiranja.
Od 12 porodica koje su osnovale Prčanj i podigle Bogorodični hram danas su još živi potomci samo pet.
Kraj Drugog svetskog rata Bokelji dočekuju sa novim iskušenjem.
Osvanulo je novo doba u novim granicama a da ih niko nije pitao za mišljenje u ideološkom potezu pera Blaža Jovanovića i Edvarda Kardelja.Crkva je odvojena od države,ali se sekularnost različito primenjivala u pravoslavnom i katoličkom pogledu.U prvom slučaju pravoslavlje je satrto u pasijim grobljima i verskim objektima pretvorenim u silose ili staje za stoku.Brozomorni sistem je bio daleko tolerantniji kada su katolici bili u pitanju,gde je širenje verei uticaja bilo daleko slobodnije pa samim tim i efikasnije.
U užem delu zaliva do tesnaca Verige živela je posle rata multinacionalna i multikonfesijalna populacija.Bilo je tu Hrvata,Austrijanaca,Italijana,Čeha,ali pre svega i Srba pravoslavne i katoličke veroispovesti.Posle 70 godina su prvo navedeni postali Hrvati katolici,dok su Srbi katolici nestali jer ih se pre svih odrekla njihova srpska matica pod geslom da ne možeš biti Srbin ako nisi pravoslavan.
Ovaj anticivilizacijski čin je bio koban za opstanak Bokelja,gde se svakim danom sužava autononija javnog prostora na njihovu štetu.Potpuno nespremni da se suoče sa novim društvenim i socijalnim prilikama ,bivši vukovi na moru postaju na kopnu krotki jaganjci.
Dve trećine ukupno najvrednijeg kulturno istorijskog nasledja Crne Gore se nalazi u Boki Kotorskoj.Nažalost,Crna Gora godinama unazad pokazuje da nema receptore koji bi prepoznali vrednost ovog istorijskog poklona.Sasvim je prihvatljiva postala teza da sve što je katoličko zapravo jeste hrvatsko,dovodi se u pitanje državni integritet i suverenitet i u takvom narativu zapravo nema ko da se suprostavi.
Danas se Bokelji više ne radjaju a umiranje je jedino izvesno.Nije retkost da se vera proda za večeru iz sasvim lukrativnih razloga.Primeri koji slede samo dokazuju da su išćezli postulati morala i karaktera kojima su se naši preci rukovodili.
Jugooceanija kao moćna kompanija bivše države nikada u svojoj floti nije imala brod sa imenom Iva Visina,prvog Južno Slovena koji je svojim brodom otplovio svet.
Na Admiralitetu i UO Bokeljske mornarice je odbijen predlog da se u luci Kotor podigne spomen-obeležje Visinu kao metafori naše pomorske tradicije,uz obrazloženje da Kotor u svojoj prošlosti ima značajnije ličnosti i da je uostalom slavni kapetan rodjen na Prčanju.
Admiral te iste mornarice objavljeje knjigu Historija pomorstva Crne Gore iako ova država praktično do Berlinskog kongresa 1878 nije imala izlaz na more.
Protekli vekovi su bili prepuni iskušenja,kako na moru tako i na kopnu,ali duh bokeljstva tih generacija nije nikada skrenuo sa kursa tolerancije i suživota u različitosti i predstavljao je atribut ponosa ali i odgovornosti.Da bi se to razumelo dovoljan je pregled kroz istoriju od dinastije Nemanjića,Mletačke Republike,Napoleona,Austrije odnosnoAustrougarske pa sve do današnjih dana.Nikada do sada Bokeljska mornarica nije bila ni srpska ni mletačka,još manje francuska ili austrijska.Bila je bokeljska ma kako velike sile vladale ovim prostorima.Najveće domete u ekonomskom i kulturnom pogledu je Boka doživela u vremenu tzv.okupacije od 17 do 19 veka.Oslobodioci su ishode ratova doživeli kao priliku da istoriju kroje po sebi i od sebe.
Po svom Statutu i još više nepisanom pravilu naših predaka Bokeljska mornarica nikada kao organizacija nije u svom imenu imala nacionalne i verske odrednice i zato jeste bila Bokeljska.U nominacionom aktu kandidature za Unesco postala je hrvatsko-crnogorska udruga i tim činom izgubila vlastiti identitet i prestala biti bokeljska.
Dakle,sasvim je svejedno koji nacionalni ili verski prefiks koristite ,jer time bokeljstvo kao kategoriju identiteta,koji nas je u prošlosti odbranio od svih drugih moćnih odrednica,šaljete na smetlište istorije,što je učinjeno na sramotu i žalost.
Sve navedeno je bolni apel i glas u cilju zaštite Nevijeste Jadrana,koja danas teško boluje i pitanje je koliko još ovako može opstati.Svuda oko nas je progresivni urbicid,autodestrukcija koja je u velikoj meri poništila svu kreativnu energiju i postignuća naših predaka.Nas ne može odbraniti nikakav Unesco od nas samih jer svakodnevno dokazujemo da smo jači.
Kotor je grad star dva milenijuma ,bogate proškosti,iznad čijih glavnih vrata i sada stoji grb AVNOJ-a sa brozomornim citatom da tudje nečemo a svoje ne damo.Kada god pogledam ovu poruku pomislim da smo sve što smo mogli već dali pa čak i ono što niko nije tražio.
Na poslednjem popisu stanovnika u sve tri bokokotorske opštine od oko 80000 njih 600 su se izjasnili kao Bokelji.
Bolesna svest ima prvorazredni interes da nikada ne izadje iz svoje bolesti.Kako pronaći pravi put i spas ako su oni i mi oko nas!?
0 Komentara