Kultura

Goran Marković o tajnama pisanja: "Za 'Nacionalnu klasu' sam napisao 11 ili 12 verzija scenarija

Avg 20, 2025 2 Komentara

(15 riječi)

Sinoć je na prepunom Trgu pjesnika u Budvi nastavljen književni program ovogodišnjeg festivala Grad teatar. Gost večeri bio je Goran Marković, reditelj, scenarista, književnik i univerzitetski profesor u penziji, koji je predstavio svoju najnoviju knjigu pod nazivom „Zavod“, razgovor koji je autorom vodila Danka Ivanović, pisac, profesor francuskog jezika i prevodioca.

Veče je proteklo u opštem razgovoru o Markovićevoj umjetničkoj i životnoj biografiji, njegovom shvatanju uspjeha , odnosu prema književnosti i filmu, kao io njegovim romanima „Beogradski trio”, „Zavod” i „Hamlet u paviljonu broj šest”. P ublika je imala priliku da čuje iscrpna svedočanstva o autorskim stavovima, metodama rada i književno-filmskoj poetici.

Govoreći o pisanju, naveo je da se pisanje uči jedino samim činom pisanja, prisjetivši se saveta koji je dobio od kolege Živojina Pavlovića.

- Jednostavno on mi je rekao: "Pa znaš kako, za pisanje ne postoji nikakva škola, to jednostavno sediš i pišeš i nema drugog načina". I ja sam se, pišući scenarije za svoje filmove, jako mnogo trudio da pismeno rešim ono što treba da se snimi ispred kamere. Dakle, pisao sam verzije i verzije scenarija u vreme kada još nisu postojali kompjuteri nego šest papira, pet indiga i na pisaćoj mašini kao nekada daktilografkinja. Ali, recimo za “Nacionalnu klasu” mislim da sam napisao nekih jedanaest ili dvanaest verzija scenarija. Svaki je imao preko 100 strana, to su znači hiljade strana koje sam tipkao kao nekada daktilografkinje. To udaranje pod tim dirkama te zapravo uči kako se piše - kazao je Marković i dodao da je njegova sklonost da u literaturi kombinuje dokumentarno i izmišljeno potekla iz samog filmskog rada.

FOTO: FESTIVAL GRAD TEATAR / USTUPLJENE FOTOGRAFIJE

- Meni je pomagalo što sam pisao te scenarije, grdne i grdne verzije scenarija, jer sam kasnije kad sam radio, recimo, knjige, kad sam radio “Beogradski trio”, ja sam se u stvari bavio režijom. Što će reći da je celi roman bio sastavljen od pravih i izmišljenih dokumenata. Ono što sam ja kao reditelj prethodno radio jeste da sam izmišljao stvari koje su pred kamerom trebale da izgledaju verodostojno, da izgledaju kao stvarne i ja sam izmišljotine simulirao kao stvarnost. E to sam preneo i u literaturu, izmišljao sam dokumenta i ona su stvarno delovala ljudima kao autentična…

Poetika bez laži

Ivanović je ukazala da je Marković u “Beogradskom triju” i “Zavodu” kroz igru fakata i fikcije stvorio poseban narativni okvir u kom nije presudno da li je nešto istina ili izmišljotina, već da li u okviru dela deluje uverljivo i koherentno. Na to je Marković rekao da živimo u vremenu laži koja postaje glavna delatnost mnogih.

- Ali, razmišljao sam šta se ne može lažirati i šta se ne može slagati. Ne može da se slaže poezija. Ne mislim na poeziju u smislu pisane poezije. Svaka vrsta poetičnosti, ako je nešto poetično, to ne može biti laž. I obrnuto, ako je nešto laž, ne može biti poetično. I poetika je zapravo osnovno merilo po kome, po meni, ovaj svet može da se orijentiše.

Govoreći detaljno o “Zavodu”, Marković je objasnio da je ideja za roman nastala slučajno, kada je naišao na podatak o Zavodu za lečenje hladnom vodom, elektricitetom i švedskom gimnastikom iz Beograda s kraja XIX i početka XX veka. Potraga za tim detaljem dovela ga je do ličnosti Huga Klajna, prvog srpskog psihoanalitičara i pozorišnog reditelja, koji ga je posebno fascinirao. U nastavku razgovora, Marković je opisao svoj postupak pisanja Klajnovog izgubljenog dnevnika.

- Pa glavna igra se sastoji u tome da sam ja, ispitujući Huga Klajna, utvrdio da se na celom životu bavio samoanaliziranjem i da je to zapisao u svoj dnevnik koji je, nažalost, izgoreo prilikom savezničkog bombardovanja 1944. godine i nestao. I ja sam onda seo i napisao njegov dnevnik. Šta drugo da radim, napisao sam njegov dnevnik na osnovu onoga što je ostalo od njega u drugim naučnim radovima. A pošto je bio reditelj, onda sam mu uvalio svoja rediteljska znanja i svoj ukus i svoju rediteljsku koncepciju, a onda sam rekao “pa mogao bi taj čovek da misli kao ja”. T ako da je njegov dnevnik u stvari pola mog dnevnika, ali se vodi kao njegov.    

Ivanović je zatim pročitao i odlomak o pozorištu iz tog dnevnika, a Marković je potom podsetio da je Klajn bio Frojdov učenik i da je imao direktan pristup njegovim predavanjima, te da je ostavio autentične zapise o psihoanalizi. Na pitanje o značaju priče u književnosti i filmu, Marković je rekao:  

Priča priča

- Kad bi sve ono što sam radio stavio na gomilu i kad bi me neko pitao šta si ti po zanimanju, ja bih rekao - ja sam "storyteller". Ja sam pričač priča. To je mene cijelog života intrigiralo. I tu sam čak negde citirao Hrista, gde Hrist u Jevanđelju pominje “govorim im u pričama jer drugačije ne razumeju da razumeju”. D akle, priča ima tu moć da neke stvari koje su očigledno tu, koje su očigledne, koje su oko nas, kada dobiju oblik priče, odjednom dobijaju značenje, dobijaju ideju . Jer svaka priča ima ideju. Ne možete vi pričati nešto što nema cilj, nema ideju. I ta ideja obično je ono što je glavno - naglasio je Marković.

Publika je potom imala priliku da čuje i objašnjenje njegovog romana „Hamlet u paviljonu broj šest“, koji je nastao iz susreta sa praksom da glumci u psihijatrijskim klinikama rade sa pacijentima u predstavi.

-  Paralelno idu dva toka. Pitanje ko je normalan, šta je normalno i pitanje šta je Hamlet.  I to se dešava na tri mesta - u psihijatrijskoj ordinaciji gde glavni junak, glumac ide na terapiju; u pozorištu gde on glumi Hamleta; iu duševnoj bolnici gdje on radi sa bolesnicima i priprema Hamleta. I ta tri toka su meni bila interesantna i ja sam se dosta oko toga bavio - istakao je Marković.

FOTO: FESTIVAL GRAD TEATAR / USTUPLJENE FOTOGRAFIJE

Govoreći o svojim ličnim istraživanjima i inspiraciji za roman, naveo je konkretne primere iz Francuske i iskustva sa psihijatrijskim bolnicama.

- Ja sam se pripremao da snimam jedan film u Francuskoj koji se dešava u jednoj psihijatrijskoj klinici i tražio sam novac u Francuskoj da to snimim . Bio sam u kontaktu sa jednim poznatim pariškim psihijatrom koji me odveo u provincijsku psihijatrijsku kliniku gde je jedan glumac spremao predstavu sa bolesnicima. Bolnica ga je angažovala da režira, mladi glumci... Pitao sam ga, ima li neki rezultat, da li se to gleda? On kaže: "Ne, važan je proces. U čemu je proces? U tome što dok glumci spremaju lik, oni na neki način izlaze iz sebe i ulaze u taj lik. A ovde u bolnici pokušavam da nateram te bolesnike da izađu iz bolesti da bi ušli u lik. Na primer, ovo više ne muca . Mucao je prethodno, pred te probe je prestao da muca". I tako dalje. To je za mene bilo vrlo, vrlo upečatljivo.  

Marković je dodatno istakao istorijski i kulturni kontekst psihijatrije, uključujući prvi dom duševnih bolesnika na Balkanu.

- Reč je o ustanovi “Dom za s’ uma sišavše”, prvoj duševnoj bolnici na Balkanu. Postoji, divna je, ali potpuno zapuštena, devastirana i zaključana. Po podu leže istorije bolesti stare stotinu godina. Neko je to bacao. To je kulturološki zločin.

Veče je zaokruženo mnogobrojnim pitanjima zainteresovane publike koja je zauzela Trg pjesnika do poslednjeg mesta.