Piše: Slavko Mandić

Odijelo, crvena kravata, a kad je slučajno ta ista odnešena na hemijsko čišćenje, mada se rijetko nosi, može i neka dugih boja. Što svakako ima svoje značenje i jasnu poruku. Demokratsku, da ne bi bilo zabune.

Crevlje skupe, italijanske, da se umna noga ne umori. Košulja bijela, što sigurno nije u skladu sˊ obrazom, ali takav je političko-populistički trend istočne progresivne misli na ovim našim prostorima, još od „oslobođenja“ naovamo. Moglo bi se reći i koju godinu ranije?

Da bi se to nešto u ništa kompletiralo, potrebno je da su i oćale one bez dioptrije, kako bi (s)tvor ličio na intelektualca. Na vrhu takvog nečega metne se kačket, više radi kompletiranja utiska. Pa prepoznaj majčin sine što se iza lika čeljadeta krije? Misliš, čoek je! Čak tu pretpostavku ne dovodiš u pitanje. Po mnogo čemu izgleda tako. Može te prevariti i ako se dobro zagledaš u tu široku prazninu. Jer taj unutrašnji muk koji se oseća, daje drugačiju sliku. Djeluje kao da je misaono biće, a nije. Miljama je od toga daleko. Razumije to i takva spodoba, poput ove o kojoj zbori javnost. Zato ćuti, da slovo ne iskoči slučajno. Jer bi mu bio kraj kod vlastodržaca, nespremnih da javno prihvate zasluženu kompromitaciju.
Ne odriču se oni rado dnevnih transrodnih podhranjivača njihovog ega, ali kad prevrši dara mjeru, i kad se čuje izlazni pisak ove skupine jadnih, onda im ništa drugo ne preostaje. Otresu sa sebe tu bijedu koja, koliko je god, nije ni primać u kojoj je stanište njihovih vlasnika.

Posmatrajući našu svakidašnju jadikovku, koju smo dobro sami kumovali, uplašila nas ta nevjerovatna sličnost između ljudskog i neljudskog. Zbuni to i mnogo iskusnije. Rekoh već, ovi koji apsolutno nijesu ljudi, toliko na njih liče da bi vas lako mogli naćerat da sav svoj moralni i društveno korisni imetak stavite na njihovu punoglavost.

-Što je vama jadni ne bili? Zar nijeste vidjeli da su to mi! Vidite li im ruke, i noge, i uši i nos. Tu je i glava, makar kad iz daleka gledaš. A kad se pimakneš i bolje pogledaš, u glavi ništa. Usadila se glupost i caruje. Agresivna u namjeri da gospodarima tmine služi, dobro je sakrivena i reklo bi se da snom mrtvijem spava. Samo na prvi pogled, jer je to moguće u današnjem vremenu, kada se po ulicama valja gomila nekih protuva, i pritom naočigled svih, svašta valja. I ti misliš da su oni mi. A nijesu ni u primisli.

Bilo je nekad ranije filmovi koji su se smatrali naučno-fantastičnim. To je kad gledaš nešto što je možda moguće u nekom drugom vremenu. Ali ovo ni to nije. Nešto je što je donijelo zlo vrijeme. Liči na ljude, rekoh već, mada je u njima neka amorfna masa, potpuno nedefinisana. Služe se prevarom kao osnovnim sredstvom, a hrana se glupostima koje istovremeno služe kao pogonsko gorivo. Funkcionišu u masi. Ne govore, osim kad ih nafiluju vlasnici onim što sami kroz njih poručuju. Baš zato ih postavljaju na važna mjesta u državnim resorima. Mnogo ih je među direktorima, presednicima savjeta i upravnih odbora. Gomila ih je među ljekarima i profesorima, trgovcima pravosuđem, diplomiranim plagijatorima, kupljenim diplomcima za svaku struku i nauku, a ponajviše ih je među (pred)političarima. Za to zvanje im, makar kod nas, ne treba ništa posebno. Dovljno je da reže na onoga na koga im se prstom pokaže. Da dobro lažu i da laž razumiju kao nacionalni srpski interes, kako je to uspješno definisao otac nacije. Da upotrijebe unaprijed naslagane foneme kad im se reče, i proderu se jako da se čuje do treće ulice najmanje. Da se dobro prepane i strese onaj kome je urlik poslat. Tu su oni na sigurnom, statistika koji popunjavaju potrebnu prazninu.
Pa ipak, jednom će otkriti svoju nevidljivu auru. Silna energija gluposti izmamice izvan tijela fizionomsku prevaru. I biće svima jasno da to nijesu ljudi. I da nikada nijesu ni bili.

Vlast je bezezeknuta što je narod uporan na Kruševom ždrijelu da odgovorne iz njihovih redova pošalje tamo đe im je zasluženo mjesto. Više od tri mjeseca uporno brane konstantnu misao na svoje najmilije, koji su stradali zbog nerada, neznanja i bahatosti vlasti. U kojoj prednjače po sili ovi s kravatamatoboš crvenim kao Isusova krv. Da bi prepali narod, pošalju ludovane da im spjegaju naručeno i okrive ih za propast unaprijed propale turističke sezone.

Avetinje nikako da shvati da ovima koji su izgubili radost nije briga za bilo kakvu poruku. Niti u njima ima straha. Imalo je ljubav koju su uspjeli utule vlastohlepi.
Uzalud angažovani glupaci. Neće im pomoći diplomirane krvopije, doktori laži i akademici raznorodnih obmana i falsifikatori našeg nacionalnog postojanja. Zalud im gomila ludaka. Moraće jednom da odu. Da im pritom na pamet ne padne da se poklone žrtvama čiji su pogrom ponajviše krivi. Neradom, bahatošću, neznanjem. I ko zna čime još.

Kad jednom država profunkcioniše, a mora kad tad, znaće oni kad joj na vrata zakuca pravda. I povede ih đe im je mjesto.