Pozorišni reditelj Petar Zec prilikom otvaranja izložbe fotografija ’’Andrićeva lica’’ naglašava: ‘’Šta se krije iza Andrićevog lica? Drugo, treće, četvrto...čitava galerija lica. Da li uopšte postoji jedno Andrićevo lice? Da li postoji samo jedna istina? (Andrić sam na ovo pitanje odgovara negativno: ’’...uviđam jasno da je istinu, pravu istinsku istinu, nemoguće tačno utvrditi...’’; prim. G. S.) Da li je pravi Andrić onaj iz njegovog dela ili onaj iz pisama i dnevnika? Šta se nalazi ispod obrazine disciplinovanog književnog delatnika?

Fotografija predstavlja ne samo moćno sredstvo kojim se osvetljava ljudska duša već je i okrutno otkriva samoj sebi... Fotografije u prvi plan stavljaju Andrićeva lica, ljudsku sudbinu. Svetlo usredotočeno na oči. Svetlost i senka. Metafizički dualizam. Dramska napetost. Prosvetljena duhovnost prikazanih lica. Osenčena Andrićeva osamljenost. Lica na fotografijama boluju svetski bol u nekom tamnom zanosu tragičnog osećanja metafizičke teskobe... Pisac je uspeo da se potpuno umetnički izrazi, ljubomorno čuvajući i prikrivajući svoj intimni život, štiteći ga šmisteriju. Koji se lik krije ispod Andrićevih maski?... Ko je iza Andrićevih maski? Ko je Andrić iz mladih dana? Andrić iz konzulskih i Andrić iz poznih vremena?... Andrić – da li je to lik tragičnog krivca Prometeja i njegovog greha samilosti prema patnjama ljudskog roda i ispaštanja zbog toga? Andrić – da li je to neuhvatljivost Proteja koji poseduje darove proricanja i preobražavanja u sva živa bića?’’

Ima jedna fotografija na kojoj Andrić u Drugom svjetskom ratu sa verande svog stana posmatra nebo i vojne avione kako se približavaju i spremaju da bombarduju Beograd. Ostao je njegov zapis da je tada gotovo samoubilački razmišljao o estetici tog prizora: kako se avioni pojavljuju, sa koje strane, u kakvom i kolikom nizu dolaze, kako se razvrstavaju, razdvajaju i ponovo spajaju – linije, oblici, putanje, nešto poput današnjih aero mitinga. 

Kosta Dimitrijević – u tekstu ''Andrić za radnim stolom’’ – ostavio je i ovo neposredno svjedočanstvo o Andriću koje, takođe, doprinosi da se o njemu zna ''mnogo više i mnogo bolje šta je i ko je i kakav je'': ’’U bidermajer fotelji zatekao sam Andrića kako sav zanesen, ne primećujući uopšte moje prisustvo, naliv-perom niže redove, svojim kosim, oštrim rukopisom u veliku beležnicu. Po svoj prilici da sam ga zatekao u najvećem, inspirativnom trenutku, a kako je kućna pomoćnica iščezla, nije mi ostalo ništa drugo osim da sednem u fotelju nasuprot radom zanetog Andrića i ćutke posmatram kako radi. Dok je on, očigledno u velikom nadahnuću, oštrim potezima pera nastavio sa beleženjem, osetio sam nelagodnost, zapravo bilo mi je veoma neprijatno što sam na ovaj način, doduše ne svojom krivicom, možda uznemirio pisca. Nisam ni pomišljao da ga opomenem, prekinem... Jednostavno, sedeo sam i čekao sve dok posle desetak minuta Andrić s uzdahom olakšanja nije stavio tačku, a onda kao da se iz nedokučivog sna vratio stvarnosti i, tek tada me primetivši, trgao se i počeo izvinjavati. Jer, on je od moje strane bio već ranije obavešten o mom dolasku, ali neočekivani nailazak inspiracije mu je poremetio uobičajeni protokol.

            Moram priznati da sam prilikom tih naših razgovora mnogo naučio od naizgled sasvim povučenog, često odsutnog, kontemplativnog Andrića, koji je umeo, ponekad, da putem slučajnih opaski kaže bitne stvari o svom životu, delu i vremenu. Preda mnom, začudo, Andrić nije bio ni odbojan, ni zatvoren, nedokučiv čovek, kakvim ga inače prikazuju...''

Andrić je izraziti i uistinu veliki utopijski pisac jedne posve naročite, ''diskretne'', poetske metafizike, neđe, kako piše Predrag Palavestra, na sredini puta ''između iluzije i realnosti'', ili kako Danilo Kiš u Post scriptumu pripovjetke ’’Jurij Golec’’ za ovaj lik kaže da je ’’ostao u ovoj priči na pola puta između stvarnosti i sveta platonovskih koncepata.’’

Kišu to nije bila namjera, već je htio i u ovoj priči, kao i u priči ’’Lauta i ožiljci’’, ’’da se na svoj način približi(m) jednom pripovjedačkom žanru koji se naziva nefikcijskom pričom, gde je udeo mašte sveden na minimum a činjenice su sve.’’ U Post scriptumu pripovjetke ’’Jurij Golec’’ Kiš je napisao da ’’ime Jurij Golec nije izmišljeno...’’ (Mirjana Miočinović, priređivač Kišove književne zaostavštine koja je objavljena u knjizi ’Skladište’’, smatra ’’da se naknadnim otkrivanjem junakovog identiteta retrospektivno pojačava nefikcijski karakter priče...’’). Kiš objašnjava i zašto u priči ’’Jurij Golec’’ nije uspio u svom naumu: ’’Ta mi namera u priči ’’Jurij Golec’’ nije pošla za rukom: kada su ličnosti priče, makar sporedne, žive i konkretne osobe, pisac je primoran katkad da vrši dragocena pomaknuća i koncesije u odnosu na sasvim razumljivo ljudsko samoljublje.’’ (’’Skladište’’, BIGZ, Beograd, 1995.g., str. 263/264, 246, 364 i 264). Koliko je Andrić na ovo bio primoran?!

Erik Rabkin smatra da fantastika ne može funkcionisati van stvarnosti, a Cvetan Todorov u ''Uvodu u fantastičnu književnost'' da čista fantastika ne postoji budući da je fantastičko pripovijedanje konstantno žanr u nastajanju. Tako Andrić ostaje utopijski omeđen transcendensima iluzornog, metafizičkog, imaginativno-maštovidno-snoviđajnog, onostranog, ezoteričnog svijeta, s jedne strane, te realnog, fizičkog, sirovo-materijalno-grubog, ovostranog,  egzoteričnog svijeta, s druge strane.

                                               (Nastavlja se)