Mi matori, pamtimo Dževada još iz onog vremena dok je vodio i uređivao Dnevnik. To je ono slavno vreme TVBGD bez konkurencije, urednici i novinari postaju slavni, kao Milan Kovačević, kao Čeda Mirković, kao Lola Đukić, Zora Korać, Mališa Marinković, kao Dževad. Ne znam koliko se tačno Dž majao u tom dnevniku, mislim da znam kako se to završilo.

Barem sam to tako čuo od još jednog urednika tog vremena Raše Popova. Raša je ispričao da je u vreme čuvenog Titovog govora u Splitu, onog koji se najviše pamti po napadu na predstavu Tikve, u kome proziva i autora: Dragoslava Mihajlovića Mihiza (?!).

Taj govor je čitavo pre podne, direktno prenošen na JRT-u, njima je zapalo da te večeri uređuju Dnevnik. Procenili su da je Splitski govor dugačak, predugačak za Dnevnik, Raša i Dževad sveli su to, na koliko treba – 10 minuta.

Zbog ovog kraćenja, digla se moćna dževa, zemlja se tresla, suspendovani su, a kad se galama smirila, kažnjeni su premeštajem, Raša u Nauku, Dževad u Kulturu.

Kazna ispade prava sreća u nesreći, rad kod Zore Korać, biće za njega zlatan profesionalni period, po kome ga treba pamtiti. Razmahao se, bio je kreativan, zadovoljan, ništa mu nije padalo teško, bio je svoj na svome. Znalački ubedljivo uređivao je Otvorenu knjigu, Petkom u 22, mislim i poneko Kino oko, ali i celovečernje specijale Umetničke večeri, od kojih pamtim sjajan omaž Milošu Crnjanskom, uređen povodom 10 godina od smrti pisca, sa dobro odabranim sagovornicima, manje poznatim dokumentarnim prilozima, i prvi put na televiziji emitovanim Lament nad Beogradom, koji izgovara sam Crnjanski, sa sjajno pokrivenim kadrovima snimatelja Dragana Mančića.

Tad je nastao i njegov prvi roman Omaha, izuzetno vredno delo s cazinskom dušom, koje neće naći pravi put do čitalaca, jer se dogodio rat.

Bio je jugoslovenski patriota, postaje jedan od stubova Jutela. Nemoguća misija, borba zdravog razuma sa pomahnitalim nacionalističkim silama.

Nešto čemu i danas prisustvujemo i opet se nadamo nekakvom dobrom ishodu.

Bilo kako bilo, Jutel je ugašen, Jugoslavija izgubila, rat otišao dalje. Dž ostaje zarobljen u opkoljenom i granatiranom Sarajevu, javlja se volonterski u radio Zidu (Zdravka Greba) i za neke druge manje stanice. Situacija u Sarajevu i čitavoj Bosni postaje sve strašnija.

Mi iz Beogradskog kruga, pokušali smo da organizujemo njegov izlazak iz opkoljenog Sarajeva ali pokušaj je propao. Izvukao se na neki drugi način i dospeo u Pariz. Kao slobodan strelac radio je za više agencija i novina, nije kukao ali emigracija mu je padala teško. Kada mu je ponuđeno da bude urednik slobodnog radija Brod, oberučke je prihvatio.

To zadovoljstvo nije dugo trajalo.

Dočekao je penziju u Parizu, dočekao je i smiraje rata. Mogao je do sestre Dženane u Cazin, mogao je kod starije ćerke Nađe u Firencu, kod mlađe Une u Beograd. Mogao je i da piše, napisao je još dva uspešna romana, sredio i objavio godinama pisane pripovetke.

Jednom, u vreme dok je još žario i palio u kulturi, sedeli smo u Radoviću, bilo je neko žešće kafansko raspravljanje, u sred rasprave, Aca Spasić se okrenuo i rekao: Nervira me ovaj Dževad, ponaša se kao princ. Nasmejali smo se, znači složili, i Dž se nasmejao pomiren sa sudbinom, jer bilo je neke tačnosti u rečenom: Dž, je imao to uspravno dostojanstveno držanje, nikad ljut, pravičan, bez skrivenih misli, uvek iskren, radoznao, drugar, isti prema nadređenima i podređenima, uvek spreman za smeh, za šalu i na sopstveni račun, za solidarnost, da sasluša i čuje, pouzdan prijatelj, veoma hrabar, nepromenljiv, garantovano nekvarljiv, uvek spreman za dobre razgovore, za nošenje ormana u selidbama, za tamburaše u Novom Sadu, otvoren za nova upoznavanje i svaku drugu dobrotu.

Bio je za ponos čitave profesije.

Zaista kažem, Aca je bio u pravu, stvarno je imao sve te prinčevske mane.

Takav bio, takav ostao. Nikad matorski omatorio.

Zbog toga smo ga voleli i nagluvog.

Slava mu