Škrinja

Iz narodne (usmene) književnosti Potarja i pljevaljskog kraja

NARODNE PRIČE IV

Mar 25, 2020 4 Komentara

(15 riječi)

Sakupio i priredio: književnik i književni kritičar, publicista i sakupljač narodnih umotvorina Zoran Raonić

IZ CRNOGORSKE NARODNE KNJIŽEVNOSTI

Зоран Раонић

 

ТАКО  СЕ  ПРИЧА

 

НАРОДНЕ  УМОТВОРИНЕ  ИЗ  ПОТАРЈА  И  ПЉЕВАЉСКОГ  КРАЈА

 

Народна библиотека „Стеван Самарџић“

Пљевља, 2018.

Објављивање ове књиге омогућили су:

 

МИНИСТАРСТВО КУЛТУРЕ ЦРНЕ ГОРЕ - и              

ОПШТИНА ПЉЕВЉА

 

Издавач: Народна библиотека „Стеван Самарџић“ Пљевља

Штампа: Графокартон, Пријепоље

Уредник: Мр Исак Калпачина

Технички уредник: Драган Палдрмић

Уредник фотографије: Милан Раонић

Корице: Мр Јелена Раонић

Рецензенти: Љубомир Зуковић, академик

ZIMNICA  S  MEDOM

Pronađu neki, dok su tražili nekakvu ljekovitu travku, u jednoj litici izviše Tare, pećinu punu pčela i meda. I ranije su znali naći divlje pčele, ali za toliko pčelinje društvo nikada nijesu ni čuli a ni sanjali nijesu da tako nešto može postojati. Ko zna od kad je tu i koliko se dugo razvijalo, a moglo je, jer je pećina bila na sred litice i nije joj mogla prići ni zvijer ni čoek. Bio je to nezapamćen ulov, činilo se da  svo brdo nad stijenom leži na medu, da će ga i biti za svo selo.

Okupilo se njih sedam rođaka i komšija, pa vijećali kako najlakše da se domognu  meda iz pećine. Niko se lako ne usuđuje na takav pohod i poduhvat, ali se uvijek nađe jedan koji će na kraju kazati: E, ako ne smije niko - smijem ja!

Sakupe oni sve konopce i sve alatke koje su imali i koje bi im mogle poslužiti, svi ponesu suđa za prihvat meda i ranom zorom stignu na stijenu izviše ulaza u pećinu. Povežu konopce, predvostruče i upredu, zavežu jedan kraj za bor na stijeni a drugi pruže do na ulaz u pećinu. Onaj hrabri se spusti konopcem do na usta pećine, lako ko vjeverica, potpali pripremljenu guku truda i ubaci u otvor pećine a na sam otvor ostavi upaljenu krpetinu i pobjegne nazad uz konopac. Pčele se uznemire, stanu bježati iz dima koji je obilato stvarao trud, ali ih je na izlazu čekao otrovan dim i vatra od krpe, koja im je spaljivala krila. Kao brašno ispod vodeničkog kamena, jedna po jedna, a onda i u mlazevima, bez krila i opijene dimom, sipale su, sipljele i padale dolje niz liticu.

Kad se uvjerio da pčele više ne izlijeću, onaj se opet spustio niz konopac, đipi se i sa krajem konopca uskoči u usta pećine. Kroz razrijeđene pramenove dima ugledao je ogromno saće meda, naslagano i nagomilano kao kakvi suncem obasjani oblaci kad nalegnu na planinske vrhove.

 Onaj iz pećine je zadrmao konopac, što je onima gore bio dogovoreni znak da ga povuku pa  da na kraj konopca zavežu jedan veliki bakrač, koji mu potom lagano spuste dolje do pećine. Napuni ga on začas onim saćem meda, zadrma konopac i oni gore izvuku bakrač pa med preruče u druge posude. Napuni ga on i drugi put, i treći, četvrti, peti i šesti put! Uto odnekud dođe glas, iz pećine, odozgo ili odozdo, ili ko zna, ali glas jasan ko dan:

- Nemoj sedmi put – biće ti za sedmicu!

- Šta reče, šta?! – pitao ovaj u nevjerici, ali glas se nije ponovio.

- Jeste li nešto rekli? - izderao se medar onima gore.

- Ne, ništa, ne! Daj bakrač, daj i sedmi, ajde dalje! – dovikivali oni odozgo.

Medar napuni i sedmi kotao, oni ga izvuci, pa mu pruži konopac da se i sam uzvere uz liticu. Pa svih sedam sa dobrim ulovom krenu svojim kućama, sa slatkom zimnicom koja im je mirisala na sve cvjetove što postoje i ne postoje.

Sjutri dan na sahranu a sedmi dan na sedmicu, došla su ona šestorica svome medaru. Na sedmici je služen i med iz sedmoga kotla.

Medar je već bio ukućanima ispričao šta mu se u pećini kazalo ili prikazalo, pa je priča preživjela i do danas.

 

KUČKIN ROD

Sviđela se nekakvom građaninu, trgovcu i zanatliji, kučka jednoga seljaka, pa ga saletio: prodaj mi je, pa prodaj! Dojadila bila kučka seljaku, ionako, pa bi je rado udomio i bez naknade, ali vješt trgovac i on, pa iskoristio priliku te za kučku pribavio razne kućne potrepštine, pa još i koju paru pride. Rastali se stari poznanici ko pravi prijatelji, izljubili se na rastanku i obećali da će se sad još češće posjećivati i još više trgovati.

Odveo građanin kučku u grad, okupao je i dobro nahranio, pa joj i kućicu napravio, uredio i obojadisao, da su je većina gradskih pasa ljubomorno sa sokaka posmatrala a đeca se oko kuće jatila ko da nikad pseto viđela nijesu. Dolazili su i neki sugrađani da gazdinu prinovu vide i da se dive i čestitaju, kad uveče uoči pazarnog dana eto ti i bivšeg kučkinog gazde, došao, veli, kučku da vidi, a usput i da prenoći kod novog prijatelja, ujutru mora rano u čaršiju nešto da sredi pa da trči kući.

Dočekali ga ovi kako i dolikuje u domaćinskoj kući, dobro piće i ukusno jelo i meki dušeci, mogao je da hrči i frkće svu noć ko varoški mlin dok kukuruz melje. Pozdrave se oni ujutru prijateljski i rastanu, ali na kratko. Uoči narednog pazara eto ti onoga opet. Došao kučku da vidi, uželio se, kao i sva familija, žale je ko da im je insan iz kuće otišo – ne daj bože. I oni bi neđe da dođu, i doći će sigurno, znaju oni za red.

Sve opet bilo kao i prvi put, stima i doček i lijepa priča za uzvrat. I ne samo taj put, nego i sledeći, pa i još nekoliko puta, za svaki pazarni dan, pa nekad i češće. Sedmi dolazak seljakov na avlijska vrata dočeka namrgođen građaninov lik. Opazi to gost odjednom, pa će:

- Šta je bilo, prijatelju moj, da se nije nešto, ne dao Bog, čeljadi    dogodilo? – zabrinuto će pridošlica.

- Ma, nije, nije...

- A kučka kako nam je?

-  Eno kako! – domaćin pokaza rukom preko sopstvenog ramena.

A kučka se ljulja obješena na niskoj grani oraha.

- Objesila se od tuge za rodom! – povika građanin i prijatelju pokaza put   niz sokak, te za njim zalupi teška avlijska vrata.

 

NASLJEDSTVO  I  NASLJEĐE

Razboljela se baba, boluje i boluje, ali nikako dušu da pusti. Dovodili vidare i gatare ali lijeka ne bilo. Dovodili i popa da joj molitvu očita, ali smrti nema pa nema. Čeljad smetena u kući ali i u spoljnjemu radu. Ima ih puno ali i poslova je puno. Baba i dalje ispod jastuka držala ključeve od kolibe i od drugih zgrada, pa su i dalje morali od nje dobiti i odobrenje i ključ da šta otuda uzmu. Očekivalo se da starica stvar shvati i da jednoj od snaha preda dužnost domaćice kuće, ko što je red i kako su mnoge njene druge uradile i prije nego su na postelju pale. A baba sad počela još i da brka, da miješa čeljad, kolibe i ambarove, da riječi izgovara nerazgovijetno i nepovezano. Moraju se primicati i po deset puta pripitkivati: šta reče, šta?!

Bez nevolje zavladala nemaština u kući ali baba ne samo da ne predaje ključeve, već i ne misli više o kolibi i o ambaru, no o životu i o smrti, pa počela i familiju da okrivljuje za svoju zlu muku.

- Stara kuca, stara kuca! Sve mi je ovo od sta... sta-re, ku... ku... ku-ce, kuce! – buncala baba, ali više je skoro niko i ne sluša niti od nje šta očekuje.

Prepoznala se starija snaha u tim riječima, pa spremna da se sa umirućom još jednom posvađa, te se nad njom polumrtvom nadnijela:

- Šta, šta to reče, Majko, šta?

Otvori baba oči, poslije dužeg zastoja, podvi ih nekud iznad sebe, pa kao da zajauka:

- Sve... sve, sve... mi...sta-re ku-ce, sve mi...je...

- Šta veli, šta veli? – propitkivali ukućani stariju snahu, nadvitu nad babinim krevetom, koja joj je svakako najvještija bila u svemu, ali je baba nikad nije mogla očima viđeti.

- Starijoj ključe! Starijoj ključe, veli Majka! – izusti starija snaha i ispod babinog  jastuka dokopa ključeve od kolibe i od ambara.

 

VUCI I ŠUTI

Došao tako neki jadov po prvi put u tazbinu, bogatiju i stimanu, posadili ga u vr sofre pa navalili na njega jelom i pićem: Jedi, popij, de, dede, uzmi! A on nasrnuo na astal, pa jede li jede, pije i pripija, da mu se ne može nadodati. Ali da bar oće šućeti, no navalilo da pita i sve grđa i gluplja pitanja postavlja da ženi obraz kida, da joj dođe da bježi iz roda. I punici dojadila njegova zapitkivanja, pa postaje sve osornija i grublja, čak mu više ni na pitanja ne odgovara. Kad su na kraju došle pite sa sirom i sa mesom, s orasima i ko zna kojim sve mirođijama, zet zgranut mirisima i ljepotom koja ga je obasula,  navalio:

- E, Bože, što je ovo dobro, e fala Bože, što je ovo fino, ovo meni godi više no išta. E, svaka ti čast punice, zlatne li ruke imaš! A, kako ti se ovo zove, ovo? – pita za neku pitu.

Dojadilo punici da mu kazuje, a i stid je bilo od ostalih gostiju i ukućana, pa mu se proderala:

-Vuci i šuti! Vuci i šuti!

Pogledo je on čudno i upitno ali i nastavio da deka i da pripitkuje iako ona više nije ni na što odgovarala, jedva čekala da baksuznik ode.

Vratio se ponosni zetina kući, sav ispunjen srećom i hranom, ko da je sva dobra zemaljska u sebe natrpao i da mu može biti do kraja života, dovijeka. Pitali ga njegovi: kako ti bi u tazbini, Čoče, kako te dočekaše kućići i odžakovići? A on se stao hvaliti kako to više niđe nema, kako imaju svega, kako čoek za neđelju dana ne bi mogao pojesti ono što u jedan mah za astal prinesu i ture...

-  A šta bi najljepše? – pitala ga majka.

- E, šta, sve je bilo najljepše, ali ono što zovu „vuci – pa šuti“, to je stvarno najljepše.

 

SNAHA  I  NJENI

U neku kuću bila tek dovedena neka mlada, pa se od nje očekuje sve da radi ali i da se svega sjeti. Svekar i svekrva daju joj priliku da se snađe te joj još uvijek puno ne naređuju ali po malo gunđaju.

I snaha se trudi pa stalno nešto radi, ali nikako da se sjeti da donese svježe vode sa izvora. I tako nekoliko dana. Svekar i svekrva se služe lukavstvom, pa se počnu kao grabiti oko toga koje će ići na izvor: e, nećeš ti – ja ću vode donijeti! E, nećeš – no ću ja! – pa se onda stanu oko bremenice otimati, a sve ne bi li snaha shvatila i kazala: e, nećete ni jedno ni drugo – no ću ja! I snaha je zaista povikala:

- Šta vas je bog nagrdio te se svađate oko toga, to je bar lako riješiti! Neka na vodu ide prvo jedno – pa onda ono drugo!