Од како постоји држава на територији данашње Црне Горе (Дукља, Зета, Црна Гора), она је упражњавала неку форму службених односа са сусједним државама. То је значајно доприносило спољашњој безбједности, унутрашњој стабилности и развоју свијести и посебности. Геостратешка позиција Црне Горе на размеђи свјетова, цивилизација и у окружењу моћних сила, била је фактор изградње специфичне дипломатије.

У Црној Гори дипломатија је одвајкада била вјештина одбране својих права на слободу и одвраћање непријатеља да насрће на њену независност. Међутим, најчешће јој је била ускраћена могућност да преговорима и разумијевањем оствари своја права, па је умјесто да се бави дипломатијом морала да ратује. Народ који са толико крви плати своја права на постојање, стиче поштовање сусједа и зна да цијени слободу другога.

Црна Гора, као незаобилазан чинилац у свим догађањима на Балкану, нарочито у посљедња два вијека, била је предмет интересовања дипломатије сила које су имале аспирације у овом региону. Са своје стране, она је настојала да своје интересе прикаже и заштити и путем непосредних контаката својих владара са носиоцима власти земаља у окружењу и Европи. Европском политичком и војном сценом у деветнаестом и на почетку двадесетог вијека господариле су Аустроугарска, Русија, Француска, Енглеска и Турска, док су мале земље сносиле посљедице њихових сукоба и нагодби.

ВЕЛИКЕ СИЛЕ

Црногорски владари су знали од колике је важности да имају пријатељство неке велике силе. Још на почетку 18. вијека, владика Данило, родоначелник династије Петровић, опредијелио се за покровитељство Русије, као моћне „једнородне“ православне царевине. Однос велике и мале државе пролазио је кроз разна искушења. Црна Гора је осјетила шта значи жртвовање за туђе интересе и уплитање у домаће послове. Наклоност Русије био је, међутим, важан психолошки фактор унутрашње хомогенизације у борби са напријатељима, а њена помоћ драгоцјена за одржавање црногорских црквених, школских, војних и управних установа.

Независност Црне Горе је била дуго времена реалност, али је коначно, двадесет шестим чланом Берлинског уговора 13. јула 1878. године добила формално признање од великих сила. Датумом признавања Црне Горе за суверену државу почиње историја модерне црногорске дипломатије. Међународним признањем Црна Гора је стекла право да отвара своја представништва у иностранству и прима дипломате других држава.

Сада је дипломатија европских држава према сувереној Црној Гори могла да функционише по начелима међународног права.

Европске земље и САД су заинтересованост и респект за државу Црну Гору исказале успостављањем својих дипломатских мисија, акредитацијом професионалних заступника на двору, закупом или изградњом зграда за посланства и резиденције на Цетињу.

БЕЗ РЕЦИПРОЦИТЕТА

Црна Гора није могла да оствари реципроцитет. Није отварала амбасаде у земљама са којима је одржавала дипломатске односе, јер није имала новца да их гради, нити да плаћа стално акредитована лица при владама тих држава. Поред хрват - баше, кога је именовала црногорска влада, да чува интересе Црногораца у Турској, радиле су црногорске конзуларне агенције или канцеларије у Цариграду, Скадру, Риму, Трсту и Котору, а у појединим периодима црногорска дипломатска представништва у Цариграду, Београду, Паризу и Вашингтону. Црна Гора је именовала велики број почасних конзула из реда угледних страних грађана. Дипломатске и конзуларне услуге за своје грађане, као и представљање на међународним конгресима и конференцијама Црна Гора је често повјеравала пријатељским земљама.

Послије Берлинског конгреса наступио је релативно дуги период мира који је Црна Гора искористила за свестрани развој и излазак из вјековне изолације. Са градовима, плодним долинама, морем и знатно увећаном територијом, имала је шансу да развије модернију економију, изгради државне институције, устали и обогати образовни систем и да напредује у сваком правцу. Реформа је захватила све области живота. Друштвени односи се регулишу писаним законима. „Црна Гора није више војнички логор, него држава. Црногорац није само војник, него и грађанин“ (књаз Никола, приликом промовисања Општег имовинског законика).

УБРЗАНА МОДЕРНИЗАЦИЈА

Реформе су захтијевале много нових лица у управи, правосуђу, школи, цркви и војсци. Један од показатеља те нове, грађанске Црне Горе, је отварање према свијету и школовање црногорске младежи у Русији, Србији, Италији, Француској, Аустроугарској, Чешкој, Турској. Услови у земљи су били тешки, па се од завршених студената само трећина враћала у домовину, а масовна економска емиграција у Америку, Турску и Србију добила је размјере које су угрозиле националну безбједност.

Европске земље су одобравале модернизацију Црне Горе и настојање да брже превлада насљеђе, а процјењујући њену улогу у будућим догађајима на Балкану, похитале су да устале своје присуство на Цетињу. Само неколико мјесеци послије Берлинског конгреса успостављени су званични дипломатски односи Црне Горе и Русије. Наредне, 1879. године на Цетиње су стигли посланици Велике Британије, Аустроугарске, Италије и Турске. У јануару 1880. године Француска је успоставила дипломатске односе са Црном Гором. Почетком 1881. године долази посланик Грчке, а 1897. успостављени су односи Црне Горе са Србијом и Бугарском. Дипломатски односи Црне Горе са Сједињеним Америчким Државама почели су да функционишу 1905. године, а 1906. Њемачка је отворила посланство на Цетињу.

Неки истраживачи у овим државама додају и Румунију, Белгију, Шпанију, Норвешку, Португалију, као и Ватикан са којим је Црна Гора склопила Конкордат 1886. године. Међутим, представници ових земаља нијесу имали дипломатски статус, па је коректно констатовати да је на Цетињу, за вријеме суверене књажевине/краљевине Црне Горе, било једанаест дипломатских представништава страних земаља.

ЦИЈЕНА ИЛУЗИЈА

Прије 110 година, 28.8.1910. Црногорска народна скупштина је поднијела приједлог да се обнови старо краљевство и да се Црна Гора прогласи краљевином, који књаз Никола прихваћа и проглашава Црну Гору Краљевином, а себе насљедним краљем. Велике силе су признале овај чин, чиме је Црна Гора добила на значају.

Краљ Никола је покушавао да спољну политику Црне Горе води трезвено и прагматично и користи што боље опште политичке услове и прилике које се укажу. Међутим, није се могао ослободити илузија о „вјечном пријатељству“ и издићи изнад династичких амбиција. Његов министар Гавро Вуковић био је у том погледу много практичнији: „Гдје није било интереса, није могло бити ни искрености у политици“.

Краљ Никола у својој дуготрајној владавини истрајавао је у настојању да од Црне Горе створи модерну европску државу, али опијен „пијемонтством“, династичком фикцијом о водећој улози о ослобађању „српског народа“ и амбицијом да прошири Црну Гору, изнурио је државу у ратовима са Турском, Бугарском и Аустроугарском. На крају је као суверен остао без државе, а Црна Гора без суверенитета.

Расплет односа у Европи и на Балкану након Првог свјетског рата, у коме је Црна Гора учествовала на страни побједника, био је и крах настојања краља Николе да код великих сила издејствује опстанак Црне Горе. Пашићева политика, која је имала наклоност великих сила, на крају је реализована. Мировном конференцијом у Паризу 1919. ликвидирана је династија Петровић, а Црна Гора је припојена Србији.