Kultura

Goran Sekulović: Devedeset godina rođenja Danila Kiša (1935-2025)

Čudovišni krematorijum Grobnice za Borisa Davidoviča (V)

Feb 09, 2025 0 Komentara

(15 riječi)

Ugasli pogled i ugasle oči Novskog, nijesu bile više ljudske oči, to nije bio više ljudski pogled, on nije mogao imati strah u sebi, ništa što je ljudsko. To je bila metafizička izgubljenost ili pomirenost sa svime kao jedino znamenje duše i života, ta odluka da se istraje, da poslednju stranicu svoje biografije ispiše svojom voljom i pri punoj svesti, kao što se piše testament.

Fedjukin smatra da svaki revolucionar (ako je stariji i zaslužniji tim prije i tim više!) mora imati osjećaj dužnosti a to znači i da prizna čak i izmišljenu optužbu ako je to u višem interesu, a to znači, u interesu revolucije.  Zato je on, a posebno što ga je cijenio, već smo to viđeli, kao revolucionara i neko mu je vrijeme čak bio uzorom, sve to očekivao da učini Novski, pa mu je, onoga dana u stočnom vagonu na sporednom koloseku suzdaljske postaje, bio prišao  bez obzira na sve, sa nužnim respektom prema njegovoj ličnosti i pun poverenja, ali je doživeo razočaranje...

            ''Novski shvata po iskrenom besu Paresijana da je Fedjukin u svojoj umetnosti da se iscedi priznanje postigao u slučaju Paresijana onaj idealni nivo saradnje koji je cilj i svrha svake valjane istrage: Paresijan je, bez sumnje zahvaljujući stvaralačkom geniju Fedjukina, prihvatio uslovnosti kao živu realnost, stvarniju od magle fakata, i te uslovnosti obojio emotivno: kajanjem i mržnjom.

Titelhajm, odsutan duhom, sa pogledom okrenutim ka nekom dalekom, mrtvom svetu, ne može da se seti pojedinosti koje je izneo u potpisanom zapisniku i Fedjukin mora da ga strogo podseća na pravila dobrog ponašanja; Titelhajm se polako priseća iznosâ, navodi cifre, mesta i datume. Novski oseća da mu izmiče i poslednja šansa za spasenje i da mu je Fedjukin pripremio najnečasniju od svih smrti: umreće kao razbojnik koji je prodao svoju dušu, kao Juda, za trideset zlatnika. (Ostaće međutim po svoj prilici zauvek tajna da li je ovo bio samo deo smišljenog plana Fedjukina, kako bi zadobio iskrenu saradnju Novskog, ili je do ponovne promene optužnice došlo zaslugom onog koji nije želeo da umre nečasnom smrću.)

            ...Fedjukin tada pribegava poslednjem sredstvu: vadi iz fijoke stola predmet sa priznanjem Paresijana i Titelhajma, predmet koji je u međuvremenu obogaćen novim detaljima i priznanjima još trojice učesnika onog što se nazivalo velikom pljačkom državnog novca: sva trojica imenuju Novskog kao inspiratora i daju pojedinosti o njegovom karakteru, gde se njegov revolucionarni elan svodi na beskrupuloznu strast za novcem i bogaćenjem, a njegova se legendarna askeza prikazuje kao komična maska i lukavstvo; neka se svedočenja dotiču ranih pariskih i petrogradskih dana Novskog sa jasnim aluzijama na mondenski život mladog revolucionara koji je svoje famozne šešire i crvene prsluke kupovao bez sumnje novcem dobijenim iz dubokih fondova Ohrane.''

Novski  je bio mit, revolucionarna legenda, odličan govornik i on na suđenju dokazuje da je revolucionar, ali ne time što pobija navode optužnice, već, što je najviši stepen apsurdnosti i paradoksalnosti, time što priznaje sve njene navode. Na sudu on će održati svoj ''najbolji politički govor''. Novski pokušava, ''u nastupu iskrenog besa, da pobije one argumente menjševika i tredjuniona koji bi mogli da svedu njegovu biografiju i njegov kraj upravo na ono od čega se najviše pobojavao i zbog čega je tokom ovih meseci vodio krvavu borbu na život i smrt.'' On želi da dokaže da nije provokator, već istinski revolucionar. Čini sve da spasi dio svoje revolucionarne legende, da do kraja, ipak, nekako sačuva svoju časnu i izuzetnu biografiju. U tom cilju nekoliko puta pokušava i samoubistvo. To je trebalo da mu donese olakšanje i konačan smiraj.

            ''Novski shvata da nema izbora. U zamenu za protivuslugu Fedjukina, potpisuje priznanje da je profesor Rabinovič sarađivao s njim na spravljanju eksploziva; pojedinosti o vrsti šrapnela i detonatora, o razornoj moći baruta, dinamita, kerozina i trinitrotoluola, o načinu i mestu spravljanja paklenih mašina i njihovoj destruktivnoj moći u određenim uslovima, Novski diktira sam u zapisnik; za protivuslugu, Fedjukin spaljuje u velikoj gvozdenoj peći u kancelariji, naočigled Novskog, kompromitujući predmet (sada već nepotreban) o grupi pljačkaša i špekulanata.'' 

Potpisuje priznanje one vrste koje odgovara njegovom profilu časnog revolucionara, a ne nekog lopova, špekulanta i pljačkaša, za što bi ga optužili na osnovu više takvih priznanja da nije na kraju pristao da potpiše ono priznanje koje ga, ipak, spašava, odnosno, koje na neki način, uprkos svemu, zaokružuje njegovu ''savršenu revlucionarnu biografiju''. Htio je da do samog kraja ostane revolucionar u punom smislu te riječi. Ta želja mu je pomogla da bude iskren u svom nastupu na suđenju, jer je napadao tvrdnje tredjunionista i menjševika u političkoj emigraciji da ni on ni ostali optuženi nemaju nikave veze sa revolucionarima, već da su provokatori.

            ''Suđenje saboterskom jezgru od dvadeset članova održano je, iza zatvorenih vrata, sredinom aprila. Po svedočenju izvesnog Snasereva, Novski je, uprkos povremenoj odsutnosti duha, govorio sa strašću koju je ovaj pripisivao visokoj temperaturi; „to je bio njegov najbolji politički govor za koji znam“, dodaje on ne bez zlobe (praveći jasnu aluziju na one lažne glasine po kojima je Novski bio loš govornik: prvi, preuranjeni predznak koji je vodio ka rušenju mita zvanog Novski). Jedan drugi preživeli učesnik ovog procesa (Kaurin) odaje mu priznanje da, uprkos stravičnoj torturi kojoj je bio podvrgnut tokom dugih meseci istrage, nije ništa izgubio od svoje oštroumnosti „koja nas je sve zakopala“. - „To je nekad bio hitar čovek, pokretljivih i živih očiju, a sada je vukao noge i bio je upalih obraza, dubokih očnih duplji i izgledao je povremeno odsutan; ličio je na fantoma, ali ne na sopstvenog. Ne bar sve dotle dok nije progovorio; tada je ponovo bio đavo a ne čovek.“ Treba međutim priznati da su ulogu Novskog u ovom procesu dobrim delom predodredili tredjunioni i emigrantska štampa, tvrdnjom da se u ličnosti ovog procesa kriju provokatori koji nemaju nikakve veze sa revolucionarima; Novski je dakle ubitačnu snagu svoje rečitosti usmerio u tom pravcu, pokušavajući, u nastupu iskrenog besa, da pobije one argumente menjševika i tredjuniona koji bi mogli da svedu njegovu biografiju i njegov kraj upravo na ono od čega se najviše pobojavao i zbog čega je tokom ovih meseci vodio krvavu borbu na život i smrt.

                                     (Nastavlja se)