Novski oseća iza svojih leđa Fedjukina kako zaustavljena daha vreba njegove misli, njegovu odluku, kao što oseća i nevidljivo prisustvo stražara koji stoje sa strane sa revolverima na gotovs, spremni da izvrše zločin njegovom rukom. Glas Fedjukina zazvučao je mirno, bez pretnje, kao da saopštava rezultate jedne sasvim logične operacije: 'Umrećeš, Isaijeviču, ako Novski ne prizna.'

            Pre nego što je Novski mogao da kaže bilo šta, da smisli bilo šta, da pomisli na sramne uslove svoje predaje, mladić ga osmotri kratkovidim očima, sasvim izbliza, a onda mu se unese u lice i šapnu mu glasom od kojeg Novski zadrhta:

            'Borise Davidoviču, ne dajte se pasjim sinovima!'

            Istog časa odjeknuše dva pucnja, skoro istovremeno, jedva čujna, kao kad se izvlači zapušač iz šampanjske flaše. Nije mogao da ne otvori čvrsto stisnute kapke kako bi se uverio u izvesnost svog zločina: stražari su ponovo gađali iz blizine, u potiljak, s cevima okrenutim prema lobanji; lice mladića bilo je neprepoznatljivo.

...Pregovori traju od 8. do 21. februara. Novski oteže istragu, pokušavajući da u dokument svog priznanja, bez sumnje jedini koji će ostati posle njegove smrti, unese neke formulacije koje bi mogle ne samo da ublaže njegov konačan pad, nego i da budućem istraživaču došapnu, kroz vešto spletena protivurečja i preterivanja, da celo zdanje tog priznanja počiva na laži isceđenoj bez sumnje torturom. Stoga se sa neslućenom snagom bori za svaku reč, za svaku formulaciju. Fedjukin sa svoje strane, ne manje rešen i oprezan, postavlja maksimalne zahteve. Dva se čoveka u dugim noćima bore sa tim teškim tekstom priznanja, zadihani i iscrpljeni, nagnuti u gustom dimu cigareta nad tim stranicama, i svaki od njih pokušava da unese u njih deo svojih strasti, svojih uverenja, svoje viđenje stvari iz jednog višeg aspekta. Jer, nema sumnje, Fedjukin zna isto toliko dobro koliko i sam Novski (i to mu daje do znanja) da je sve to, ceo taj tekst priznanja, sročen na nekih deset gusto kucanih stranica, najobičnija fikcija koju je on sam, Fedjukin, sastavljao tokom dugih noćnih sati, kucajući s dva prsta, nespretno i sporo (voleo je sve da radi sam), pokušavajući da na osnovu nekih uslovnosti izvuče logične zaključke. I njega nisu dakle zanimale takozvane činjenice, niti takozvani karakteri, nego te uslovnosti i njihovo logično funkcionisanje; njegovi se razlozi mogu svesti u krajnjoj liniji na iste one koje je imao Novski kada je, polazeći od jedne druge sheme, idealne i idealizovane, unapred odbacivao svaku uslovnost. Obojica su, najzad, verujem delovala iz razloga koji su prevazilazili sebične i uske ciljeve: Novski se borio da u svojoj smrti, da u svom padu, sačuva dostojanstvo ne samo svog lika, nego i lika revolucionara uopšte, a Fedjukin je nastojao u svom traganju za fikcijom i za uslovnostima da sačuva strogost i doslednost revolucionalne pravde i onih koji tu pravdu dele; jer bolje je da strada takozvana istina jednog jedinog čoveka, jednog sićušnog organizma, nego da se zbog njega dovedu u pitanje viši principi i interesi. I ako se tokom kasnijeg razvoja istrage Fedjukin ustremljivao na svoje tvrdoglave žrtve, to dakle nije bio hir neurotična čoveka i kokainiste, kako neki veruju, nego borba za sopstvena uverenja koja je, kao i žrtva, smatrao nesebičnim, neprikosnovenim i svetim. Ono što je izazivalo njegov bes i njegovu lojalnu mržnju, to bejaše upravo ta bolećiva sebičnost optuženih, njihova patološka potreba da dokažu svoju nevinost, svoju sopstvenu malu istinu, to neurotično vrćenje u krugu takozvanih činjenica obuhvaćenih meridijanima svoje tvrde lobanje, a da ta njihova slepa istina nije u stanju da se stavi u sistem jedne više vrednosti, jedne više pravde, koja traži da joj se prinesu žrtve i koja ne vodi i ne sme da vodi računa o ljudskim slabostima. Stoga je za Fedjukina postajao krvni neprijatelj svako ko nije mogao da shvati tu prostu, skoro golim okom vidljivu činjenicu da potpisati priznanje u ime dužnosti jeste ne samo stvar logična nego i moralna, dakle dostojna poštovanja. Slučaj Novskog je za njega bio utoliko porazniji što ga je on cenio kao revolucionara i neko mu je vreme, pre desetak godina, bio uzorom. Onoga dana u stočnom vagonu na sporednom koloseku suzdaljske postaje, on mu je bio prišao, bez obzira na sve, sa nužnim respektom prema njegovoj ličnosti i pun poverenja, ali je doživeo razočaranje koje je u potpunosti srušilo u njegovim očima mit jednog revolucionara: Novski nije mogao da shvati; njegova sopstvena sebičnost (bez sumnje izrasla iz laskanja i pohvala) bila je u njemu jača od osećanja dužnosti.''

I dželat-islednik (sa iskrenom ''lojalnom mržnjom'' prema potrebi revolucionara, lažno optuženih, da brane svoju nevinost i svoju sopstvenu malu istinu), kao i žrtva (koja vjeruje, uprkos svemu, u ideale revolucije, u njen konačni neprikosnoveni moralni istorijski i pravedni sud), svoja uvjerenja smatraju ''nesebičnim, neprikosnovenim i svetim.'' Prvi nastupa u ime više revolucionarne pravde i realnosti, a drugi u ime revolucionara. I jedan i drugi, u svakom slučaju, ubijeđeni su da nastupaju u ime revolucije.

Dželat misli da je priznanje nepostojeće krivice koje se traži od žrtve, stvar dužnosti, jedna od dužnosti revolucionara, ako to shvate, tim bolje i za njih (to je znanje važno, jer šta je pojedinac u odnosu na opšti, širi, kolektivni, revolucionarni, dakle, viši interes?), ali i za, i to je najbitnije, samu revoluciju, njenu uvijek višu i nedostižnu, uzor-idealnu, gotovo božansku i metafizičku, sudbinsku, pravdu, slobodu i istinu, koje su tako daleko i neshvatljive običnom puku i običnom pojedinačnom razumu. Paradoksalno i apsurdno, ali i žrtve idu za gotovo istim principima uzor-idealne revolucije, uzor-idealnih likova i uzor-idealnih djela revolucionara, samo drugačije shvaćene i sagledane, u drugačijoj optici vrijednosti kao ciljeva i smisla ljudskih života. Cinici bi rekli da su im samo putevi različiti do istih ciljeva, vrijednosti i rezultata! U svakom slučaju – katastrofalno poraznih i tragičnih! I to ne samo u njihovoj realizaciji, već i u prethodno postavljenim načelima i polaznim premisama!

Po dželatu, žrtva ne ispunjava dužnost kada ne želi i kada neće da prizna svoju nepostojeću krivicu samo zato što je isuviše sebična i što isuviše vodi računa o svojim malim, pojedinačnim istinama, o potrebi da dokažu svoju nevinost. To je iz ugla dželata sasvim nepotrebno.

Kišov tekst u ''Grobnici...'' umnogome liči na precizan iskaz mučne, dugotrajne, detaljne, sistematske i sistemske! policijske i sudske istrage. ''Grobnica...'' govori o cjelokupnom životu B. Davidoviča, ali posebno o završnom poglavlju ''njegove časne biografije''. Kiš je jedan od onih budućih objektivnih i nepristrasnih istraživača, na koje se ''kladio'' i koje je očekivao Novski, koji će, ''...otkriti pod hladnim pepelom ovih besmislenih optužbi patetiku'' (koja pristaje uz svaki pravi, istinski revolucionarni put kao takav) ''jednog života i dosledan kraj (uprkos svemu) jedne savršene biografije.''

Titelhajm, čovjek koji optužuje (jasno je da je i on nevin iako je potpisao lažno priznanje i ako lažno optužuje druge) potpuno nevinog Novskog (koji je na to primoran – nakon što je bio odlučio da umre časnom smrću i da lažno ne optužuje ljude koje i ne poznaje! – ucjenom života njegove kćerke-jedinice, koju, međutim, ubijaju još za vrijeme istrage protiv njenog oca – prihvaća ''uslovnosti kao živu realnost, stvarniju od magle fakata, i te uslovnosti (je) obojio emotivno: kajanjem i mržnjom''.

No, ovđe se nevinost čak i ne akcentuje kao ono najbitnije, ona se gubi u ''lagumima'' revolucije i istorije, a najbitnije postaje proces suočavanja jedne revolucionarne ličnosti sa svojom biografijom, pokušaj davanja odgovora na pitanje šta je to što se još može dati revoluciji a da se sačuva svoje dostojanstvo i svoj identitet/dignitet jednog ''savršenog revolucionara'', da se sačuva ona idealna utopijska, metafizička i sudbinska (u smislu Marksove misli: ''Ova sudbina koja je pred nama jeste revolucija'') slika koja je u temelju revolucije ili bi bar trebalo da bude, tj. šta ona, jedna, svaka!, revolucionarna ličnost može učiniti da ona, revolucionarna biografija, ''uprkos svemu'', ostaje da do samog kraja (bez obzira kakav je taj kraj!?), o(p)stane i pripada samoj revoluciji i dalje kao jedan od njenih najznačajnijih i najsvjetlijih vrhova i nakon svega, dakle i dalje, u smrti, posmrtno, kao što je to bilo i za doba života.  U oproštajnoj poruci poslije smrtne presude, Nikolaj Buharin, između ostalog, piše: ‘’Drugovi,  na toj crvenoj zastavi je i kap moje krvi!’’     

                                             (Nastavlja se)

[1] Postavlja se, ipak, pitanje, s obzirom na ono što se dešavalo tokom istrage, tj., prije svega, s obzirom na smrt mladih revolucionara koje ubijaju zato što Novski ne priznaje, da li je biografija Novskog ’’konačna i zaokrugljena, bez pukotina, savršena kao kakva skulptura...’’? Jer, Novski iako ne potpisuje priznanje na početku, na kraju to čini, a u međuvremenu je žrtvovano nekoliko mladih života, tako da se može upitati za cijenu takvog postupka i odustajanja tokom istrage, dakle, od riješenosti (’’ništa za ništa’’!) da se izdrži do kraja, bude dosljedan i ne potpiše nepostojeća krivica. Jeste da se odlukom da se, ipak, priznanje učini spasio određeni broj mladih života, čije  bi se pogubljenje, sigurno je to, nastavilo da je Novski bio uporan i tvrdoglav. Sve ovo, uprkos svemu, nesumnjivo stoji, iako ’’Novski sa užasom naslućuje da ovo ponavljanje nije slučajno i da je deo jednog paklenog plana: svaki dan njegova života biće plaćen životom jednog čoveka; savršenstvo njegove biografije biće razoreno, delo njegova života (njegov život) biće ovim poslednjim stranicama unakaženo.'' Krucijalna dilema jeste: da li bi bilo više unakaženo – u odnosu na stanje i način na koji je postupio – da je odmah potpisao priznanje kada je shvatio da će se egzekucije obavljati sve dok ne bude priznao (dakle, prije ijednog pogubljenja ’’njegovom rukom’’),  ili da je, pak, ostao dosljedan i uporan, tvrdoglav i gluv na sve ’’uslovnosti’’, da je ostao do kraja uz svoju odluku ’’da se istraje, da poslednju stranicu svoje biografije ispiše svojom voljom i pri punoj svesti’’ – jer je shvatio da ovo ’’poslednje iskušenje nije samo završna stranica autobiografije koju je pisao tokom nekih četrdeset godina svesnog života svojom krvlju i svojim mozgom, nego da je ovo zapravo suma njegovog življenja, zaključak na kojem sve počiva’’, tj. da je odbio da potpiše bilo kakvo (izmišljeno) priznanje bez obzira na sve žrtve koje bi uslijedile?!