Jedan drugi Lalićev literarni lik, Milka, priča: '' '... Mislim i krstim se – kakvi su nas ljudi vodili!'... 'Moko zlobni[1] i Kajo ludi (Kajo i Moko, sekretari komiteta, Lalićevi likovi iz ''Tamare'', napom. G. S.). Pa mi smo mogli i gore proći no što smo prošli.'...'Kakav orden zaslužuju vojskovođe koje se tako obrukaju a iznesu žive glave? Da je kod nas bilo pravde, njih je trebalo uz onaj zid, pa rafal u njih!... Ali pošto je naša pravda spora, i tako neke nikad ne stigne – imali su dovoljno vremena da se na nečiji račun izvlače, to jest da krivicu prebace na druge... I ja sam komitet obožavala, druže sudija, dok nijesam vidjela kakvi su. Dovoljno je da pogledaš ove komitete danas?... O njima se svašta čuje; pola od toga ako je istina, trebalo bi ih pohapsiti. A ko da ih pohapsi, sudija, kad vrana vrani oči ne vadi?... E, ja mislim da oni prije nijesu bili nimalo bolji. Već je bilo prošlo vrijeme poštenja, tražila se snalažljivost, kao i danas. A znaš li ti šta je kod nas snalažljivost: da tuđu zaslugu prišiješ sebi i svoju krivicu svališ na drugoga.' ''[2]

Iz romana ''Tamara'' proizilazi da se Lalić ''slaže'' (na osnovu ''svjedočenja'' već u sutonu zvaničnog jugoslovenskog socijalističko-revolucionarnog društvenog uređenja, dakle, poslije nekoliko decenija od završetka Drugog svjetskog rata, pripadnika i pobjedničke, komunističko-partizanske, ali i poražene, četničko-kvislinške, strane,[3] što je svojevrstni in memoriam socijalističko-proleterskoj revoluciji, oslobodilačkom ali i građanskom ratu osobito u Crnoj Gori, idealima izvornog komunističkog pokoljenja koje je ''jurišalo na nebo'' i čitavoj jednoj jugoslovenskoj i crnogorskoj epohi), da je faktički najvažniji – pokazao se na kraju, ''u finišu'', u realnom životu i istorijski dokazao kao pogrešan u strahovito tragičnoj, praktično neograničenoj moći zloupotrebe i zatiranja svega ljudskog i civilizacijskog – među osnovnim stavovima Marksovim onaj o tome da je istorija sudac a izvršitelj presude proletarijat i da je u tome ''kvaka'' i objašnjenje svih deformacija, svega lošeg, svega zlog i svih iznevjeravanja najviših humanističkih načela istine[4], pravde, slobode, jednakosti i bratstva među ljudima u dugom, predugom procesu realizacije komunističkih i socijalističkih ideala tokom vršenja ''proleterske'' revolucionarne vlasti. '' 'I bogovi kad dugo traju' – došapnu sam sebi – 'smanjuju se, postaju mali, a takođe i revolucionari. Gdje su ti sad Hebrang (Andrija Hebrang, napom. G. S.), Moša (Moša Pijade, napom. G. S.), Crni (Sreten Žujović, napom. G. S.), Marko (Aleksandar Ranković, napom. G. S.),  i ostali?... Ako nijesu sami pristali da se smanje, drugovi su ih potisnuli da u tišini izgube težinu i  veličinu...' ''[5]; ''... O sebi i svojoj generaciji: 'Mi smo bili pokoljenje kojem su podjele dojadile. Vidjeli smo da iste boljke i nevolje tište bjelaše i zelenaše, pravoslavne i muslimane, Crnogorce i Šiptare, Srbe i Hrvate. Željni jedinstva, ponadali smo se da smo u komunizmu našli jezik zajednički i rešenje koje će nas izvući iz krvavljenja i iz blata. To je važilo ne samo za Keršovanija, Roćka i Cesarca, no kasnije i za mene, Vukmana, Strugara i Nikolu Popovića, za Rifata, Ramiza Sadika, Balda Mekišića, Ziju i Pindžura, i za stotine i hiljade kojih već odavno nema među živima. Jedinstvo nas je dovodilo u ekstaze od Alijagića do Voja Maslovarića i bombaša...'

A kad se borba završila i pobjeda razbagašila, te smo smatrali da već stvaramo bolji svijet, nove pruge i gradove – pojavi se egoizam i rentabilitet, grabež, krađe, bezakonje povlašćenih, udariše svoje brazde i kose krstove preko toga, obnoviše stare međe i podjele. Sad nam ne ostaje ništa drugo no da plačemo nad ismijanim iluzijama, i da zavidimo onima što su pali prije no su sagledali za šta su hrabro dali glave...''[6];''Najzad su se ukrstila i zgusnula ugledanja, takmičenja, popuštanja, bogaćenja. Ne zna se šta misle oni gore, ni šta mute oni ispod njih. Zna se samo da su negdje sasvim dolje zbunjeni bivši komunisti paralisani grižom savjesti i stidom pred mrtvim drugovima...''[7]

Lalić se saglašava sa time da ''riba smrdi od glave''. Već spominjani partizan Tomaš Radačić ovako beśedi: ''Nama se čini da su oni (Kajo i Moko, napom. G. S.) glavni krivci za ono što se dogodilo, ali se treba prisjetiti da nad popom ima pop, a odozgo još i nadpop, arhimandrit i tako dalje. Posao im je da naređuju, a baš ih briga što će to neko krvlju da plati. Nemoj da budemo naivčine, kao što smo onda bili, pa da mislimo da to nije neko htio, namjerno htio: negdje mora da se počne, okrvavi. Jednom treba neprijatelj da se izazove da se ofira i krvavi trag ostavi. Nekome se učinilo da će biti najjevtinije da kod nas počne, pa se tako i dogodilo. Disciplina, naređenje – jadni čovjek prisiljen je da izvrši i kad vidi da nije pravično, ni pametno. Ja ne znam šta su naši sekretari onima gore napisali, ali sam vidio da je ozgor stiglo kratko i jasno: Nema odstupanja!''[8]

Lalić na neki način amnestira sve one na nižim i najnižim nivoima revolucionarne vlasti u ratu koji su neposredno pomogli i učinili da se na kraju kafkijanskog procesa – poslije pronalaženja i utvrđivanja ''krivice'' zbog zarobljavanja i  tobožnjeg, odnosno izmišljenog slabog držanja u četničkom zatvoru[9] – donese odluka o bojkotu, a zatim izvrši ''pravedna''[10] kazna i egzekucija nad Tamarom.[11]

Riječ je o čuvenom ''bojkotu'' kojega su komunisti i komunistička partija – ''... Opasna je ta Partija, ti zeloti, plamen živi!... Više milosti ima za tuđega no za svoga''[12], riječi su Radevića – po još čuvenijoj ''direktivi'' s vrha sprovodili prema sopstvenim članovima koji su ''griješeći'' i ''kršeći'' partijsku disciplinu postajali tako ''disidenti'' u odnosu na partijsko vođstvo i partijsku centralu. Iako je to bila ''slijepa poslušnost, automatska... ili nešto gore od nje: kukavička simulacija moralnog sljepila...'' – ''pravo da sprovede takav bojkot...'' imao je ''svako ko neće da bude kažnjen.'' Izopštenost i marginalizovanje, unižavanje i obezljuđivanje je išlo do potpune totalitarne diskriminacije kao da bojkotovani i ne postoje više u životu (''Pravili su se da je ne vide. Može da viče koliko hoće, ali oni ne čuju šta kaže. Ne primećuju je, ne priznaju da postoji, gledaju kroz nju ka o da je prazan prostor. Kažnjena je da ne može da se brani. Nema pravo ni da pita u čemu je pogriješila.''), zatim je prihvatala i realizovala partijska baza, tj. obični članovi partije – ako bi odbili da učestvuju u bojkotu i sami bi bili izlo  ženi bojkotu! Jedan od likova-komunista u ''Tamari'', Muković Vuko, koji je bojkotovao Tamaru dok su bili u četničkom zatvoru kaže: ''... Naši poglavari (su) patili od viška ljudi. Imali su nas za bacanje, pa smo im eto i sad suvišni... Ja lično sam sebi bio najodvratniji. Da sam mogao ja bih tada svakog dana i svake noći bojkotovao i pljuvao samog sebe. Nijesam imao žileta, nožića – inače bih se noću zaklao da ne čekam trapavu smrt čiji sam smrad osjećao... Naši nama ne bi bili milosrdniji od onih što su nas već držali. Sve nas, možda i ne bi ubili, ali bi nas ponižavali dokle nam se život smuči, jer – mi smo se, tobože, borili za jednakost, a imali smo naduvenjaačko shvatanje o sebi kao ljudima naročitog kova, kao nekoj višoj rasi. Napuvali su nas uobraženjem, da sve možemo. Svi bismo mogli da budemo Galileji, Mendeljejevi, Tesle, Šekspiri i Ajnštajni – samo kad bismo htjeli. Ako neko ne izvrši svoj zadatak, ako padne – to je zato što nije htio, što nije dovoljno odan našoj borbi, a zato ga onda treba popljuvati, obrukati, izbrisati sa svijeta – ne samo iz budućnosti, no i iz prošlosti.''[13]

                                                                                         (Nastavlja se)