Превео са италијанског: ђакон Небојша Алексић.

Драга браћо и пријатељи, желим да кажем једну кратку ријеч на позив Првојерарха Црногорске православне цркве, Митрополита Михаила, који је и мој духовни отац.

 Знам да су ово тешка времена за Европу, за Црну Гору, али и за нашу Цркву: „Чућете о ратовима и о ратним гласинама, не бојте се, све ово мора да се деси...“.  (Матеј 24:6,) ове ријечи Господа и Спаситеља нашег Исуса Христа – изговорене данима прије Његовог страдања – данас одјекују актуелније него икада, а ипак, упркос својој грубости, предвиђају за нас радост предстојећег Васкрса, јер Васкрсење подразумијева увијек корачање путем Крста.

 У наредним данима и неђељама, можда, бићемо свједоци догађаја које не бисмо жељели да видимо, а још мање да доживимо њихову близину: поново дух рата неумољиво лети у изјавама (и жељама) многих лидера, а да они не конкретизују гестикулације да се то избјегне – а то важи и за једну и за другу страну – зато ми православни хришћани морамо да гледамо у спокојне очи Господа нашег Исуса Христа и Његове Пресвете Мајке, да не бисмо изгубили пут у свијету који се брзо креће ка понору.

  Црква Христова није изузета живљења у овој клими епохе, јер је позвана да остане као „вјерни остатак“ поред Народа који јој је Вољом Божијом повјерен, али остаје вјерна своме Господу. Не престају да нас обарају скандали, да бисмо то провјерили морамо само да прочитамо у разним медијима – као и у другим сестринским црквама – чак и црни дим сујете свијета пријети да продре у Светињу Храма.

 Нажалост, ми нијесмо били изузетак и по први пут у нашој историји Великом посту приступамо са фракцијом наше Цркве расцијепљеном по хиру нашег брата у Христу – монаха Бориса – у кога смо уложили љубав, вријеме, бригу и школовање, тако да је он у перспективи био особа која је могла да води нашу Цркву, али се његово срце и његово разумијевање помутило, и у жељи да обуче бијели вео, издао је наше повјерење и нашу наклоност уништавајући будућност почасти коју смо му жељели.

   Али враћајући се на тему Цркве, случајно сам, читајући портал Антена, нашао овај чланак од 8. марта „Неће да им Синод постави митрополита“ који говори о нечему што је већ „депресивно познато“ у Црној Гори, ђе се група мирјана и свештеника спремала да изврши избор митрополита не водећи рачуна ни о вољи Патријарха ни о вољи Светог Синода, међутим бугарски случај је много мање озбиљан из три разлога:

 1 – Зато што се није радило о избору Првојерарха – како је монах Борис заправо намјеравао да учини у Нашој Цркви;

 2- Зато што су они који су оспоравали чин митрополита била два титуларна епископа, односно ниједан од њих није био викарни епископ као у нашем случају;

 3- Зато што унутар нашег Светог Синода није било ни сјенке неслагања о гравитацији канонског и духовног значења што је значило да се жели замјенити активни Митрополит Предстојатељ.  - због чега је морао бити лишен свог светог реда -

 Не бих да закључим, а да не поменем још један чланак портала Антена од 3. марта „Епископ Тихон: Кад Руси „госте” Владике с Балкана…” у којем је још један епископ Бугарске православне цркве освијетлио колико је извјесно да тајне службе искориштавају непоуздана питања како би утицали на локалну цркву.  Топло препоручујем да га прочитате свима који желе да разумију зашто православни јерарх може бити заведен, или уопштено речено, гурнут да чини дјела која су неразумљива, а вјерујем да овај чланак бугарског епископа тиверопољског објашњава одраслим - и једноставно је разумјети – начин – методе које се користе да се изнутра оштети (и подијели) Црква попут наше.

 На крају, не желим да закључим без позивања свих вјерника и свештенства који су се удаљили, да се врате јединству Цркве, да не би остали у заблуди: јер животност Јеванђеља, које кроз Христа „све чини новим “, (Откровење 21:5) не мора нужно да почива на глави без сиједе косе, али се понекад крије иза бора и живахног погледа старца са дугом бијелом брадом.