OD 1945.G. DO POLOVINE 70-IH GODINA

U ovom tomu prikazuje se i filozofija, osobito ontologija i politička filozofija Borislava Pekića, kao i filozofska i metafizička dimenzija njegovog književnog djela, poglavito ''Zlatnog runa''. Recimo odmah da istovjetno o velikosrpstvu govore i Milovan Đilas i Borislav Pekić i jedan Borislav Mihajlović Mihiz. U knjizi ‘’Raspad i rat, Dnevnik 1989-1995’’, u belešci (9. oktobar 1994), Milovan Đilas piše: ‘’Žali se (Borislav Mihajlović Mihiz) na depresiju: veoma mi ga je žao. Čestit, inteligentan, za razliku od Dobrice – više demokrata, nego nacionalista… U toku diskusije, Mihiz je isticao sa svom svojom brilijantnom rečitošću da je rat izgubljen i da to treba što pre uvideti: da se nacionalizam srpski pokazao neuspešan. I mi smo, ja i ti (Matija), mi smo takođe krivi. Obilazili samo Bošnjake i Krajišnike, savetovali, podsticali, sve je pogrešno od početka! I sva naša istorija je naduvana, netačna… tukli Nemce u dva svetska rata – koješta! Da Vatikan mrzi nas zbog pravoslavlja – koješta! A što ne mrzi Grke i Bugare? … Genocida ima kod Njegoša! To treba priznati. Užasavao se zločina Srba u BiH. Ostaće sramota na Srbima: kako se oprati? Nemci su se pokajali, zato ih i prihvataju. I mi bi morali… Ti (Matija) misliš da je Milošević dijabolična ličnost! Koješta! On je mali, jadni političar, kome su prilike išle na ruku i znao je da ih iskoristi… i orijentacija na Rusiju, nacionalističku – katastrofalna pogreška!

… Dobrica Ćosić se nije pomirio sa porazom kada je svrgnut da niko nije digao glas za njega. Ni predsednikovanje mu nije uspelo. Kontradiktorni govori, forme bez podrške. To pokazuje vitalnost, ali ne i dubinu i visinu – biti iznad svega. Naprotiv, Dobrica Ćosić je nastojao da generacijama koje dolaze ostavi zaveštanje. Na Skupštini Republike Srpske na kojoj je raspravljano o Vens-Ovenovom planu, podsetio je poslanike da je on tvorac paradigme o Srbima dobitnicima u ratu – gubitnicima u miru. Posle poraza velikodržavne srpske politike u ratovima devedesetih godina, on koriguje ovu paradigmu: ono što nismo uspeli u ratu, nastavimo drugim sredstvima u miru. Ova paradigma živi i danas, držeći Srbiju u mestu, a njene susede na oprezu.’’[1]

Hoće li Srbija i srpska elita, tamošnja vlast/opozicija i javnost, dakle, i dalje zaobilaziti i suštinski marginalizovati svoje najsamosvjesnije, najumnije i najkritičnije intelektualce-akademike, svoje, dakle, najistaknutije ‘’srpske pisce’’ (čije ‘’potomke’’ i ‘’nastavljače’’ lažno i mitomanski prikazuju kao izgnanike iz savremene Crne Gore), ili će se konačno suočiti i sa njihovom i sa svojom, ali i našom istinom i odgovornošću, istinom i odgovornošću regiona, te se na taj način ‘’pokajati kao Nemci’’ i biti zbog toga, kao i oni, prihvaćeni?

Višetomno djelo ''Zlatno runo''  Borislava Pekića mnogo nam pomaže da na pravi način spoznamo uporne istorijske i političke, (para)državne velikosrpske slobodno se može reći ''ujdurme'' (kako ih i sam Pekić imenuje) i zavjere imperijalno-asimilatorsko-načertanijevskog smjera koje u krajnjoj instanci nište i apsolutno negiraju bilo koji trag autentične crnogorske identitetske duhovnosti, pa samim tim i filozofske, ili bolje i tačnije reći baš i upravo, u biti i u temelju ponajviše filozofske, ciljajući tako naravno, logično i prirodno, na sami bitak crnogorskog autentičnog i samosvojnog filozofskog i etničko-narodno-nacionalnog pogleda na svijet. Bez raščišćavanja ovog prethodnog ''problema'' i ''upita'' mi zapravo i ne možemo doći u poziciju da govorimo o crnogorskoj filozofiji, budući da po toj koncepciji velikosrpstva i etničkog inženjeringa Crnogorci i ne postoje.

Integralistička politika srpskog etničkog prostora oličena u suštinskom velikosrpskom državnom programu već poodavno slijedi politiku vjerskog integralizma Crkve države Srbije. U periodu utemeljenja ovog retrogradnog i anahronog istorijskog procesa neizostavna je bila uloga  tajne organizacije ‘’Ujedinjenje ili smrt’’, poznatije pod nazivom ’’Crna ruka’’ koja je zvanično osnovana 1911. godine, ali njeni korijeni sežu do 1901.g. ‘’Crna ruka’’ je od početka odbijala demokratska i politička sredstva za ostvarivanje svojih ciljeva. U romanu ‘’Zlatno runo’’ Borislava Pekića – u dijalogu gazde Simeona Njegovana sa crnorukaškim oficirima na početku Prvog svjetskog rata – mogu se naći bitne zločinačke istorijske odrednice i društveno razarajuće, katastrofalne posljedice crnorukaštva.

-’’Na vreme je onog crnorukaškog pukovnika Apisa pod bravu trebalo. Afto ine! I celu tu smutljivu bombašku bandu oko ’Pijemonta’. I ti se na privatnu sopstvenost napeli bili. Nekakv vojeni, kasarnski, pruski socijalizam propovedali. Marš u državni raj, u dvoredu, s barjacima i vojnom muzikom!... Simeon ne zaboravlja pijemontsku crvenu liturgiju od 1. maja 1913: ... ’U velikoj i srećnoj ljudskoj porodici, kakvu nam obećava socijalizam, ljudi iste rase, istog jezika, istih običaja, navika i uspomena, osećaće se bliže jedan drugom...’

(A šta ćemo sa onima koji nisu iste rase i jezika, sa onima, pukovniče, koji nemaju sreću da dele vaše poštovane navike i uspomene? Hoćemo li se od njih s r e ć n o udaljavati? U vašem svetu, svakojako. A u mome, vidite, trgovačkom, buržoaskom svetu, koji tako prezirete, pukovniče, nema rasa i samo jedan jezik važi – govor cifara. I da bi mi u tom mom svetu, pod režimom privatne svojine, turski ili litvanski, induski ili španjolski partner blizak bio, ja od njega ne ištem da u pravoslavlje pređe i krsnu slavu slavi, nego da se rokova drži, ne prodaje škart i lažne fakture ne ispostavlja.)... U isto doba hoće im se, već u prvom članu tajnoga ustava one njihove ponoćne organizacije ’Ujedinjenje ili smrt’, sve srpske pokrajine u jedan državni džak da saspu. Fina je to špekulacija, gospodo pukovnici. Nema šta. Rodoljubni projekat, gospodo crnorukci. Samo mu je saldo ponejasan. Oblačan nekako. Ne zna se potanko u čemu da nas ujedinite? U neimaštini? U jadu? I u šta koga da ujedinite, gospodo ujedinitelji?

-Srpske pokrajine u srpsko Carstvo, Gazda Simeone. -Endaksi! Udiviteljno! A koje to pokrajine, gospodo Crni oficiri?-Srpske, Gazda, nije li rečeno?-Srbiju, Vojvodinu, Crnu Goru, jamačno?-I njih, razume se, ali ne samo njih. I ostale srpske pokrajine. Makedoniju, Dalmaciju, Hrvatsku, Sloveniju...-Arga, arga, gospodo. Polako. To nisu srpske pokrajine. Hrvatska nije srpska pokrajina. Tako nešto ni kumbaros Garašanin nije rekao...-Kako nije,  Gazda Simeone? Počivši Garašanin je baš to kazao, samo se ti ne sećaš. Izlapeo, pa se ne sećaš...-Nije, crna deco, nije. Zna Simeon. Deda mu je tajni sovjetnik i saučesnik Načertanija bio. Trgovačke pasuse ustrojavao...-A zar Ilija Garašanin nije proponirao i projektovao ujedinjenje sa našom srpskom braćom iz Austrije i Turske?-To jeste. To je istina...-Pa onda, Gazda?-Šta onda?-Može li Tatarin ili Tunguz Srbinu brat biti?-Može.-Kako, bre, može?-A što da ne može ako se rokova drži?...-Tatarin i Tunguz – brat?-U trgovačkom smislu računam.-O krvi se radi, čoveče! Kakvoj trgovini? Kakvom računu?!-Pa, krvno ne može, dabome.-Zato se ni Tatarija ni Tunguzija za Srbiju ne zahtevaju. Niti iko Tatarina i Tunguza sa Srbinom sojedinjavati želi. Srbinu samo Srbin brat može biti. I samo se s njim Srbin sojedinjavati može. Je li to logično?-Jeste.-A sledi li iz toga da su svi s kojima se Srbin ujedinjavati želi – njegova braća?-Sledi.-I sami, prema tome, Srbi?-Srbi su, dakle, i Slovenci? I Hrvati?-Naravno. Inače se s njima, ko god i sa Tunguzima, ne bi ni ujedinjavali.-Tako. A znaju li oni to?-Ne znaju još. Preča im švapska propaganda.-A kad će saznati?-Kad se ujedinimo.-A kako bi se ujedinjavali, sam im pečat kazuje. Kakav pečat? Gusarski, eto kakav. Lobanja sa ukrštenim kostima, zastava, kama i bomba. A i staklence ima nekakvo na njemu... Staklence je za otrov. Za tamo gde ni bomba ni kama da prodru ne mogu.

Kaimeno! Namesto garašaninovskog i njegovanskog pečata sa kantarom i računaljkom, perom i rabošem – kama, bomba i otrov! Kao da građanskog Načertanija nikad nije ni bilo. Kao da se povampirio onaj seljački buzdovandžija Toma Vučić Perišić, pa srpsku politiku i diplomatiku sa konja vodi. Topuzom i handžarom. Opali, kodžabašo, pa što ispadne. Ako Bog da i dobro bude, prekrsti se i teraj dalje. Na zlo li se okrene, pušku u šake i u šumu. Ili kesu vataj pa preko granice u emigraciju. A narod neka se jebe kako zna i ume. Jedan je Toma. A naroda ko govana.

... Da bi neko takvu bajonetsku politiku vodio, misli on, mora dva klasična uslova da ispunjava. Mora biti siromašan i glup... Njegovani nisu ovaj uslov ispunjavali. Bili su bogati. Bogati i pametni. Za nas je... da se ujedinjujemo trgovinom i diplomatikom, a ne artiljerijskim plotunima i pešadijskim jurišima... I nije nam da od dobrih Hrvata rđave Srbe pravimo, već da i od jednih i od drugih načinimo dobre kupce... Mi, Njegovani, nismo za Veliku Srbiju. Mi smo za Veliku Srpsku Trgovinu. A ovaj nesrećni rat sad je sve to đavolu dao. Celo simeonsko Načertanije. Ovaj Apisov rat. Jer, sumnje nema. Nadvojvodu Ferdinanda Apis je ubio. Kao da je svojom crnom rukom povukao oroz na kuburi, koju je ono dete, Princip, samo u pravcu držalo.’’

                               (Nastaviće se)