Стигли су регентови „повјереници“ и црногорске петстокупљевине, с циљем да прогласе лажно „уједињење“. Црногорци у тим часовима нијесу ни слутили да је лажна „ослободилачка“ војска улазила у Црну Гору с директивом да се свим средствима изведе државно поништење Црне Горе и њено припајање Србији као обичне покрајине

Атмосфера у којој је прије двије године протекла стогодишњица тзв. Подгоричке скупштине открила је размјере конфузије у којој се налази црногорска интелигенција. Наши интелектуалци су у јавним наступима испољили елементарно неразумијевање догађаја од прије једног вијека, не успијевајући да у њима уоче оно најбитније. Та збрка стоји у директној вези са мотивима за настанак нове књиге Вука Драшковића. Та јефтина и зашећерена бајка о диктатору и зликовцу Александру Карађорђевићу, лажном ослободиоцу и лажном ујединитељу, никад не би угледала свјетло дана да су у црногорској историографији расвијетљени његови злочиначки мотиви и чињенице око 1918. године.

У сагледавању онога што се збило у октобру и новембру те године кључан је редосљед догађаја, из чега проистиче и њихово правилно разумијевање по значају и узрочно-посљедичној вези. Већини још измиче чињеница да је Подгоричкој скупштини (новембар 1918) претходио чин војног запосиједања и окупације Црне Горе од стране Србије (октобар 1918).

Дакле, прво се догодила окупација, па тек онда Подгоричка скупштина. То је та кључна околност коју је вишедеценијско „подешавање“ успјело да замагли и учини невидљивом. 

Хоће се рећи да је Подгоричкој скупштини претходио улазак и размјештај српске војске по градовима, увођење полицијског часа и укидање слободе кретања, са чиме је укинута политичка и свака друга слобода Црногораца. Након тога је било лако симулирати преварантске „народне скупштине“. Дакле, Подгоричка скупштина је то само епизода у оквиру војне доминације Београда током које су у наредне двије године (1919-1920) почињени масовни и систематски злочини над црногорским народом.

Ово значи да се пажња мора усмјерити на окупациони амбијент у коме су „повјереници“ Александра Карађорђевића могли неометано поступати по упутствима добијеним од регента и спровести монтирану скупштину која је замишљена годину дана раније на Крфу, ђе су – дакле, ван Црне Горе – чак биле и одштампане њене одлуке! У таквом свјетлу постаје јасније како је и зашто је у Подгорици, у новембру 1918, у окружењу топова српске окупационе војске и четника Косте Пећанца, укинута Црна Гора.

„РЕВОЛУЦИЈА“

Домаћи лижисахани (присталице безусловног уједињења) су од почетка, из идеолошко-пропагандних разлога, покушавали да тобожње „одлуке“ Подгоричке скупштине представе као „револуцију“ – што је бесрамна замјена теза у сврху правдања окупације. Револуција је могућа само у слободној, непоробљеној, сувереној држави, којом управља домаћа власт и у којој уставни поредак чува домаћа војска и полиција. Револуције не може бити у окупираној држави, попут Црне Горе, која се од октобра 1918. године, налазила под чврстом контролом Александрових трупа и у којој је страна војна сила, својом неограниченом вољом диктирала политички амбијент. На примјер, Француску револуцију називамо тим именом зато што у њој није учестовала никаква спољна (туђа) војна сила која је ступила на француско тло и увела или покушавала да уведе окупациони поредак – јер тада те догађаје више не би звали револуцијом већ агресијом и ратом.

„ГРАЂАНСКИ РАТ“

Из истих разлога се ни оно што је у Црној Гори услиједило од октобра 1918. не може називати „грађанским ратом“. Такво нешто је, такође, могуће само у сувереној земљи, када сукоб двије супротстављене (домаће) политичке струје или групације прерасте у оружани обрачун. Попут Америчког грађанског рата.

Али, то није био случај у Црној Гори, ђе се једна политичка опција од самог почетка ставила у службу српских окупационих трупа и активно учествовала у учвршћивању окупационог стања и чињењу злочина над црногорским становништвом. Дакле, био је то колаборационизам и квислинштво.

ПРОПАГАНДА

Пажњу нарочито треба обратити на малигно дејство српске пропаганде, која ових дана неодољиво подсјећа на тадашњу. Никола Пашић је 1914. (изнова) лансирао тобожњи „тајни уговор“ између краља Николе и Аустрије, на основу кога су распириване лажи о Николином „издајству“. Тај фалсификат је 1907. начинио Радован Перовић Тунгуз - за што то се није знало све до 1968. када је ту кривотворину раскринкао Ристо Драгићевић, на основу изјаве Перовићевог рођеног брата и свједочења Трифуна Ђукића.

Лажни Перовићев уговор је током 1914-1916. био моћно пропагандно средство против стабилности црногорске војске и државе. Поред тога, у периоду 1916-1918. као и након раздржављења Црне Горе, био је темељ за спречавање свих покушаја да се говори о окупацији Црне Горе и нечасној улози српске војске и државног врха. Та вјешта подвала је деценијама стварала поразне психолошке ефекте, бацајући сумњу на патриотизам црногорског краља и кредибилитет Петровића.

Појава студије Риста Драгићевића 1968. године је била тренутак великог отрежњења, у коме су уочене и размјере српске пропаганде против Црне Горе. Кључно је да је подметачина имала разорно психолошко дејство током Првог свјетског рата и на почетку српске окупације Црне Горе (1918-1920), када је по сваку цијену требало придобити Црногорце за циљеве српске великодржавне политике. Након краљевог одласка из земље, тобожњи „тајни уговор“ увезан је с тобожњим Николиним „издајством“ у вези Ловћена и Мојковца и тобожњим „милионима“ које је добио од Беча.

Канцерозна српска пропаганда је искористила тај тренутак да би произвела ефекат психолошке лавине, чиме су поколебане многе црногорске патриоте. Никола Т. Зец свједочи да се међу Црногорцима у емиграцији, у Лондону, Паризу и на другим странама, током 1916-1917. говорило само о Николиној наводној „издаји“. Српска пропаганда из времена Првог свјетског рата била је успјешна до те мјере да њени садашњи баштиници и након пуних сто година користе идентичне механизме. Мало се од тада што измијенило у великосрпским пројекцијама. Главни циљ је, тада и сада, био је да убиједе што већи број Црногораца у лажи и конструкције. У томе су током 1914-1918. године били више него успјешни. Многи Црногорци су повјеровали у измишљотине о свом краљу. Многи од њих су се у тој заблуди окренули против сопствене државе и народа. Међу њима је било и оних који су били спремни да погазе слободу коју су генерације њихових предака мукотрпно градиле током дугих стољећа.

Агресивна и дуготрајна српска пропаганда била је психолошка припрема за оно што ће услиједити у октобру и новембру 1918. када су махинације достигле врхунац.

 Српска војска је ушетала у већ ослобођену Црну Гору, преузимајући у своје руке вароши које су претходно ослободиле црногорске комите. Са њима су стигли и регентови „повјереници“ и црногорске петстокупљевине, с циљем да прогласе лажно „уједињење“. Црногорци у тим часовима нијесу ни слутили да је лажна „ослободилачка“ војска улазила у Црну Гору с директивом да се свим средствима изведе државно поништење Црне Горе и њено припајање Србији као обичне покрајине.

Александар Карађорђевић је Драгутину Милутиновићу, команданту лажне „ослободилачке“ војске, претходно саопштио у Скопљу да „при раду у Црној Гори не буде мека срца“ и да користи сва средства. Српска војска је у октобру 1918. „ослободила“ већ ослобођену земљу, запосиједајући већ ослобођене градове и смјењујући у њима, попут Пећи, законите црногорске власти постављене неколико дана раније. Било је то „ослобођење“ какво историја није упамтила. Након тога је преостало да се уклоне истински црногорски ослободиоци да не би правили проблеме оним лажним. То се убрзо и догодило. Кад је парадирање лажних „ослободилаца“ окончано, Драгутин Милутиновић је разоружао црногорске комите. Истовремено су напрасно „умрле“ њихове вође, свакако због тога што су се противили разоружавању. Тако су лажни „ослободиоци“ уклонили праве. Тиме је лажна „ослободилачка“ војска извела први корак за криминално политичко дјеловање, због кога је и журила да заузме Црну Гору.

ПОЛИЦИЈСКИ ЧАС

Одмах по уласку на Цетиње, српски мајор Светолик Николић издао је (23. октобра 1918.) наредбу којом је завео полицијски час. Мало иза тога Драгутин Милутиновић је забранио слободно кретање из мјеста у мјесто. Тиме је Црногорцима била укинута слобода политичког дјеловања, али они то још нијесу схватали. Наведеним актима је суштински отпочела српска окупација, која се надовезала на аустријску. Био је то још један корак у реализацији онога што је било припремљено на Крфу.

Регентов „повјереник“ Светозар Томић је из Црне Горе надређенима послао поруку да све иде по плану и да је за 11. новембар у Подгорици заказао „ујединитељску скупштину“ на којој ће је требало изгласати већ начињену (и одштампану) резолуцију о детронизацији краља Николе и нестанку Црне Горе. „Ујединитељска“ фарса је могла да почне. Реченог датума, под окупационим плаштом, услиједио је монтирани подгорички игроказ на којем је у окружењу Милутиновићевих топова и четника Косте Пећанца, укинута црногорска држава и слобода.

ЧАХУРА

Окупатори су, међутим, потцијенили снагу аутохтоне црногорске политичке традиције. Поробили су земљу у којој је мисао слободе живјела преко десет стољећа. Црногорске патриоте су 24. децембра 1918. подигле устанак који је угушен у крви. Земља је од тада била под чврстом војно-полицијском блокадом. Карађорђевићевски режим је драконским мјерама и невиђеним злочинствима током 1919/1920. успио да уништи масован народни отпор. Али, није успио да га поништи. Слободарски дух се „учахурио“ попут клице у пустињи којој је ваљало преживјети до прве погодне историјске ситуације. А та прилика се указала у јулу 1941. када се црногорски народ дигао на устанак, почињући да, у духу антифашизма, враћа украдену државност. Црногорска држава је, корак по корак, васкрсавала и, на концу, ушла као равноправан субјект у југословенску федерацију.  (Pobjeda)