Elem, pita me on, prije neki dan i zagledan u jedva živu crnogorsku zastavu na jarbolu jedne važne institucije, oću li otvarat vrata stana popisivačima. Tim, kako ih nazva, navidanim služiteljima grabljivaca ljudskih duša.

"Ja ih nikad ne zaključavam, tako da svako moze  slobodno ući" odgovorih.

On malo zastade začudjeno me gledajući, pa reče s naglašenim prizvukom kritike u glasu:"Iselićete jadan ne bio! Oni su navikli da otimaju što nije njihovo, pogotovo dje mogu slobodno da udju i vršljaju do mile volje. Zapisaće ti tamo, u tim njihovim papirčinama da je tvoj stan slobodan, znači njihov prostor, iako se vodi na tebe. Upisaćete kao podstanara cim se taj cirkus od popisa završi!

Ti dobro znaš, nastavi glasnije, da su oteli duše naših umrlih, zajedno s njihovim vječnim kućama. No, to im je očigledno malo, pa upiru iz sve snage da prisvoje i duše nas živih, kako bi i one postale njihovo vlasništvo. A ne bi me, pravo da ti kažem, ni najmanje začudilo da prije popisa organizuju nove litije. Ovoga puta pod sloganom:"Vratite nam naše duše!"

Zato, obraza ti, obrni ključ u tu tvoju zardjalu bravu i ne otvaraj im! Ni po koju cijenu! Na sve i svašta su oni spremni zarad ostvarenja svog izdajničkog plana: predaje Crne Gore u ruke  svojih moskovsko-beogradskih nalogodavaca!"

Razmislih malo o ovoj iskrenoj i dobronamjernoj sugestiji mog prijatelja. I brzo donesoh odluku! Odustaću od navike da vrata stana ostavljam otključana! Makar u slučaju ovog teledirigovanog popisa! Ovoga puta ključ ću dva puta okrenuti u bravi, za svaki slučaj!
A i vama je, dragi moji, pametnije da to učinite! Radi spasa sopstvenih duša! Zbog  sigurnosti i opstanka vašeg ličnog i našeg zajedničkog doma! Naše jedine, najljepše domovine!

Naše Crne Gore!