Nik Gašaj                                                                

Po­la­zim od na­uč­nih sa­zna­nja ko­ja ne­dvo­smi­sle­no uka­zu­ju da su Al­ban­ci ilir­skog po­ri­je­kla i autoh­ton na­rod. S tim u ve­zi, zbog ogra­ni­če­nog pro­sto­ra, fo­ku­si­ra­ću se sa­mo na ne­ke is­tak­nu­te na­uč­ne is­tra­ži­va­če. Po­zna­ti fi­lo­zof Got­frid Vil­helm Lajb­nic (1646-1717) bio je mo­žda pr­vi na­uč­ni is­tra­ži­vač ko­ji se ba­vio od­no­som al­ban­skog je­zi­ka s dru­gim in­do­e­vrop­skim je­zi­ci­ma. U pi­smu od 10. de­cem­bra 1709. go­di­ne, ci­ti­ra­nom 1897. u ru­mun­skom ča­so­pi­su „Al­ba­nia“, iz­ja­vlju­je da je na osno­vu pro­u­ča­va­nja al­ban­skih knji­ga, me­đu ko­ji­ma i jed­nog rječ­ni­ka, ubi­je­đen da je al­ban­ski – jezik drevnih Ilira“.

Šved­ski isto­ri­čar, Hans Erik Tun­man (1746-1778) bio je me­đu pr­vim na­uč­ni­ci­ma, ko­ji se ba­vio pi­ta­njem po­ri­je­kla al­ban­skog je­zi­ka i po­ri­je­klom al­ban­skog na­ro­da. U ve­zi tog pi­ta­nja, tra­gao je u grč­kim, la­tin­skim i vi­zan­tij­skim iz­vo­ri­ma i pro­u­ča­vao je tro­je­zič­ki rječ­nik (grč­ki, sla­ven­ski i al­ban­ski) od Te­o­do­ra Ka­va­ljo­ti­ja, ob­ja­vljen 1770. go­di­ne. On je u svo­joj knji­zi: ''Is­tra­ži­va­nje isto­ri­je na­ro­da is­toč­ne Evro­pe'' (1774) do­šao do za­ključ­ka da su Al­ban­ci autoh­to­ni na­sled­ni­ci drev­ne ilirske populacije.

Jo­han Ge­org Fon Han (1811-1869), austrij­ski te­o­re­ti­čar, za­jed­no sa lin­gvi­stom Kon­sta­di­nom Kri­sto­fo­ri­lom (alb. Kon­stan­tin Kri­sto­fo­rid­hi) ba­vio se is­tra­ži­va­njem al­ban­skog je­zi­ka. On je 1854.go­di­ne ob­ja­vio svo­je dje­lo u tri to­ma: “Al­ban­ske stu­di­je o kul­tu­ri, je­zi­ku i isto­ri­ji”. On je mo­žda bio pr­vi ko­ji je iz­u­ča­vao rječ­nik sta­rog ilir­skog je­zi­ka. On je utvr­dio da su mno­ga ime­na mje­sta al­ban­skih te­ri­to­ri­ja ne­po­sred­ni na­sta­vak ne­ka­da­šnjih ilir­skih na­zi­va. Na osno­vu pro­du­blje­ne stu­di­je do­šao je do konkluzije da je albanski jezik neposredni nastavljač ilirskog jezika.

Franc Bop (1791-1867), pro­fe­sor Uni­ver­zi­te­ta u Ber­li­nu, 1854. go­di­ne pu­bli­ko­vao je svo­ju stu­di­ju, utvr­đu­ju­ći de­fi­ni­tiv­no da al­ban­ski je­zik pri­pa­da fa­mi­li­ji in­do­e­vrop­skih je­zi­ka i da ne po­ti­če od ne­kog dru­gog je­zi­ka u evrop­skom kon­ti­nen­tu.
Gu­stav Ma­jer (1850-1900), pro­fe­sor Uni­ver­zi­te­ta u Gra­cu i član Aka­de­mi­je na­u­ka u Be­ču, 1883. go­di­ne, ob­ja­vio je stu­di­ju: ''Po­lo­žaj al­ban­skog je­zi­ka u okvi­ru in­do­e­vrop­skih je­zi­ka''. On je po­seb­no po­znat po iz­ra­đi­va­nju eti­mo­lo­škog al­ban­skog rječ­ni­ka (1891). Me­đu­tim, ba­vio se i isto­ri­jom Al­ba­ni­je, kao i ši­rom al­ban­skom kul­tu­rom. Na osno­vu svo­jih na­uč­nih is­tra­ži­va­nja do­šao je do ko­nač­nog su­da da al­ban­ski je­zik po­ti­če od ilir­skog je­zi­ka i da pred­sta­vlja po­seb­nu gra­nu u po­ro­di­ci indoevropskih jezika.

Mak­si­mi­li­an Lam­berc (1882-1963), po­sli­je po­sje­te Al­ba­ni­ji kao emi­sar Aka­de­mi­je na­u­ka u Be­ču, od­mah se is­ta­kao kao is­tra­ži­vač al­ban­skog fol­klo­ra i al­ban­ske mi­to­lo­gi­je. On je u Laj­pci­gu na­sta­vio svo­je stu­di­je u obla­sti al­ba­no­lo­gi­je, i o tom je­zi­ku odr­ža­vao je pre­da­va­nja na Uni­ver­zi­te­ti­ma u pe­ri­o­du 1954/'59. i ob­ja­vio je svo­ju stu­di­ju o al­ban­skom je­zi­ku u tri to­ma. On je u svo­jim na­uč­nim stu­di­ja­ma bio po­bor­nik te­ze o ilir­skom po­ri­je­klu al­ban­skog je­zi­ka i al­ban­skog na­ro­da.
Na­uč­nik Ed­win Jac­qu­es na­vo­di: „Ne­ma ni­ka­kve sum­nje da su da­na­šnji Al­ban­ci isto­rij­ski ne­po­sred­ni na­sled­ni­ci Ili­ra, ko­ji su ne­ka­da, za vri­je­me sta­rih Gr­ka i Ri­mlja­na, ži­vje­li na ovim, da­na­šnjim, al­ban­skim pro­sto­ri­ma''.
Na­uč­nik Ser­ge Me­ta­is, is­ti­če: pre­ma svim po­ka­za­te­lji­ma - pri­je sve­ga, zbog sa­me Ge­o­gra­fi­je – ili­ri su bi­li al­ban­ski pre­ci. Uoči rim­skog osva­ja­nja, oni su na­sta­nji­va­li či­tav za­pad­ni dio Bal­ka­na, od Is­tre do Epi­ra. U unu­tra­šno­sti Bal­ka­na oni su bi­li na­sta­nje­ni na sje­ve­ru do ri­je­ke Sa­ve, a na is­to­ku do Južne Morave i do Vardara.

Me­ta­is na­sta­vlja da je ge­o­graf Pto­le­mej u II vi­je­ku na­še ere, ka­da su Ili­ri bi­li pod rim­skim osva­ja­či­ma, go­vo­rio o po­sto­ja­nju jed­nog ple­me­na „Al­ba­na“ (Al­ba­noi), či­ji je glav­ni grad Al­ba­no­po­lis.
Eqrem Ça­bej (1908 - 1980), uni­ver­zi­tet­ski pro­fe­sor, naj­po­zna­ti­ji al­ban­ski na­uč­nik u obla­sti al­ba­no­lo­gi­je. Vi­so­ke stu­di­je je za­vr­šio u Austri­ji, gdje se spe­ci­li­zi­rao za kom­pa­ra­tiv­ne in­do­e­vrop­ske je­zi­ke. Sko­ro po­la vi­je­ka se ba­vio na­uč­nim is­tra­ži­va­nji­ma, pu­bli­ko­vao je broj­na na­uč­na dje­la iz obla­sti al­ban­skog je­zi­ka i knji­žev­no­sti i ši­re iz et­no­gra­fi­je, eti­mo­lo­gi­je, lek­si­ko­gra­fi­je, ba­vio se i po­ri­je­klom al­ban­skog je­zi­ka i al­ban­skog na­ro­da itd. Na osno­vu svo­jih sup­til­nih na­uč­nih is­tra­ži­va­nja do­šao je do za­ključ­ka da su Al­ban­ci na­sled­ni­ci Ili­ra i pr­vi in­do­e­vrop­ski sta­nov­ni­ci na Bal­ka­nu. Nje­gov re­fe­rat na na­uč­nom sku­pu o ilir­skim stu­di­ja­ma, kao i dru­gi broj­ni na­uč­ni pri­lo­zi na ubjedljiv način su dokazali ilirsko porijeklo i autohtonost albanskog naroda.­

An­dro­kli Ko­sta­la­ri, biv­ši di­rek­tor In­sti­tu­ta za je­zik i knji­žev­nost u Ti­ra­ni, do­šao je do istog za­ključ­ka kao i nje­gov ko­le­ga Ča­bej. Pro­fe­sor Aleks Bu­da, biv­ši pred­sjed­nik Aka­de­mi­je na­u­ka Al­ba­ni­je, na jed­noj na­uč­noj kon­fe­ren­ci­ji ko­joj je pred­sje­da­vao is­ta­kao je ”ilir­sko-al­ban­ski kon­ti­nu­i­tet i al­ban­sku autoh­to­nost na svo­jim te­ri­to­ri­ji­ma”. Ta­ko­đe, o ilir­skom po­ri­je­klu Al­ba­na­ca i nji­ho­voj autoh­to­no­sti pi­sa­li su i go­vo­ri­li i po­zna­ti pro­fe­so­ri: Ma­hir Do­mi, Sha­ban De­mi­raj i dru­gi.

I na kra­ju, u Op­štoj en­ci­klo­pe­di­ji ju­go­slo­ven­skog lek­si­ko­graf­skog za­vo­da, Za­greb 1977, na stra­ni 81 na­vo­di se: „Al­ban­ci, na­rod in­do­e­vrop­skog trač­ko-ilir­skog po­ri­je­kla. Naj­sta­ri­ji sta­nov­ni­ci Al­ba­ni­je bili su Iliri; samo ime Albanac potiče od imena ilir – plemena Albana”.