Škrinja

Goran Sekulović

Kritika velikosrpstva od jednog Cincar-Crnogorca (X)

(15 riječi)

Borislav Pekić i ‘’Velika Srbija’’

 

Kada je nakon turskog spaljivanja rodnog cincarskog Moskopolja (u današnjoj Albaniji), Simeon Moshopolit bio primoran da s porodicom napusti zavičaj, odlučio je da sinove pošalje u svijet na sve četiri strane putanje nalik pravoslavnom krstu. Dakle, na sjever (Budim), istok (Crno more), jug (Solun) i zapad (Jadransko more i Dubrovnik). 

’’Jedina stvarna nepovoljnost Dubrovnika leži u putu do njega. U brdima preko kojih valja preći. U tim brdima žive divlji ljudi, Crnogorci. Nešto nalik na Kiklope, sa kojima se jakao Odisej. Preživeli trgovci pričaju da se tamo živi u kamenu i od kamena, te da se iz tog kamena, od kojeg su i ljudi sačinjeni, izlazi jedino kad treba harati, globiti, ubijati i seći turske karavane i ophodnje. Mada Simeon za ove priče nema ozbiljniju potvrdu od izveštaja nekog prilično nepouzdanog jermenskog gubertlije, izgleda da se ti Crnogorci, u izvesna sušna godišnja doba, turskim glavama dohranjuju. Jer, prema Jermeninovom dosta razumnom tumačenju, drukčije se do živim ekonomskim interesom ne može opravdati onoliki broj pomlaćenih Turaka, broj sasvim izlišan da se mislilo samo o slavi i časti. Žrtve velikih grčkih ratova i osvajanja – najpouzdanije merilo krvne cene za svaku legendu, pa i istoriju – čiji broj retko prelazaše nekoliko stotina, kao da potvrđuju Jermeninovo objašnjenje ekonomske pozadine ovih maskarada. Pogotovu što su one, opet prema Jermeninovom raportu, išle tako daleko da su Crnogorci jednom, kad je glad bila naročito svirepa, iz potaje na sopstveni rod digli ruku, i u poznate ga jevstvene svrhe, sasvim nehrišćanski, posekli. I to pod stegom jednog sveštenog lica. Oni su, doduše, ovo krvoproliće tretirali kao kolokotronisovski, patriotski čin i nazvali ga ’Istragom poturica’, istrebljenjem turskih izmećara i izdajnika narodnih. Simeon, međutim, zna, kao što je svaki Njago oduvek znao, zašto se vojne vojuju, i što se ljudi ubijaju. Pa, ako ove informacije baš i ne odgovaraju pravom stanju stvari u tim Brdima, jedna je druga izvan sumnje. I tamo su, u toj zabitiji, simeonski zlotvori Rusi u trubu zatrubili. Poslali im i cara. Cara vampira. Petra III, koji se, vele, predstavljao kao nekakav Šćepan Mali. A ovamo Rus bio. I to mrtav. Tek avet. Neupokojena duša onoga nesrećnog Romanova što ga Katarina carica zadavila... Ne treba, dakle, nipošto Brdima ići. Duž Adrijatika se ili južnije, preko Peći, valja provlačiti. Otkako, hvala Bogu milostivome, ukinuše onu slavjansku Pećku patrijaršiju, tamo, kao što je red, stoluju grčki episkopi, na koje se čovek uvek može osloniti... Ispada da mu za zapad, Dubrovnik, ostaje Georgije... Moraće se sa divljim crnogorskim etnikom nositi. Pa? Zar i drugi takvim iskušenjima neće biti izloženi? Šta su srpski hajduci bolji od Crnogoraca ili Arnauta? I jesu li turske krdžalije i austrijski panduri od njih uviđavniji?...

 

... I zar Georgija nisi poslao među divlje crnogorske brđane?... Kroz drobnjačka brda, podno gore Durmitora, probija se mali karavan – Simeon ga vidi jasno – Georgije, Irina i tri mazge. Zašto tri? Sa dve su otišli? O prvoj, na samaru, ćup. Na ćupu Prometej, Sizif, Tantal. Rđav omen. Argonaute je izabrao Simeon. Dedalusa i Ikarusa je ugrabio Isidor. Za trojicu se nesrećnika opredelio Georgije. A Teodoru je preostao krčag bez slike. Kao što im je savetovao, deca su u turskoj nošnji. Georgije u dimijama, sa ćubetom i fesom. Irina sva u crnoj feredži. Zbog krdžalija i sejmena. Ali u Simeonovoj očinskoj utvari nema Turaka. Na puteljak, pred karavan, iskaču divlji Crnogorci. Oči im sijaju kao u vukodlaka, a handžari podižu vetar. Georgije se maša za gradnjak da izvuče krst... Simeon pokriva oči.’’[1]

Isidor koji je bio upućen na Istok, iznenada stiže iz Dubrovnika u Kragujevac zajedno sa Irinom, ženom njegovog brata Georgija.

’’Što mu je brat Isidor, desnim krakom pravoslavnog krsta upućen da trguje na Istoku, iskrsao sa Zapada, i to u društvu Irine, hanumsetrećeg brata Georgija i njihovog sinčića Nauma, brzo se objasnilo. Zvezde su opet igrale jedno od svojih misterioznih kola, izmišljenih za zaluđivanje trgovačkih karavana. Upravljajući se prema nebu, ne znajući da njime komanduje đavo, Isidor je, umesto na Istok, otišao za bratom na Zapad. Nepoverljivi Simeon, načelno spreman da u priču ne poveruje, posredstvom domne Teodore, poznade u samovoljnoj izmeni očevog zaveta prst božiji, jer ko bi se o snaji i siročetu Naumu starao da nije bilo Isidorove navigatorske omaške? Nekoliko je puta zahtevao da mu se opiše kako mu je brat miljenik pao od crnogorskih handžara ne stigavši da iz turskih halja izvuče krst i njime se od turkoždera zaštiti.

... Otkriće da je nasamaren, ponižen i opljačkan od rođenog brata, pored poraznog dejstva na sluh, imalo je i dobru stranu: zbog nje nije srcu uzeo ni Irinino priznanje da Isidora nisu zaludele zvezde, nego strast prema njoj, kojoj je ona, nemajući kud, udovoljavala. I da o strašnim Crnogorcima ništa ne ume reći jer navodnom prepadu nije prisustvovala, nego joj je vest o pogibiji muža, pri sakupljanju granja za vatru, donio Isidor.’’[2] Starim Crnogorcima, Dukljanima, dobro poznata i opisana ’’zla raška struja opet se pojavila, ili: ako nemaš neprijatelja, rodiće ti ga majka. Ono što je bilo prikazano kao ’’crnogorsko divljaštvo’’, zapravo je bila laž, tj. to je ustvari bio jedan antcrnogorski mit koji se i ovog puta podredio i stavio u službu jedne od (veliko)srpskih manipulacija i ujdurmi. Naime, onaj krak trgovačkog osvajanja Balkana iz zavještanja genosa Njegovan, koji je krenuo iz Moskopolja u južnoj Albaniji, dakle rodnog mjesta ove (pra)stare cincarske familije, i išao ka Jadranskom moru, tj. ka Dubrovniku, prirodno je morao proći preko Crne Gore, Drobnjaka, ispod Durmitora. To je bio već od ranije – manje-više  po bezbjednosti sličan svim takvim putevima – siguran i dobro uhodani trgovački i karavanski put koji je vodio od Istoka ka Zapadu. Jednog od četvorice braće Njegovan, Georgija, nijesu ubili (a potom ’’izeli’’!?) ’’crnogorski divljaci’’, već njegov rođeni brat Isidor, kome je predrasuda o crnogorskoj ’’divljini’’ i njenim ’’primitivnim’’ i ’’zlim’’ gorštacima dobro došla da im prišije i ono što je on sam učinio: ubio i opljačkao brata Georgija i izvršio ’’otmicu’’ njegove žene a svoje snahe, da bi došavši iz Dubrovnika u Kragujevac pokrao, kako vidimo, i brata Simeona.

Kir Simeon Lupus Njegovan za tog svog strica Isidora u pismu svom unuku Gazdi Simeonu kaže: ‘’… Taj, Simeone, upamti, nije bio samo kleftis, lopov, već, po krupnoj verovatnoći, i ubilac rođenog brata Georgija, što se nas, međutim, takođe više ne tiče…’’[3]

 



[1] Borislav Pekić: ’’Zlatno runo’’, Laguna, Beograd, I tom, str. 489/490, 497, 561

[2]Borislav Pekić: ’’Zlatno runo’’, Laguna, Beograd, II tom, str. 45,52

[3]Borislav Pekić: ’’Zlatno runo’’, Laguna, Beograd, IV tom, str. 373/374

 

 

 

 

 



0 Komentara

Ostavite komentar

• Redakcija zadržava puno pravo izbora komentara koji će biti objavljeni. • Komentari koji sadrže psovke, uvrede, prijetnje i govor mržnje na nacionalnoj, vjerskoj, rasnoj osnovi, kao i netolerancija svake vrste neće biti objavljeni. • Prilikom pisanje komentara vodite računa o pravopisnim i gramatičkim pravilima. • Nije dozvoljeno pisanje komentara isključivo velikim slovima niti promovisanje drugih sajtova putem linkova. • Komentari u kojima nam skrećete na slovne, tehničke i druge propuste u tekstovima, neće biti objavljeni, ali ih možete uputiti redakciji na kontakt stranici portala. • Komentare i sugestije u vezi sa uređivačkom politikom ne objavljujemo, kao i komentare koji sadrže optužbe protiv drugih osoba. • Objavljeni komentari predstavljaju privatno mišljenje autora komentara, i nisu stavovi redakcije portala. • Nijesu dozvoljeni komentari koji vrijedjaju dostojanstvo Crne Gore,nacionalnu ,rodnu i vjersku ravnopravnost ili podstice mrznja prema LGBT poulaciji.