Piše: Slavko Mandić

Da ne znamo ko je i što čini Crnoj Gori i Crnogorcima od kad su ga poperili da nam dušu cijedi i državu urušava, pa ajde-ajde. Ali ovako, dok ga gledamo nasmijanog, istina manje sad no onda kad je krilao, misleći valjda da mu niko nikad ništa moći neće, čudu se ne možemo načuditi. Ni mi ovdanji, a kamoli bezezeknuta Evropa, kako je to volio da kaže prijatelj moj vrli, danas na nebesima odakle posmatra ovu sprdnju od svega i svačega, pitajući se od čega li je načinjen ovaj bratko, kabadahija i mufljuz? I svevišnji glavom vrti, recitujući onako za sebe više „…Srpkinja ga još rađala nije…! I nije, složiše se apostoli vaskoliki i odoše svak na svoju stranu.

Uvod u „karakter“ nečega ovakvog bio je neophodan da bi se objasnila „čast“ brata Abaza na večeri Evropske jevrejske zajednice u Krakovu. Putujući cirkus, reče nešto što ni sam nije razumio. A kako bi tek prisutni, koji iz pristojnosti moraju da slušaju raznorazne poluumne brljotine. Ovaj o kome se zbori izgovori da je ponosan na to što su Jevreji u njegovoj zemlji više nego dobrodošli. Kao da dolaze u aranžmanu neke turističke organizacije na sedmodnevni odmor. Kao da Jevreji ne žive u „njegovoj“ zemlji, no samo Srbi i po koji Rus. U zajednici sa popovima, koji su bratu Abazu više no rođena braća. Posebno Prle i nešto manje Jovan Nedostojni.

Na koju je zemlju mislio smijenjeni, kad je rekao da je njegova? Po izvedenici iz svakodnevnog ponašanja prema Crnoj Gori, ne može biti da se o njoj radi. Moguće o susjednoj, u kojoj je mnogo više svoj. Sitniji no što jeste kad tamo ode, čak i kad se sretne sa najsitnijom Vučićevom poltronerijom, koju nastoji da nadmaši dijeleći crnogorsko i šakom i kapom. Samo da mu ne zamjere što i da ga ne vrnu tamo đe nikad do ništa nije bio.

I dok mu laž jedna drugu sustiže, čusmo umovanje koje, kad ga on izgovori liči na ispodprosječan vic.
“Lako je biti na pravoj strani, iako je strah nekada možda udoban”, kazao je.

Prava strana je, njemu kako kaže da slaže,  zaštita ljudskih prava i univerzalnih vrijednosti, borba za mir i promovisanje svega što daje pravdu građanima.
„Ljudi moji je li ovo moguće“, prozborio bi i danas legendarni Mladen Delić? Ludnica, što je ovo?“.

Ludnica, dobro je kazao. Važi ta konstatacija, jer njoj nije potreban Ustavni sud da je potvrdi. Dovoljno je gledati  face mnogijeh na sceni danas, čut po neki idiotluk i konstantnu lažavinu i eto, to je to. I onda taj takav ode među civilizovane Jevreje da im održi slovo. Bože, sprdnje.

Laž brata Abaza kulminirala je neđe u prvoj polovini. Ne trepnuvši reče: Životna je čast svakog lidera da služi svojoj zemlji, i to je i moja čast. Ali to nije dovoljno. Čast je pružiti ruku drugima. Ponosan sam na to što su Jevreji u mojoj zemlji više nego dobrodošli. Ponosan sam na to što u Crnoj Gori ne živi antisemitizam…

Zajednički imenitelj svakoj rečenici je laž.
Idemo redom:
Brat Abaz nije lider Crne Gore. On je smijenjeni premijer, koji je političkom trgovinom sa samo 3 mandata u Skupštini,više ucjenom, došao na tu poziciju.

Brat Abaz ne služi svojoj zemlji. Jer, njegova zemlja bi trebala da bude Crna Gora, a po onome što joj čini, za račun Vučićeve Srbije, jasno je da ona to nije.

Brat Abaz kaže da je to njegova čast. Opet laž, jer brat Abaz časti nema.

Laž u svakoj rečenici, a u nekima i više njih. Odvratno je pośećati na njih, jer to što su nam uradili on i njegova družina predstavlja metastazu jednoga društva. I to onoga koja je koračala ka Evropi uzdignute glave. Danas kleči i ječi.

Reče ovaj čimbenik srbijanske klerošovinističke i vučićoidne vlasti da je u Crnoj Gori dosta urađeno u borbi protiv organizovanog kriminala. Mora da je mislio na paljenje cigareta, koju je nadgledala skoro kompletna URA. Kako su im šleperi promakli, i izgubili se đe je trebalo i đe je ranije dogovoreno, za sad se ne zna.

Ali znaće se.

I uz još mnogo toga što mora doći na dnevni red, poput časnog Belvedera, moći će  tada i brat Abaz da saopšti da je u Crnoj Gori zaista dosta urađeno u borbi protiv kriminalnih klanova.
Do tada, za samo malo strpljenja, molim!