Piše: Slavko Mandić

E, jadan li je čoek kad mora da čini što mu se reče. A ne bi kad bi mogaˊ uteć pa se zabit u kakvu pojatu da čeka neku novu URU, znajući da ovakva nikad više svanut neće. Mada, i nije toliko, jer ako mora da se povinuje mimo svoje volje, da klečeći povije rep, tu čoˊeka nema, niti ga može biti. To je neka mješavina ničega i svačega. Mućni pa prospi, kako je narod vazda za takve zborio. Eto, takav je i ovaj naš izrod što nas strefi kao strašni sud, nečesovo čudo velje, nepomenik, poslat da nam zemlju uždi i preda je sotoni. A mislili smo da je najgrđi onaj što je brda pomjeraˊ i vasionu doticaˊ. Za ovoga, onaj je karakter. Lagao je i on, ali ni zeru ovoliko koliko ovaj. Ovaj kaˊ da ga je Ćosić pravio. Dokazan postupcima do te mjere da bi mu se i otac nacije ponosio zadovijek. I nije samo lažov. On je i šaljivdžija, pa će bit i da je onaj iskazani ponos prošlogodišnjom zlom akcijom policije petog septembra na Cetinju, kada su specijalci kojima je on bio vrhovnik, trovali svoj narod, u stvari bila kakva sprdačina.
Takvome se nikad ne zna. Izudaran glasovima razuma, možda bi čak, velim možda, kad bi smio od vlasnika i suvlasnika, ovaj vladin čelnik sa samo četiri poslanika, odlagao potpisivanje veleizdajničkog akta do bezsvijesti. Ali, na njegovu žalost, sila boga ne moli. A sila je Vučić, davalac zgrade za bratske potrebe, a božji izaslanik Prle, njegov lični pop, važniji mu od svekolike Crne Gore. Zato sad munja domaće proizvodnje, junači sebe odgovarajući preśedniku države da će temeljni ugovor biti potpisan, a da će svako biti odgovoran za svoje poteze. Konačno da se razumije da je premijer shvatio da će jednoga dana odgovarati za veleizdaju koju namjerava da sprovede. To se ni u jednoj zemlji na svijetu nikome ne prašta, pa valjda neće ni u ovoj našoj, onoga dana kad Crna Gora opet bude opet bude pravna državna i kad profunkcioniše u punom kapacitetu. Bez ovih uslugarskih prirepaka, od čijih postupaka crveni ponosna i slobodarska Crna Gora. Od ovakvih ljudskih minijatura, naslaganih po vertikali važnih funkcija koje im daju mogućnost da razaraju i uništavaju svoju domovinu i pružaju ruke tuđinu i zlotvoru, poput onoga što je orgijao prije nekoliko dana po Lovćenu, osvještavajući nakaradno krše krvavoga Karađorđevića, čiji je zločin paljenja i ubijanja đedovine zapisan zlim pismom ljudske sramotnosti.

Zlo je śeme Dritan posijao po Crnoj Gori. Dug će oporavak od takve variole biti, ali on mora biti nauk svima koji dolaze da nikada više ne dozvole da nam državu zajaše slična jadikovka, urnebesna tragedija, mrkli mrak ljudske duše, tuđe podštapalo. Ipak će potpisati izdaju, bez sumnje. Mora, jer ko zna čime je sve zavjetovao, kolika je god šaljivdžija, da neće odustati. Ubjeđivali su ga i zapadni prijatelji, oni isti koji su ga podržavali, a čiji je danas postao problem. Ali, džabe. Nešto je njemu i od njih jače. Debelo je zaglibio Dritan.

Bogu fala da potpiše taj nevažni akt, pa da se s njim završi mreža laži. Da se razgrnu prevare i zablude i ogoli istina kojom će slika ove zlokobne družine kristalno čisto pokazati namjere kojima su kanili da zatru ime Crne Gore i predaju je crnome đavolu.

Međunarodna zajednica pročitala je Abazovića. Trebalo joj je vrijeme, i pored činjenice da im je on žestoko pomagao da se osvijeste i shvate kakvu su neman njedrili. Veliki teško priznaju vlastite poraze, a ovaj je baš to bio. Zato ni Džudi Rajzing Rajnke, ambasadorka moćne Amerike u Crnoj Gori, nije mogla da odćuti kad je njen nekadašnji miljenik odvalio glupost da Gradsku TV treba blokirati. Još gluplja je bila odbrana njegovog (ne)djela iz vlastog kabineta. Tamošnji mudrolozi su smislili da šefov glup ispad mogu opravdati objašnjavajući ga šalom relaksiranog čudovišta. Ali iskusna ambasadorka nije naśela kabinetskim lažovima. Jasno i glasno je saopštila Asbazoviću da zaštita istinske slobode i nezavisnosti medija nije šala. Time mu je poslala jasnu poruku, da jasnija nije mogla biti. Dodala je još da izabrani zvaničnici i političari imaju odgovornost da štite novinare i trebalo bi stvoriti  uslove da pravosudne institucije, mediji i civilno društvo obavljaju svoje dužnosti nezavisno, odgovorno i bez nepotrebnih uticaja.

“Zaštita istinske slobode i nezavisnosti medija nije šala”, napisla je Rajzing Rajnke.
Preznojila se, nakon ovog šamara blijeda domaća kopija njihovog Vučka.
E sad će iz inata potpisat lažni temeljni. Dovešće Prleta, druga iskrenog, taman koliko je i on sam, i orgijaće po vili Gorica. Trebaće nakog toga deratizacija, dezinsekcija i dezinfenkcija makar šest mjeseci. Toliko otprilike traje da se izagnaju  nečastivi.