Škrinja

Goran Sekulović

Kritika velikosrpstva od jednog Cincar-Crnogorca (XI)

Jun 02, 2022 4 Komentara

(15 riječi)

Borislav Pekić i ‘’Velika Srbija’’

 

Pekić genijalno sagledava i izvanredno umjetnički predočava činjenicu da su Njegoš i s njim dakako i Crna Gora zarasli ‘’u ruski korov.’’ On uviđa da za to nije kriv Njegoš i da nijesu krivi sami Crnogorci već ‘’Austrija, Zapad, Miloš’’ (Obrenović, rodonačelnik austrofilske dinastije, za razliku od proruskih Karađorđevića), koji su imali – baš kao, može se to sasvim činjenično reći, i današnja Evropa – više vjekova pogrešnu, kratkovidu, egoističku i neevropsku politiku pa su uskraćivali novčanu pomoć Crnoj Gori, a stalno tražeći da se uspješno i hrabro suprotstavljamo Turskoj.  Ova od strane Zapadne Evrope neznavena, nemudra, slijepa i gluva politika, poručuje Kir Simeon Lupus Njegovan, tj. Borislav Pekić kao predstavnici jedne realne, zdrave, zemaljske, građanske, civilizacijsko-trgovačko-progresivno-kulturne, a ne nebeske, kosovske, fantazmagorične, velikosrpske, nacionalističko-šovinističke, klerofašističke politike, imaće za neizbježnu posljedicu – i mi je danas u Crnoj Gori i u regionu itekako živimo i trpimo!? – da će za nju ‘’ko zna ko’’ (a zna se ko!?) ‘jednom u budućnosti morati da plati.’

‘’(Ako na Ruse misli, dobro je, ali ne se čini, taj je zarastao u ruski korov. Ali nije on kriv. Kȓiva je Austrija, Zapad, Miloš, što se stegli, dinar čoveku ne daju, a ištu da bude hrabar, ponosit, nepokolebiv pred Turcima. Kratkovidna je ta dardanarijatska politika, i ko zna ko će za nju jednom u budućnosti morati da plati.)

 

‘Krv pravedna dimi na oltare,

ćivoti se u prah razvijaše! –

Zemlja stenje, a nebesa ćute –

Luna i krst, dva strašna simvola –

njihovo je na grobnice carstvo –

-         Sljedovat im rijekom krvavom,

u lađici grdna stradanija,

to je biti jedno ili drugo –

Ali hula na svešteni ćivot,

koji ga je mlekom odranio,

to mi prsa u tartar pretvara –

Čvor ne treba na pravû mladiku?

što će luna na krst stradanija?

što l' bjela suncu na zjenicu?’

(Ćivoti, lađica, stradanija, prsa u Tartar, mladikin čvor, sunce na zenicu – svašta! Reč ja ovde, spojenu s drugom, ne razumem. Ovako je govorila tvoja pokojna baba, a moja nesrećna mater kad je iz leda ustala!)

‘Vjero prava, kukavna siroto!

Strašno pleme doklen ćeš spavati?’

(Ovo se belodano na Srbe odnosi. Samo oni na Balkanu ovako mrtvo spavaju. Ali, ako se poeta nada da će ih ovim zapevanjem prenuti, bojim se da ga čekaju teška razočarenija.)

‘Neki jedan, to je kâ nijedan,

Nâko da je više mučenija.’

(Zato mi imamo poslovicu: „Jedna špekulacija kao nijedna, jedan sin kao nijedan.“)

‘Vražja sila odsvud oklopila;

da je igđe brata u svijetu

da požali, kâ da bi pomogâ.

Pomrčina nada mnom caruje,

mjesec mi je sunce zastupio.’

(Ovo bi se moglo odnositi na Miloša, koji zbog neznanja svetskih jezika ne može Crnu Goru ni da žali, a nekmoli da joj pomogne.)

Uh, što mislim, kud sam zaplivao?

(I ja se pitam, vladiko.)

‘Mlado žito, navijaj klasove,

pređe roka došla ti je žnjetva!

Divne žertve vidim na gomile

pred oltarom crkve i plemena,

čujem lelek đe gore prolama.

Treba služit česti i imenu!

Neka bude borba neprestana,

neka bude što biti ne može,

nek âd proždre, pokosi satana!

Na groblju će iznići cvijeće

za daleko neko pokoljenje!’

(Ne razumem ni ovo preterano, a „borba neprestana“ još mi se i ne dopada, ali cveće za daleko neko pokolenje pada mi na srce, jer to i naša Firma radi – stiče za testamentarnu budućnost.)

A što se tiče mojeg nesnalaženja u vladičinom pojanju, ako držiš da su mi cifre okamenile mozak za lepotu, evo šta za ovu besedu veli Njegošev sopstveni akter, neki serdar Vukota:

     ‘Bog sa nama i anđeli božji!

A evo si udrio, vladiko

u nekakve smućene vjetrove,

kâ o marču kad udri vještica

al' u jesen mutnu vjedogonja.’

Iste noći pokušao sam izići na kraj i sa drugim vladičinim pojetičnim sočinenijem, Lučom mikrokozmom. Tu sam se još grđe proveo. Nisam baš ništa razumeo. Tipota. Gotovo ni to mikro, iako mi je skoro maternje.’’[1]