Borislav Pekić:

‘’… Postoji samo jedna Umetnost, a ne Njegoš na jednoj, a Milton na drugoj strani sveta.’’

‘’… U istoriju ujahuje, ne videći između nje i pakla nikakve međe.’’

‘’… Misterija ova ostaće nam bona:/U paklu da li bolje nam je biti/Ili u životu, zvanom istorija,/Živeti s nadom, pa ma šta da bude?’’

‘’Šta je, druže, taj pakao/Za onog ko je živeo?’’ (Anonim)

U srži, žili kucavici, u bitku i revolucije i umjetnosti je da se ne obaziru na dosadašnja iskustva u svojim sferama, već da grade na potpuno novim premisama i u skladu sa potpuno drugačijim, neuporedivim, do sada i do tada! nepostojećim, tajnim, nepoznatim, promišljanjima, vizijama, snovima, ’’receptima’’ i pogledima na svijet.[1]

Na kraju, ili na početku, ko i što može biti izdržljiviji, istrajniji, veličanstveniji, od revolucionara-graditelja, onih ‘’što u ime proletarijata grade nov svet’’, revolucionara-graditelja ’’koji ima viziju’’ i ’’koji zna šta hoće’’? Mora da i Kišov Boris Davidovič Novski nije osjećao ništa osim nesnosne jare, ''spolja i iznutra'', i mora da je i sam bio plamen, ’’žešći od svih’’. A ’’šta može vatra plamenu?’’, revolucionarno-graditeljskom plamenu i plemenu?! Mora, dakle, da i Boris Davidovič u grotlu svoje vatrene grobnice, poput Simeona Njegovana u nesnosnoj jari svoje grnčarske peći, nije gubio vrijeme na ’’usavršavanje oblika’’ dosadašnjih političkih i društvenih revolucija i osobito Oktobarske revolucije – ’’ostaviće ih za kasnije, kad iz ognja iziđe’’. Mora da je i on bio svjestan da ’’sad treba da iskoristi priliku i prodre u tajnu’’ revolucionarnog ideala kao takvog i u tajnu apsolutnog žrtvovanja života – na oltaru slobode, čovječnosti, istine, poštenja, etičnosti, ljudskosti, pravednosti i dostojanstva za nove generacije i ’’daleka neka pokoljenja’’ – koju svaki pravi i istinski revolucionar-graditelj je spreman i da zahtijeva i da podnese.

2. Isidor, posljednji Njegovan:  Genijalni, tragični umjetnik, graditelj monumentalnog spomenika Revoluciji

Pekić je, kako kaže za sebe, ’’hroničar beogradske čaršije, ili skromnije, njenog aromunskog, romejskog, makedo-vlaškog, crnovunaškog, po srpski – cincarskog soja.’’ Tragajući za ’’pronicljivim i otpornim stvorenjem’’ koje bi se ’’uhodarski neopaženo prokrijumčarilo u tri puta zabravljene duše Njegovana...’’ čiji se ’’put prema zvezdama okončao’’[2] jer se ’’nema više kud’’, pošto se ’’zemaljsko Zlatno runo ugrabilo’’ i ’’nema se rašta dalje ploviti’’, Njegovana koji su jedna od istorijski najtipičnijih i najuspješnijih, najuglednijih i najbogatijih cincarskih porodica, porodica čiji hroničar se –’’kada je već digao pamet sa kojekakvih alibija, spreman da se lično prihvati nečovečnog i nelojalnog posla denunciranja sopstvene krvi’’ – ’’u srećnom nadahnuću, poteklom iz ranog djetinjstva, opomenuo poodavno zametnute bajke o Porodičnom Duhu, jedinom tuđinskom telu kadrom da bez štete po sebe opstane u zagušljivim trezor-kućama svojih uglednih rođaka.’’[3] Nikako ne treba brkati, ’’nevidimi, ali i svevidivi’’, ’’Porodični Duh’’ sa bilo čim plemenskim, paganskim i vjerskim, pa ni ’’sa krsnom slavom u Srba, čija se rodoljubna istorija svela još samo na povod kulinarskim uživanjima...’’. ’’... Ove su Duše, ovi dobri porodični Geniji..., nešto bitno drugo, praiskonsko, izvan Tradicije i Istorije, pa i van Pisma i Jezika; nešto, usuđujem se reći, proizišlo iz neprozirne pene trajanja, kao munjevita iskra u sudaru života i vremena.’’[4] Porodični Duh je nužno potrebno pronaći, jer ’’ono što preostaje jeste da se... nađe smisao... da se... zemaljsko Zlatno runo na kantar stavi. Jednom se i čovek, i porodica, i narod moraju zaustaviti, osvrnuti i odvagati svoju prošlost, ne bi li došli do saznanja da li je uopšte bilo svrhe prevaljivati je... Samo je sumnja bila kadra da potraži smisao tamo gde on, u izobilju, nebrizi i oholosti, nikome nije izgledao potreban.’’[5]

A upravo je Gazda Simeon Njegovan – koji na Badnje veče 1941.g. u neprekidnom monologu, tj. ’’dijalogu’’ sa svojom umrlom ženom Tomanijom, rezignirano joj saopštava na što je spalo njegovo ’’zlatno runo’’, odnosno njegova ’’krvnjaostavština’’ – neđe daleko, daleko ranije, dakle, u davnašnjoj mladosti, bio zapao u ozbiljnu sumnju ‘’da potraži smisao’’ svog dotadašnjeg gurbetskog, trgovačkog puta, pa i ne samo tog poslovnog dijela života, već i budućeg bračnog i porodičnog, i to baš sa Tomanijom, koja je poticala iz čuvene takođe cincarske porodice Sina iz Austro-Ugarske carevine.

Daleko, dakle, prijete hladne januarske slovenačke noći, kada se tradicionalno okupljaju svi pripadnici familije Njegovani Njegovan-Turjaški – ovog puta ne sluteći da je na pragu sveopšta ratna, ideološka i revolucionarna kataklizma koja će i njih dakako satrijeti i praktično pomesti sa istorijske i životne pozornice[6] – Simeon Lupus Njegovan piše unuku Simeonu (Gazdi Simeonu) o viševjekovnoj sudbinskoj potrazi Njegovana za zlatnim runom, u trenutku kada se plaši da ga porodica gubi zauvijek s obzirom da je ozbiljno namjeravao da napusti trgovački posao, tj. firmu, i da se sa cirkuskom jahačicom konja Julijanom i životno i profesionalno udruži u budućnosti. Ili, kako je tada mladi Simeon razmišljao na životnom raskršću i u, dakle, sumnji: ‘’… Nije moguće i u FIRMI BITI i BITI. Ako si u Firmi, onda nema tebe. Ako tebe ima, nema Firme. To su Pravila igre.’’ 

Njegov đed Simeon Lupus mu, pak, poručuje: ‘’To je pripovest o našoj porodičnoj Argonautici. Mnogo se o njoj ne zna, a što se zna, nije uvek pouzdano i kreditibilno, ali tako je i s onom pravom Jazonovom pustolovinom, tako je sa svim legendama u koje je zarasla čelovečska povest. Porodičnim istinama ne potrebuju dokazi da bi im se verovalo. One se osećaju kao što se ćuti Bog.

Koliko u našoj dvojnosti ima božje kazne i stvarne nesreće, kao što je oduvek pripovedala trgovačka pola simeonske prirode, a koliko božje povlastice i jedne, ne svakad baš jasne sreće, kao što se branila umetnička polutka svakoga Simeona, saznaće se tek na kraju porodične Argonautike, i to će, mislim, dano biti poslednjem Simeonu, ma ko to bio. S njim će genos saznati za čime je on to kroza stotine i stotine godina gurbetovanja, paćenja, straha, briga, truda i neizvesnosti zaista žudeo, i da li je to što je stečeno i postignuto bilo vredno tolikog žrtvovanja. Do tog časa je, sinko, sve mutno. Do tada se ništa kategorično ne može znati. Pre toga svi radimo  n a p a m e t. Ja za zemaljsko, otac ti za nebesko, a ti za konjsko carstvo. Radimo kao što dobar, pošten čovek radi za paradisos, verujući u njega, ali ne znajući da li ga igde zaista ima.

Voleo bih zato da me dalje čitaš imajući u vidu zdravu mogućnost da Zlatno runo kome stremimo i ne mora biti što mu ime kazuje.

Možda, naime, ono uopšte i nije zlatno?

(Da ga nema nikakvog, da je naša plovidba teranje fatamorgane, ne smem ni da mislim.)

Rastajući se, ja produžim Firminim, ti Konjskim putom, možda idemo krivinama nevidimoga cirka, na čijem ćemo se kraju sresti? Ne umem ti to bolje objasniti nego žalostnom slikom – zamisli da poslednji Simeon sav  n a š novac utroši na konjsku kožu, da to naše slavno Zlatno runo, taj Hrisomalon deras Njegovana, bude crna konjska koža što se po austrinskim klanicama viđa o kuke obešena?

Ta je mogućnost sretanja, razume se, sad već misaona. Jer, ako ti iz Firme odeš, ona će propasti. Drugog, trgovačkog kraka cirkla, da se s njime sretne neki umetnički Simeon, neće biti.

Podozrevam, uostalom, da će se s tobom naša Argonautika i završiti. Kad se iz Firme, porodice, k o l a  iščupaš, iskoreniš, nećeš više osećati ni obavezu da svog prvorođenca imenom Simeon krstiš. Anditetos – naprotiv. Klonićeš se svega što te na nas podseća, i što te n a  nas o b a v e z u j e.

FIRMA JE I SVA NJENA PROŠLOST. Sve što je ikada bila ili htela, pa blagodareći, jamačno, nekom tvom dvojniku, nije u tome uspela. Firma je i mrtva familija Njago, svi njeni mrtvi Simeoni, i sva njena druga mrtva imena. Firma je vekovni Simeonikos tropos, simeonski način – život dug, tegoban, patnički, zabrinut, nesiguran. Dobitkom i gubitkom život izmuljan, pa na suncu računa stvrdnut u ktimu, posed, kao što se od gline mesi ćup za dukate ispod meda. FIRMA JE, SIMEONE, TAJ ĆUP U KOME SU ISPOD PELENA ŽIVOTA POKOPANE DUŠE MRTVIH I ŽIVIH SIMEONA.’’[7]

Porodični Duh Njegovana nikada ranije, pa čak ni u najtežim okolnostima kao što su bile godine 1769. u Moskopolju i 1801. u Beogradu, ‘’nije imao predosećaj da se od porodice definitivno oprašta. Netoliko štobisumnjaousposobnostGazdaSimeonadaje, uokolnostimapredsmrtneagonije, spase, već štojestrepeodanjegovpojedinačanodgovor, akogaibude, nećeimatinikakvesvrhe. A neće ga imati ako je proces nekog dubljeg preobražaja u toku. Ako je, ne daj bože, u toku promena koja će dovesti do sveta bez porodice. Ili do sveta u kome bi svi bili jedna porodica, što je još gore. Sveta u kome bi, nezamislivog li užasa, ljudi jedni drugima bili braća, te imali usađen osećaj da su jedni druge rodili i time preuzeli svetu obavezu da se međusobno štite. Ukratko, do nepodnošljivog protivsveta u kome bi svako svakoga testamentarno nasleđivao i sva dobra, celo Zlatno runo, ma šta pod njim podrazumevali, svima podjednako pripadalo.

Ova se ideja učini našem Porodičnom Duhu toliko revolucionarno nepriličnom i nespojivom sa prirodom njegovog pozvanja da namah stade i pred drugom, još luđom i destruktivnijom. Do ovako fatalne vizije sveta bez porodice, države i privatnog vlasništva, bez konkurencije i nadmetanja, bez žudnje za moći i blagom, bez lične i kolektivne taštine, jedan normalan Porodični Duh svakako ne bi sam mogao da dođe. Subverzivna misao protivurečila je samim temeljima njegovog zemaljskog postojanja i delovanja. A on je, eto, do nje ipak došao.’’[8]

Hroničar Njegovana, njihov ‘’kuzen Borislav’’, ima ubjeđenje da jedna od glavnih njegovanskih maksima, ’’PAN METRON ARISTON ili SVE SA MEROM baš i nije tako mudra grčka poslovica, te da na ovom svetu i u njegovoj istoriji sve baš i nije saobraženo obimu ljudskog razuma i snazi ljudskog računa... Kaka crna mera u bogaćenju? Da je ima, ne bi bilo bogaćenja!... Ima l’ mera u vlast kad je čovek zajmi? Nema! Ima l’ mera u strast kad ona njega zajmi? Nema? Što samo u profit da ima?... Sve sos mera, pa ćeš da dođiš do velika slava! Moj tur, oćiš! Će dođiš do ćepenak u ciganjska mala!...’’[9]

(Nastavlja se)