Kultura

Eseji: Goran Sekulović

Pekićeva, a naša, zloćudna rasa

Jan 20, 2022 1 Komentara

(15 riječi)

U skladu sa reklamnom porukom globalne marketinške kampanje „Svjetsko, a naše“, dali smo naslov ovom tekstu ’’Pekićeva, a naša, zloćudna rasa“. Pekić je pisac svjetskog renomea koji je umjetnički, dakle, univerzalno prikazao naše zlo, zlo kao jednu od najvrjednijih konstanti i činjenica, istorijskih zakonitosti i osobenosti etnosa i etosa ovih naših balkanskih prostora.Književnik Milovan Danojlić o oprostu i praštanju piše: „Oprost pretpostavlja sposobnost mijenjanja raspoloženja i dopušta mogućnost obnove  života, njime se raščišćava prostor za koračanje napred. U oprost je seme nade. Onaj ko je opsednut prošlošću, zarobljen njome, digao je ruke od svake nade.

Ali, nije lako praštati i zaboravljati. Posebno ne malim narodima. Jer, njima je, odnosno nama, i zlo „neka vrednost“, čak često i jedina vrijednost, kako piše Pekić. Živjeti sa zlom kao nerazdvojim dijelom vlastitosti, vlastitog ja i vlastitog bića. Ova konstatacija ima ne malog značaja za karakter naše duhovnosti uopšte, književnost i filozofiju, pogled na svijet, posebno. Naša misao, naša književnost počiva (i) na vrijednosti zla. To znači da je zlo jedna od osnovnih tema naše književnosti, ali i jedan od presudnih, čvornih elemenata u životima ljudi i generacija na ovim našim balkanskim prostorima. I, kako zaboraviti i oprostiti zlo, kada je ono odredilo život ne samo jednoj, već mnogim generacijama. To znači da je potrebno da protekne nekoliko generacija, pa da počne proces zaboravljanja i velikodušnog opraštanja. Ali, malo-malo, na Balkanu se rađalo novo, najčešće, ratno zlo. Zato je naš mozak istorijski mozak, piše Pekić, a ne mozak od trice i kučine. Nikad, do smrti, ne zaboravljamo zlo, podsjeća Pekić. Trice i kučine su za druge, mi smo za nešto drugačije vrijednosti skovani i dati, za odgovornost, istoriju, a to znači za izazov istorijskog zla.

 „Vi ste veliki narod, pa vam je lako da zaboravljate. Pogotovu zlo. A mi smo mali, malecni, šaka jada. I zlo nam neka vrednost. Počesto druge ni nemamo. Moramo i njega kao oči u glavi čuvati, gospodine Tajni savetniče. Nikad ga, do smrti, ne zaboravljamo.“ Mi smo pomalo mimo svijeta, istorijski. Pekićev junak mirno saopštava, kao da se izvinjava, ali da tome nema prigovora i pomoći, jer je to tako odvajkada i sa time se moramo prosto pomiriti i prihvatiti ga kao nešto najrođenije: „Takva nam rasa, gospodine. Zloćudna.“ I konstatacija čak o zloćudnosti je – zloćudna. Iskazana na zloćudan način, poput  teškog, neumitnog i nezaustavljivog malja koji bije po nama, i po drugima, iz visina i dubina kosmičkog beznađa i mraka. Ili, kako kaže, neposredno, prosto i jednostavno, s mirnoćom višega reda, metafizičkom, svjetski, a po naški, Dado Đurić: „Nema spasa“. Na Balkanu žive narodi koji pamte, ne zaboravljaju, sjećaju se. „Ti su Vam Nemci baš čudaci. Ničeg se ti ne sećaju. Ni rata. Ko da im mozak od kučine.“

A na Balkanu se strogo razdvaja zlo i dobro, raj i pakao. I nije nimalo slučajno što je to svijet jelinski, u korijenju i susjedstvu antičke Grčke. I nije slučajno crnogorski pjesnik Vojislav Vulanović skovao stih: ’’Crnogorci su potonji Grci’’. I nije nimalo slučajno što su i Crnogorci zaljubljeni starinom kao i Grci ‘’u misao i reči’’. I nije nimalo slučajno što su u mislima i riječima i dobro i zlo, jer kako često ističe Pekić – ’’ono što nam daje život, to nas i ubija’’. Ta još stara, pradavna, mitska, fantazmagorična, grčko-cincarsko-aromunska, protobalkanska zakonitost i filosofija objašnjava svu složenu, dvosmislenu, kentaursku, pekićevsku i njegoševsku prirodu ’’borbe neprestane’’ kao našeg, domaćeg, balkanskog, ali i univerzalnog, svjetskog, pankosmičkog i sveljudskog bitka.  

‘’Najzad razume grčku zaljubljenost u misao i reči. Razume zašto su Jelini više cenili zvezdočatce i filosofe od vajara, besednike od slikara, i sve sorte blagoglagoljivih politikanata po agorama respektovali više od ćutljivih majstora grnčara i rezbara, bez kojih bi se danas, možda, i znalo kako su preci Moskopoljana mislili, ali se pojma ne bi imalo o tome zašto su baš tako mislili, jer o tome kako su živeli, ništa se ne bi znalo. Sa rečima su se Grci osećali slobodnijim. Već i po prirodi promenljivog jezika i  ljudske prevrtljivosti, i reči, i Grci sa rečima behu slobodniji nego u kamenu, linijami i boji. Kad se s božjom materijom radi i od nje mnogo zavisi. Ima ona i lični život, koji se nikada ne može u potpunosti umetnikovoj zamisli podrediti. Ponekad izgleda da ona oblikuje majstora, a ne majstor nju.

 Sa rečima je drukčije. Reči se mogu povući, zaboraviti, drugim rečima drukčije rastumačiti, poreći. Kamen se u nekom kipu takođe može preoblikovati, ali samo do izvesne mere, ograničene oblikom prvobitnog modela. A preobražajima uvek jednom dođe kraj. Kad ne preostaje ništa drugo nego da se kip razbije, jer se ni u šta ne može pretvoriti. Reč je, međutim, beskonačno promenljiva. Kao dim. Kao senka. Kao duh. Jašući na rečima, može misao kuda god hoće otići, a da se ne oseća ni prema čemu obaveznom. Ništa ne poštujući, pa ni samu sebe. Nikakvim se zakonima ne podređujući, pa ni logičkim. Ni svojim sopstvenim. Logičari vele da i reči imaju svoje okove. I one, vele, ne mogu dalje nego što im dopušta dužina lanca kojim su za svoja značenja vezane. Ako je tako, što ima toliko neshvaćenih, različito ili pogrešno shvaćenih reči? Što iz reči čiji je smisao u ljubavi i praštanju sevne munja koja popali čitav grad?... A u jednom kiliksu možeš videti samo pehar za piće, i jedino bi ludak uzeo da u njemu vrši nuždu...’’

No, i pored antičkog i protobalkanskog davanja prednosti mislima i riječima, Pekić uviđa da oni nijesu ‘’ONO što, iznutra, uistinu ovaj svet gradi’’, kao ni bilo što drugo i drugačije duhovno, već je to čisto ONO materijalno, svakodnevno čulno, zanatsko, majstorsko (pre)oblikovanje gole, podatljive materije i svega onoga što nam nudi prosta prirodna realnost, ali i ONO što tom materijom i tom zanatski uobličenom predmetnom robom za svakodnevnu upotrebu rukovodi ne samo u procesu izrade i dolaska do finalne forme i izgleda, već i nakon toga, u trgovini, prodaji i kupovini, u zajedničarenju, dijeljenju i širenju njihove prisutnosti i uticaja u bližem i daljem svijetu. Iako zvuči paradoksalno, tek zanatstvo i proizvodnja, ali i trgovina čine da ljudi mogu razlikovati dobro i zlo, raj i pakao, jer samo i jedino oni omogućavaju da ljudi i svijet dođu do prepoznatljive konkretnosti i određenosti svojih života i bivstvovanja.

 ‘’Da li je, uza sve poštovanje prema zanatlijskim cehovima i trgovačkim komorama, tim nepriznatim graditeljima sveta, postao najednom sklon da i njihovoj stvaralačkoj sposobnosti postavi granice, i da u nečemu drugome, a ne u rukotvorenju, u materiji i prometu materijom, vidi ONO što, iznutra, uistinu ovaj svet gradi? Ne bi umeo sebi da objasni. Jer šta bi to stvarno graditeljsko bilo? Misao? Teško. Da se mislima svet gradi, davno bi već završen bio. Ovako ili onako. Čak  u ruševinama. Oslobođena svih granica i obzira, pošto bi u nemilosrdnoj Refleksomahiji uništila svaku antagonističku, čista bi misao svoje apsolutno slobodno biće do krajnjih formi dovela. Živelo bi se u totalnom raju ili totalnom paklu. A ljudi, možda, ne bi ni bili kadri da ih razlikuju. Nedostajala bi im sposobnost za bilo koja razlikovanja… Da je graditeljska jedinica Volja, svet bi, na milost i nemilost, prepušten bio osećanju da je promašen i na pogrešnom putu. lSvedržeća Volja ponašala bi se prema njemu kao ćudljivi umetnik prema ilovači. Mesila bi ga bez plana i doslednosti. Podređivala bi mu oblike potresima sopstvenog promenljivog raspoloženja. Nikad nedefinisan, svet bi večno bio gladan bilo kakve određenosti. Čak i smrti…’’

 

Može se reći da je upravo u ovome sadržana i Pekićeva filozofija istorije i čak i ontologija. A ne treba nikako zaboraviti – naprotiv! – da se Pekić na početku svoje mislilačke i književne karijere, čak i gotovo profesionalno, u svakom slučaju vrlo ambiciozno!, bavio filozofijom, te da je svoj filozofski pravac imenovao kao ‘’energijalizam’’, uspjevši čak i da uobliči njegove osnovne premise i zakonitosti. Uz to, ostavio je u filozofskoj ostavštini koju je sačuvala i prezentovala za štampu njegova supruga Ljiljana, i vrlo značajne komentare i ispise uz pojedina djela svjetskih filozofskih autora. No, to je tema i izazov svakako za neku drugu esejističku i interpretatorsku priliku i šansu!