Piše: Nikola Samardžić

Država koja je ušla u NATO, i postala prva naredna kandidatkinja za EU, vratila se u ibeovsku dilemu iz 1948, ogrnutu u mantiju i opštu javnu prevaru. Konkretno, zvanična Crna Gora kompromitovala je i NATO i sopstvenu bezbednost, i zaustavila integraciju u evropski svet, koji možda propada ali “srpski svet” uvek propada brže. Dok se pijana ljulja, ali nikako da padne, vlast koju podržavaju svi u Srbiji, Rusiji i Nemačkoj istupila je s Memorandumom ispisanim istom rukom koja je dokumentom istog naslova rasturila Jugoslaviju i sve nas učinila doveka, i duže, zaludnim i nesrećnim. 

Memorandum vraća Crnu Goru, i Srbiju, jer se vučemo kao creva, pred izbore koji su samo naizgled prevaziđeni tokom vremena i promena koje je sobom nosilo. Isto tako, niko normalan, naizgled, ne bi optirao za Staljina 1948, za Miloševića 1987, za Bulatovića 1997. Jedna neumitna logika propadanja nametnula je, međutim, Vučića 2012, toliko su prethodni zabrljali, i Krivokapića 2020, jer su prethodni vladali suviše dugo, brisali svaku razumnu alternativu samima sebi, iscrpljujući ukupan demokratski potencijal samo na jednoj, proevropskoj strani. Taj potencijal će se vremenom dalje topiti u neizainteresovatnosti koja takođe može da raste, i u oportunoj sklonosti da se bira srednje rešenje. A nudi ga Memorandum. I Milošević je bio srednje rešenje na izborima 1990. dok su ludaci, pred kojima je izgledao normalan, iskakali na svim stranama. I Vučić ima pred sobom kreature iz službi, koje će zastupati nekoliko političkih generacija, koje kosovare, zaturaju genocid i nude povratak na plansku privredu i društvo, pred kojima će i on da izgleda, možda ne normalan nego  manje loše rešenje.

Ne u EU je zajednička platforma svih relevantnih snaga na predstojećim izborima u Srbiji. Biće prisutna i u predloženim ustavnim promenama koje neće suštinski doprineti razvoju vladavine prava, dok će Ustav i dalje biti osnova relativizaciji svih evropskih, slobodarskih i ljudskih vrednosti, sistemskom i kulturnom kosovarenju. Za Crnu Goru su ponudili drugi model, da se okupe svi protiv najgorih, a da s najgorima ostanu na istom putu samoće i destrukcije.

Memorandum je izazov za EU i, posebno, Nemačku, istovremeno, kako podršku novoj memorandumskoj koaliciji usmeriti tako da ona bude evropska, i da se Crna Gora vrati u postavljene NATO standarde. Dok je memorandumska platforma, ispisana u službama susedne države i crkve, tome suprotna. Pobednička koalicija bila je, po jasnoj definiciji, samo udbaško-popovska provokacija, ali je ta bruka, ta skalamerija, zauzela svoje mesto i u vremenu, koje je najvažniji činilac života i umiranja. Uskoro ćemo zajedno biti na granici Šengena, koji će verovatno nadgledati združene evropske snage kako bi čuvale evropski prostor od stihijskih migracija i prekograničnog terorizma i kriminala, obezbeđujući neometano i slobodnije kretanje u okvirima samoga šengenskog prostora. Ako je za utehu, postaćemo neposredniji u smislu izazova ili pretnje. Svaka normalna ljudska jedinka imaće potrebu da dobije institucionalnu pomoć i vrednosnu podršku susedskog, razvijenijeg, srećnijeg sistema, gde su se uglavile Slovenija i Hrvatska, naši nekadašnji jugoslovenski partneri, a njihov uspeh je podsticaj da počnemo zajedno uraditi na sopstvenom. Krenule su upravo od Memoranduma. U smeru koji je u svemu suprotan.