Autor:

Живко Андријашевић

Личи на поданичку адорацију, али није: књаз Данило је највећи државник у историји Црне Горе. У најнеповољнијим политичким и економским околностима, упркос снажним унутрашњим отпорима и спољним непријатељима, он је створио државу. Али не државу која је у много чему држава само по форми, а то значи – да има законе који се не поштују, институције које половично или формално функционишу, поданике који не плаћају порез, границе које свијет не признаје... Држава коју је он створио, уистину је то била по суштини својој. Он је прогласио Црну Гору за књажевину, припремио државу за Граховац и у славној бици извојевао највећу побједу над Турцима у историји балканског ратовања, сломио протурску опозицију у земљи, која није дала да се државно јединство успостави и, на крају, добио званично међународно признање државне границе са Османским царством.

Државу коју је девет година стварао, оставио је свом насљеднику, који није имао других брига осим да је унапређује и модернизује. Стварати институције након Данилове смрти, била је само ствар буџетских могућности. О књажевој краткој владавини најбољи суд дао је његов савременик Лазо Поповић: „Под његовом владом оживје сиротиња и народ којега су давили и затуцали зли људи, свако нађе код њега правицу и велику обрану кад је заслужева. Он промијени суд цио, а стави да суде оне људе који су најдостојнији што их је наша за то, не бојећи се никога до Бога. Стави сенаторе, капетане, барјактаре, стотинаше, перјанике, десечаре, пописа војску, изгна мито да му нема трага, изгна лупеже из све земље, усјече данак, уреди Црну Гору, нагна и нејунаке да су јунаци, непоштене да морају бит поштени, ограничи Црну Гору и учини да је све државе признају за независиму."

Књаз Данило се убраја у велике државнике и зато што је одредио праву сврху држави коју је стварао. Држава му није служила као репресивни систем за одржавање личне власти, већ систем који има функцију да обликује, односно, политички, економски и културно еманципује црногорско друштво. А то значи, да развије осјећај поданичке одговорности према држави као политичкој заједници, осјећај припадности овом политичком организму, да одаљи друштво од сиромаштва и економског безнађа, да га забраном многих штетних обичаја одвоји од празновјерја и примитивизма. Црна Гора какву је желио да створи, требало је да личи на уређене земље у којима је боравио, а не на остатак неке заостале заједнице из XVII вијека. Он је, као ниједан владар прије и послије њега, одучавао свој народ од неморала, издаје, непослушности. Тако је у Законику који је донио, прописао смртну казну за крађу, па је још предвидио и новчану награду за онога ко убије лопова у крађи. Управо зато, када је сурово сламао политичке отпоре и смрћу кажњавао прекршиоце закона, чинио је то због тога што су се сви они нашли на путу стварања уређене и модерне Црне Горе, а не зато што су се они вријеђали његову владарску таштину. Сурово се обрачунао и са онима који су нашли савезнике у противницима своје земље, сузбивши до нешкодљивих граница једну експанзивну црногорску болест – издају.

Унутрашња политика књаза Данила јесте политика која је у служби једног програма, а не у служби одржавања његове апсолутне власти. Као владар који је свјестан да својим реформама може да буде Петар Велики црногорске историје, односно, да су му околности пружиле прилику да покаже своју величину, он безобзирно ломи све отпоре и противнике који су се испријечили између њега и великог циља. Зато он своје противнике види као противнике његових циљева, а не противнике његове апсолутистичке владавине. Њему није циљ да одржи неограничену власт да би могао да чини што хоће, већ да би могао да чини оно што њега, Зека Малог, треба да учини великим. Треба, наравно, разликовати борбу за идеје од жудње за задовољењем владарске сујете. Данило је, ипак, владар идеје. Таквим владарима власт и владавина су средство, а не циљ. Владари којима је једини циљ трајна и неограничена моћ, не држе до идеја, нити желе да унаприједе државу и еманципују друштво. Они унапређују само полуге своје власти и еманципују технологију манипулације поданицима. Књаз Данило је апсолутну власт користио да створи другачију и бољу Црну Гору, а не да од ње направи свој спахилук. Тадашња племенска памет га није разумјела, а његови противници га нијесу озбиљно схватили. Тако је и данас. Да се којим случајем књаз врати у данашњу Црну Гору, затекао би настављаче оних против којих се борио, окупљене у табору политичког примитивизма и издаје. Да ли је било узалуд, књаже? (izvor Pobjeda)