Piše: Božidar Proročić

Olena Stepaniv (ukr: Оле́на Іванівна Степа́нів) 7. decembra 1892., selo Višnivčik, okrug Peremišljanski, Lavovska oblast - 11. jula 1963, Lavov) - ukrajinska istoričarka, geograf, civilna i izuzetna vojna ličnost ličnost; prva žena na svijetu koja je zvanično upisana u čin oficira; Četar- (oficirski čin u vojsci Ukrajine ) Ukrajinske Galicijske Armije. Sestra Anania Stepanivaa, majka Jaroslava Daškeviča. Zatvorenik sovjetskih logora smrti.

 Neke osobe svojim rođenjem dobiju svoju zvijezdu pratilju koja ih na plavom nebu ovjekovječi da postanu simbol patriotizma i besmrtnosti u borbi za Ukrajinu. Jednom u Višnivčiku malenom selu Peremišljanske oblasti, u blizini slikovitog manastira Oče, prve korake napravila je djevojčica serafimskog (anđeoskog lica) koja će u mračnom dobu njenog odrastanja postati simbol borbe za za svoju domovinu. Pantocev Stepaniv i njegova supruga Minodori nisu tada znali da će njihova djevojčica Olena sa zlatnom kosom i uvojcima smeđih očiju svoju ratničku ljepotu i snagu prenijeti na prava bojišta Ukrajine. Ne samo lijepa već izbirljiva u naukama nije željela da bude samo prividnica koja je pod krinkom svojih roditelja čekala muškarca za brak. Želja  za znanjem i naukom dovela ju je do Lavova na univerzitet ,,Ukrajinskog pedagoškog društva “ i podpala je pod uticaj profesora poput: prof. Ivan Boberski, geograf, Stepan Rudnicki, direktor Aliksevič, pjesnik Vasilj Pačovski i drugi istaknuti intelektualci

Potraga za znanjem otvorila joj je svijet tajnih srednjoškolskih i slojevitih organizacija, đe se u više odeljenja učilo da se  puca iz vatrenog oružja, tu se upoznaje se sa sistemom ,,Manliherove puške“, prolazi sistem taktičke obuke i zasjede neprijatelju. Tamo ju je preporučila Sonja Jozičinska, a obučavali su je Ivan Lizanivski, Mihail Biliač, Kornilo Zaklinski, Kandak, Danilovič ... Drugovi kozaci Jaroslav Čiž, Roman Suško, Stepan Duvalo, Lev Golinati, Jackiv a drugi bili su zainteresovani za proizvodnju eksplozivnih materija(la), partizanskih metoda, divili se junačkim djelima jedinica ili malih gerilskih krugova u istoriji različitih naroda, o čemu je bliski prijatelj Ivan Čmola Maljovični znao i vješto pričao o tome. Slikovita i potpuna romansa okoline Lavova: Brojohoviči, Viniki, Čortivska  Skala postali su tada teren formacijskih šetnji (terenskim) kampom, vježbama staza, prilazima, zasjedama neprijatelja ...

Pohađanje seminara bio je vrhunac tadašnjeg obrazovanja za djvojčice, ali ne i za Olenu Stepaniv. Požurila je da upiše studije, završivši gimnaziju, a u jesen 1912. postala je student na Univerzitetu u Lavovu. U to vrijeme su postojala dva suprotstavljena tabora među studenata: tzv. ,,kulturnjaci“  koji su propovijedali konačnost baveći se isključivo studijima, ,,stvaranjem kulturnih vrijednosti“  i već gradeći svoju državu, i - ,,militaristi“  koji su prepoznali da samo oružane snage mogu proterati neprijatelja iz Ukrajinskih zemalja i uspostaviti Ukrajinsku državu. I Olena se pridružila ,,militaristima“ koji su svoj trud posvetili stvaranju vojnih organizacija i radili u tom pravcu po selima, u „Prosvetiteljstvu“, „Seču“, „Sokolu.“  Za nju to nije bilo odugovlačenje napornog rada univerziteta ili čak muzike koju je tada strastveno proučavala. Olena nije gubila minut vremena, pažljivo je planirala svoj posao. Od ranih jutarnjih sati pa sve do kasno u noć strogo se pridržavala podjele časova, što je takođe predviđalo učešće u svim važnijim izveštajima istaknutih govornika, posebno u političkim govorima takvih ličnosti kao što je organizator vojne obuke Poljak, Josif Pilsudski. Samo mladost daje takav priliv snage, energije i obima a da se ne osjeća umorno. Tada se sve čini važnim, zanimljivim, vrijedno saznanja. Život i svijet za Olenu Stepaniv, koja je samopouzdano marširala sa borbenim duhom mladosti, tada su bili značajni. Potreba za vojnom obukom za pripremu ukrajinskih oružanih snaga došla je do izražaja jer je vrijeme bilo nemirno i pripremao se rat. Ne samo studenti, već i stariji građani nadali su se oslobađanju Ukrajine. A 7. decembra 1912. godine održan je ,,Kongres ambasadora i uglednika“ , koji je odlučio da se u slučaju rata ,,krene protiv Ruskog carstva, kao najvećeg neprijatelja Ukrajine.“ Nedelju kasnije, povjerenički sastanak Lavovskih Ukrajinaca pod vođstvom Konstantina Malickog, Mari Bilecka i Olena Sičinska probudio je vojno mišljenje i želju među ženama da stanu u borbi protiv Rusije za nezavisnu, jedinstvenu Ukrajinsku državu. Dva izvještaja Konstantina Malickog i Olene Stepaniv objavljena su ubrzo (1913.) kao posebna brošura ,,Žene u drevnoj Ukrajini. “ Voljeni učitelj, energičan, pun predanosti i skromnosti, Konstantin Malicki vodio je čitav pokret Lavovskih patriota.

Njeno (Olene Stepaniv) prvo pojavljivanje i predstavljanje u časopisu ,,Djelu“ od 28. decembra 1912. godine: ,, Ratna oluja, koja je tako nedavno progonila našu zemlju s tako strašnim snom, čini se da se odavno odmiče od nas - koliko dugo? Ne riješimo li ovo pitanje, i šta god da nam donese budućnost, moramo biti spremni za svaki i najstrašniji događaj. Poslednji dani tjeskobe i nesigurnosti učili su nas koliko smo malo spremni za trenutak u godini koliko smo slabi, nesvjesni, i neodlučni za mase našeg naroda.

Zbog toga, iako su evropski diplomate sa ,,neba“ sklonili mirovne dogovore na političkom horizontu mi smo i dalje pod zankom borbenog vapaja. Naš narod mora biti spreman da se bori na svim poljima za pravo na život i razvoj, mora se sa njim razgovarati, jer ne znaju dan ili čas kada će stogodišnji neprijatelj pokušati da ga zadaviti poslednjim udarcem. Ali ova poslednja pobjeda nam može biti od koristi. Nije oblak nad svakim gradom ni svaki grom ne ubija - postoje oblaci koji donose plodnu kišu na jalova polja, postoje gromovi koje osvetljavaju mrak i pročišćavaju atmosferu. Radujemo se takvoj svjetlosti godine, koja će nam pokazati vlastiti put, koji će dovesti do naše sopstvene sudbine. Sastanak povjereništva Ukrajinskih žena od 14. decembra Razgovarali smo o tome kakav bi doprinos naše žene mogle dati u oružanom sukobu Austrije sa Rusijom, i priznale su hitnu potrebu, čak i da se nije dogodio rat, da iskoriste trenutak strasti da koncentrišu svoju energiju na vrhuncu koji će odlučiti sudbinu Ukrajinskog naroda.

Izvršni komitet osnovao je odvojene sekcije (sanitarne, agitacijske, blagajničke i druge po potrebi) kako bi pripremili Ukrajinske žene i širu javnost za blisku budućnost. Sa svim zahtjevima u poslovima pojedinih odeljenja, uz najavu onih koji žele da idu na posao u komitet, kome će se neprekidno upravljati dva puta nedeljno (utorak i subota) od 17-18 sati. uveče. u lokalu Ženske zajednice na ul. Černecki  26, prizemlje. Istovremeno, apelujemo na širu javnost da nam dostave imena i adrese svih Ukrajinskih žena u Lavovu da ih ujedinimo u našu organizaciju. A mi pozivamo žene da svaki naš poziv da svaku našu akciju upriliče u što većem broji i svojim živahnim učešćem u organizovanom radu daju dokaz razumijevanja duha vremena i potreba ukrajinskog naroda.“

Dvadesetšestogodišnja Olena Stepaniv bila je u središtu ovog pokreta. Dežurala je u domovima, učestvovala u medicinskim i vojnim vježbama koje su se odvijale u večernjim satima na Trgu Sokola- Oca. Podjelom na grupe i vojne orijentacije postala je dio mladih koji su sanjali o oružanoj borbi za svoju državu, jer tu državu ne mogu steći samo uz „kulturne vrijednosti“. Zbog toga su ih zvali ,,Pozivači“ nisu imali puške u rukama, oni su išli sa ,,ljuskama“  na Moskovljane ... Odbilo ih je Glavno vijeće Studentskog saveza, rekavši u štampi svim ukrajinskim studentima da su ,,pozivači“ organ kruga njima nepoznatih osoba ...

Na kongresu Ukrajinskog studentskog saveza, održanom povodom godišnjice Ivana Franka 2., 3. i 4. jula 1913., „militaristi“ su pobijedili u Lavovu zahvaljujući govoru Dmitra Doncova, čiji je izveštaj iste godine objavljen u posebnoj brošuri ,,Društveno-politička situacija nacije i naši zadaci. “ Zaključci Doncova odobreni su jednoglasno rezolucijama, mada je bilo protivnika militarističkog obrazovanja (vaspitanja) (Dnistrajanski, Didušok, itd.). U iščekivanju rata, Poljaci su grozničavo organizovali svoje „strijelce“ koji su u uniformama i puškama paradirali ulicama Lavova. Istovremeno, austrijska vlada odbačila je statut za ukrajinske ,,strijelce“, a cijelo stanovništvo Lavova priredilo je karnevalske dvorske gozbe i zadovoljstva. Nastup u dvorani Olene Stepaniv sa Ivanom Čmolojom, u uniformama i sa crvenim krstem na ramenu, kako bi prikupila pojedince za organizaciju strijelaca, naišao je na najveće ogorčenje.

Na kraju je dr. Kirill Triljovski dobio dozvolu od vlade za statut ,,Sičkih Strijelca“, kojoj su se kasnije pridružili i članovi studentske streljačke grupe. Maja 1913. najavljen je upis novih članova i Olena Stepaniv je tražila upis za žene. Odbijanje je motivisano činjenicom da je to trening za starije, ali će napraviti izuzetak i  prihvatiće kada to „toliko želi“. Kasnije je za redovne vojnike  stvorena ,,Sekcija Sičkih Strijelca II Divizije. “ Žene bi takođe mogle da pripadaju ovoj revolucionarnoj vojsci. Prva žena, oficir dobro poznata Olena Stepaniv, bila je uključena u glavno (vojni) personal. A kad su se studentkinje seminarkinje, zanatlijke i vladine službenice, ukupno njih 33, okupile su se u ženskom društvu, ona je postala komandant čete. Prva imena ovog slavnog odreda hrabrih žena Ukrajine u borbi za slobodu billa su: Katra Paculivna, Pavlina Mihailišin, Maria Petrunjak, Marija Gižovska-Krilik, Sofija Hudak-Lipkova, Maria Terelecka, Ana Lendzik-Car, Natalia Rihvicka, Emilija Kušnir, Ana Kušnir-Pletnikova, Maria Fedinak-Konik, Ivana Konik.Maria Čmir-Kosak, Sofia Čmir-Levicka, Sofia Navrocka-Trač, tri sestre Oriskivne, Stepania Paškevič, Savina Sidorovič, Olga Levicka-Basarab, Ganzda Dmitreko-Ratič, Ivana Murska, Ana Lonicka, Dora Vanivna-Vološak, Darija Bilinjska-Navrocka, Maria Bačinska-Doncov.

Zakletva je položena u kotlini Podlava, prugom Pidzamče-Ličakiv, i dodijljene su im strelljačke oznake. Međutim, tokom ratnih dešavanja, ova grupa žena strijelaca nije postupila jedinstveno. Zašto? Evo šta njen komandant (Olena Stepaniv) odgovara: ,, Jer u to vrijeme nismo bile u potpunosti svjesne kakve poslove žene treba da rade tokom rata. Nismo se dogovorile oko toga, ni raspravljali o tome, niti smo sebi postavili jasan plan - kakva bi žena trebala biti tokom rata. Bile smo borci različitih rodova. Pješadinke konjanici, napadači, vezisti, izviđači, pioniri, medicinske sestre itd. Da li u magazinima, intedurama, bolnicama, apotekama. A možda bi trebalo da zauzme slobodna mjesta na prvim linijama fronta ili u civilnim vladama, fabrikama? A možda - treba da bude svuda, prema sposobnostima, dobroj volji i želji? Da! Mi - mislim da ne samo žensko društvo ovdje, već i ženska četa - nismo jasno zamislili naš zadatak ni prije, ni tokom velikog svjetskog rata ni u danima novembra 1918. godine. Mi shvatili smo šta se dogodilo ili na šta smo vjekovima bile navikle (lonac i kuvanje), ali i đe bi trebalo da bude naše mjesto koje nam je pripadalo i trebalo je da to dokažemo, niti smo otkrili koji rad najviše odgovara ženi u vrijeme rata - prema njenom znanju, zanimanju, starosti i fizičkoj snazi. Ova stvar će razjasniti i osloboditi život vremenom. “

                               (Iz knjige Olene Stepaniv: ,,Uoči velikih događaja Lavov“)

Kada je 21-godišnja Olena Stepaniv započela svoju sudbinu r avgusta 1914. godine, suprostavljajući se tadašnjoj  tradiciju a dajući prednost životu i borbi za Ukrajinu. Izabrana u Zajednički komitet ujedinjenih strijelaca, napuštila je dom i roditelje. Odbačujući zabrane svog oca i neumoljive suze majke, ona je zajedno sa svojim bratom Ananijem otišla u Lavov, đe su formirani ,,Ukrajinski Sič Strijelci“, formirano Glavno ukrajinsko vijeće i formirana Vojna uprava. Uz nove dobrovoljce, ženska četa je sa strašću i revnosnošću ispunila sve zadatke. Ali u vojnom pohodu, zapovjednik Olena Stepaniv je izgubila svoju četu Evo njenog pojašnjenja:

,, Sastanak ženske čete zakazan za 28. avgust nije prošao kako treba. Bila sam ogorčena bile su protiv mene - zašto sama idem na teren, a ne vodim četu sa sobom? Razišli smo se i ništa nismo odlučili ...  Izgleda da Vojna uprava nije bila zainteresovana za mene, pa se Olena Stepaniv pobrinula za sebe. Pronašla je u ormanu sičovskog doma nekoga ko je ostao (sakriven) dala joj je sopstvene mjere i kupila visoke vodootporne čizme. Do streljačkog odreda (da bi stigla) bila joj je potrebna fotografija. U vojnoj uniformi, sa kosom skrivenom ispod šapke, otišla je fotografu, a kada je ženu prepoznala kao vojnika, prijavila ju je policiji. Uhapšena je sjutradan nakon snimanja fotografija, gomila svijeta se okupila oko nje i vikala: ,,Žena špijun! “ Međutim, situacija je postala jasna i prijetnja Talegrofom (konc logor) bila je iskljućena. Međutim, još uvek se vodila bitka sa Vojnom vlašću da se ženi omogući da ode na front. Prije odlaska stotina komandira legije, oficir Galušinski ju je skinuo iz voza. Ova „pažnju“ prema ženi bio je okrutan udarac za Stepaniv: „Bilo mi je žao i negodovala sam. Nisam slučajni gost među strijelcima. U steljački posao uložila sam dio svog rada i u izbijanje rata. Kako se usuđuje neko potpuno nov u životu streljaćkog borca zabraniti njegovu svetu dužnost da pogine u odbrani domovine.“

U jeku burnog i ljutog protesta protiv Vojnih vlasti, zapovjedniku ženske čete bilo je dopušteno da napusti Lavov sa novom streljačkom jedinicom pod dr. V. Starosoljskim. To se dogodilo 2. septembra, poslednjeg dana prije moskovske okupacije glavnog grada Galicije.

Od 1910.  godine studirala je na fakultetu Ukrajinskog pedagoškog društva (Lavov). Bila je članica organizacije ,,Plast. “ 1912.  godine upisala se u Univerzitetu u Lavovu na Filozofskom fakultetu , studirajući istoriju i geografiju. Tokom svog studiranja  aktivno je učestvovala u aktivnostima ,,Sokolskog društva“ ( u Lvovu ga je vodila njena prva ženska četa ). Ona je pozvala žene da aktivno učestvuju u građanskom, političkom i vojnom životu. Od tada se pridružuje organizaciji ,,Sič Strijelaca -II divizije . “ 1919. - 1921.  studirala je na Bečkom univerzitetu , odbranila doktorsku tezu. Od 1922.  predavala je istoriju i geografiju u (Lavovskoj gimnaziji sestara Vasiljanok prva privatna ženska gimnazija u Lavovu) i na Tajnom ukrajinskom univerzitetu u Lvovu koji je postojao od 1921-1925. Od 1945. do hapšenja 1949. godine bila je vanredni profesor na Univerzitetu Lavov. 20. decembra 1949. uhapšena je i poslata u Mordovske logore smrti. Godine 1956.  , puštena je iz zdravstvenih razloga, vratila se u Lavov , đe je živela do kraja života.

Bila je aktivni, suosnivač društva ,,Sič Strijelci  - II. divizije “ komadant ženske čete. 1914.  - pridružila se Komitetu udruženih streljačkih društava (Lviv), otišala na front kao komandant ,,Ukrajinske ženske čete Sič strijelaca. “ Učesnik u karpatskoj vojnom pohodu. Učestvovala u bitci za Komarnikami . Odlikovala je hrabrost u borbama za planinu Makivka (april-maj 1915. ), a kasnije je imala tu čast da postane horužnik (zvanje ukrajinskiih ofocira) i da nosi zastavu ukrajinskih trupa hrabro ispred vojske tokom čitave borbe!!!  Dana 29. maja 1915. godine, tokom bitke kod Lisovičami u oblasti Bolehiv, pala je u rusko zarobljeništvo  Od 1915. do 1917. bila je zatočena u Taškentu . Aprila 1917. - vratila se u Galiciju Bila je jedna od organizatora Novembarskog ustanka 1918. godine , aktivno učestvovala u poljsko-ukrajinskom ratu (1918-1919) ( Oficir Ukrajinske galicijske vojske ). Službenik za štampu u Državnom sekretarijatu za spoljne poslove ZUNR ( Zapadno Ukrajinske narodne Republike), službenik za štampu Ministarstva spoljnih poslova ZUNR-a u Kamjanjec-Podiljski. 1919.  godine otišla je u Beč sa diplomatskom delegacijom . 1920. udala se za Romana Daškeviča (ukr: Рома́н Іва́нович Дашке́вич 6. decembra 1892., selo. Tustanoviči (danas u gradu Borislav), Lavovska oblast - 12. januara 1975., Kufštajn, Austrija) - galicijski ukrajinski političar i vojna ličnost, pukovnik Vojske UNR-Ukrajinske narodne republike (general-horužnik u egzilu), pravnik, jedan od osnivača ukrajinske artiljerije. Sin Olene Stepaniv je Jaroslav Daškevič (ukr: Яросла́в Рома́нович Дашке́вич 13. decembra 1926., Lavov - 25. februara 2010., Lavov - ukrajinski istoričar, arheograf. Autor je više od 1700 naučnih radova. Predstavnik škole Mihail Gruševskog. Patio tokom Staljinovog terora.

Olena Stepanivna nagrađena je Srebrnom medaljom za hrabrost, i Vojnim krstom Ukrajine.

Autor je oko 75 radova, uključujući memoare „Uoči velikih događaja- Vlastita iskustva i misli 1912-1914, “ ,,Uoči velikih događaja“  (1943), Imenik ,,Zdravstvene zadruge“  (1930), monografija ,,Moderni Lavov“ (1943), ,,Rezerve rada u Lavovskoj oblasti“ ( 1949) itd. Nakon Drugog svjetskog rata radila je kao stariji istraživač i šef ekonomije u Lavovskom ogranku Instituta za ekonomiju Akademije nauka SSSR-a i kao istraživač u Prirodnjačkom muzeju Akademije nauka SSSR-a (1948-1949) sve do progona u sovjestski logor, nikada joj nije oproštena njena borba za Ukrajinu i pored izuzetnog doprinosa u nauci!!!

U čast sjećanja na Olenu Stepaniv imenovana je Lavovu ukrajinska gimnazija sa studijama ukrajinskog i engleskog jezika, koja se nalazi nu istoimenoj ulici. 1 novembar 2003. god.  Na fasadi gimnazija sestara, Vasilijanuk sada poznat kao Lavovska lingvistička gimnaziji đe je u periodu od 1921 – 1935 god. Olena Stepaniv-Daškevič predavala istoriju i geografiju, postavljena spomen-šloča Olene Stepaniv čiji je autor - vajar Jaroslav Skakun . Nakon otvaranja u skupštinskoj sali obrazovne ustanove, upriličena je prezentacija knjige O. Šablija i O. Vistak „Olena Stepaniv“ [

Dana 7. decembra 2012. godine  , na 120. godišnjicu rođenja, žene iz Prikarpata pokrenule su postavljanje prvo spomenika. Prvoj ženi oficiru ukrajinskih Sič strijelca Oleni Stepaniv-Daškevič, u Ivano-Frankivsku. 20. decembra 2012. u dvorištu Geografskog fakulteta LNU Ivana Franka Lavov je otvorena i postavljena spomen-ploča sto Oeleni Stepaniv. U gradovima Lavov i Nadvirna ulice su nazvane po njoj .

Svake godine dodjeljuje se nagrada u čast. Olene Stepaniv ”od 2015. godine predstavio je gradonačelnik Lavova. Nagrada se dodjeljuje ženama koje su dale značajan doprinos razvoju obrazovanja, nauke, kulture i javne sfere u Lavovu.

Sahranjena je na groblju Ličakivskom u Lavovu. Tako se rodila legendarna vojna slava Olene Stepaniv. Slobodni ukrajinski narod i dalje će joj uputiti poslednji pozdrav u budućnosti i zauvjek će zadržati poštovanje i zahvalnost za đevojku ženu i ratnicu koja je sastavljala i pjesme pesme poput ove o ,,Velikoj vijesti”, 4 kada je ona krenula u bitku sa teškim krstom Kozaka i đevojke borca!!!:

 Там то приступом до бою

Ішла Степанівна

І не найдеться в Европі

Дівчина їй рівна.

Іде сміло, в руках зброя,

Гарна як лілея:

"Ідіть вперед, стрільці мої,

На вас вся надія!

Ідім сміло в бій завзятий -

Це ж рідна землиця,

Перед нами - ось дивіться,

Як москаль валиться!.."

Пішли в поле на багнети,

Маківку зайняли,

Полягло їх там сто сорок,

Свого доконали.

Впало ворогів там много,

Цілий світ дивуєсь,

Що незнаний йому нарід

Москаля тратує.

Стає сміло в ряди війська,

Іде награниці

І боронить там завзято

Рідної землиці.

Іде бодро через поля

І через руїни,

Прикрашує історію

Неньки-України.

І сталася на тім світі

Велика новина,

Що в бій ідуть з тяжким крісом

Козак і дівчина.

Tamo je početak

bitke i boja

bila je Stepanivna

a nema u Evropi

đevojka ravna njoj

ide smjelo u rukama oružje

predivna kao ljiljan

idite naprijed strijelci moji

sva nada je na vama

idite smjelo u boj žestoki

to je rodna zemlja

pred nama pogledaj

kako pada Moskovljanin

ušli smo u polje sa bajonetima

Makivku* smo zauzeli

palo ih je tamo sto četrdeset

svi su skončali

pao je neprijatelj veliki

čitav svijet je zadivljen

oni neznaju moj narod

Moskalje pregazismo

postoje smjeli u redovima vojske

idu ka granici

i brane tamo okupiranu

rodnu domovinu

i idu bodre kroz polja

idu kroz ruševine

pišu istoriju

Majke-Ukrajine

i dogodilo se u ovom svijetu

odlična vijest,

Ono što se događa u bitci je težak krst

Kozak i đevojka.

                                   Makivka planina u Ukrajini