Naša crnogorska sela, osobito planinska, prije 50-60 godina, bila su ne samo živa, ni nalik na sadašnja, nego i duhom bogata. Teški fizički poslovi, bez ikakvih mašina, kad god bi se ukazala prilika, zamjenjivani su sjednicima, na kojima su se ljudi šalili, pričali razne dogodovštine , a često bi mlađi znali i zapjevati. U svakom selu su bili poznati oni koji su bili obdareni za razne vrste duhovnog “stvaralaštva”-jedni za lijepe priče iz prošlosti, svoje mladosti, drugi da se našale , na tuđ, ali i na svoj račun…

Neki su bili pravi majstori da, kako bi se reklo, snite neku šaljivu priču. U tome bi se nekad došlo do same ivice uvrede za onoga o kome se priča, ali, uglavnom, crta se ne bi prešla, a i ako bi, “pogođena strana” je bila tolerantna.

Ostalo je dosta tih nezabilježenih bisera dovitljivosti , lukavstva, mudrosti običnih ljudi , polupismenih seljaka. Obarde, selo u pljevaljskoj opštini, bilo je baš karakteristično po duhovitosti ljudi. Evo samo nekoliko primjera. Otvorena u Pljevljima “Nama” (Narodni magazin), po ugledu na rusko-sovjetske kovanice.

Počelo se u selu pričati o “Nami”, te ulazio u “Namu”, kupio u “Nami”, sreo nekoga kod “Name”. To stalno sluša Sajo. I veli ( ali ton bi to mnogo bolje dočarao)- ma šta im je ta “Nama”, moram i ja to da vidim. Ode Sajo u Pljevlja, i vrati se –“sve kažu “Nama”, “Nama”, nije nama nego je sve njima “.

Milosava, u svoje vrijeme, đevojka na glasu. Lijepa, ali , kao što obično biva, mnogo birala. i ostala neudata. A prosili je momci. I jedan od njih koji je bio nešto malo invalid, Obarđani bi rekli, čuruk, u nogu, ništa strašno. Bio je uporan prema Milosavi, ona se branila. I kad je viđela da joj ništa ne pomaže, potegne “krunski argument”. Kaže ona momku –Neće te kralj ( u vrijeme monarhije) za godinu dana, a ja da te uzmem za cio život, neću. Momak nije služio vojsku, a u to vrijeme, to je bila
ozbiljna mana, Kasnije, nije bila nikakva sramota ne otići u vojsku, a bilo je i onih koji su sve činili da izbjegnu služenje vojske , a to curama nije tako smetalo.

Ode Andrija u Beograd, da posjeti svoju ćerku u Studentskom gradu. Tamo su mu , stari studenti, bili i dvojica sestrića. Vodili ujaka svuda po velegradu i Andrija izbijao šale –na račun ljudi, jela u restoranima… Vrati se Andrija kući i priča, na svoj način, kako je bilo. Tada nas je u Studentskom gradu bilo više rođaka. I ,naravno, svi smo se okupili da vidimo Andriju, a on, kad se vratio u selo, pričao i o tome, pominjući pojedinačno svakoga. Kaže da je vidio i mene , a uz to ispriča da sa njegovom Jokom stanuje đevojka. “Rekoše mi da ide sa Vulovcem” ( ne kaže on moje ime, već me po ocu pomenuo). I sad ono glavno-“Gledam je, ono malo suknjice na njoj , Bog i moja duša, razumiješ ti, ne bi ni bremenicu začepio”. Ispričao sam ovo kasnije profesoru književnosti Blažu Nikoliću. On veli da je to prava književnost, da napravi takvo
poređenje.

Bremenica, ko ne zna, neđe je zovu burilo, je drvena posuda, valjkastog oblika, sa dvije strane zaravnjena, a u njoj se donosi voda sa izvora. Naravno, zatvorena je sa svih strana, a samo na gornjem dijelu su dva otvora , veličine rakijske čaše, i metalna cjevčica sa strane, da bi se voda mogla sipati. Bremenicu su žene nosile na leđima, sa uprtačima, a muškarci na ramenu. Svako jutro , nekad i uveče, bremenica se nosi na izvor , poturi se pod česmu. Kad se natoči, otvori se začepe drvenim čepovima , ali pošto oni nikada ne mogu biti takvi da potpuno “dihtuju”, da voda ne bi curila, morala se oko njih , drvenim šiljkom (koji je stajao na izvoru) uglaviti krpica , parče tvrđeg platna, obično od konoplje. I tako voda ne bi izlazila.

Eto, čega se Andrija sjetio, uporedio suknjicu moje đevojke sa tim parčetom platna kojim se začeplja bremenica. Tada su cure nosile takozvane mini suknje. To je bio modni hit. I jes, bila je kratka, ali baš toliko…? Ali Andrijina stilska figura-nema joj mane.

Isti Andrija, u jednoj prilici, veli- ovi inžinjeri ništa ne znaju. Kaže mu neko-kako , bolan, ne znaju. A Andrija odgovori-pa da znaju, ne bi moj Slobodan (sin) vozio traktor po selu bez pola dijelova.

Ilija Despotović