Viski kojim se u kabinetu Vučića proslavljalo osvajanje Nikšića, kao što se onomad slavilo ubistvo Đinđića, prosipao se po glavama onih građanskih aktivista, profesora, analitičara, levičara, novinara i sličnih koji su, imitirajući prepametnu Anu Brnabić, tvrdili da se Srbija ne meša u parlamentarne izbore u Crnoj Gori, a ako se meša, onda to čini da bi pomogla Đukanoviću i njegovoj partiji.

To što su srpski klero-nacionalisti iz vlasti i iz opozicije, iz crkve i akademskih krugova, iz tabloida i nevladinih organizacija, jednom rečju iz celine svoje osione i nadmoćne pozicije, padali u trans zbog uspešno ukradene pobede na izborima 30. avgusta, to se od njih očekivalo i to je njihovo normalno reagovanje. Ali šta je motivisalo takozvanu građansku inteligenciju u Srbiji da pobedu Vučića i šovinističkog krila Srpske pravoslavne crkve pozdravi sa oduševljenjem kao „talas slobode“ ili kao „svetlo iz Crne Gore“? Da bi opravdala ovu histeričnu reakciju ona je svesno lagala o stanju u Crnoj Gori opisujući ga kao „nepodnošljivu životnu situaciju“ ili kao „strahovladu Đukanovića“ pripremajući tako teren Vučiću za njegovu nadasve glupu izjavu da je Srbima u Crnoj Gori „bilo uskraćeno sve, osim vazduha“.

Ništa nije vredelo upozorenje grupe intelektualaca, potpisnika Apela 88, da se ovde ne radi o normalnoj parlamentarnoj utakmici već o akciji srpskog klero-nacionalizma da Crnu Goru vrati pod komandu Srbije i uključi u „srpski svet“, kao što nisu vredele ni činjenice o gigantskom modernizacijskom napretku Crne Gore u poslednjih 30 godina, ili činjenice da je prosečna plata u Crnoj Gori veća nego u Srbiji a indeks korupcije manji. Za opsesivno mišljenje koje rezonuje po utvrđenim obrascima, stereotipima i klišeima, za koje je „samo mrtav Indijanac dobar Indijanac“, dokazi i argumenti ništa ne znače.

A vrhunac blama ovog salonskog intelektualizma bilo je propagiranje teze da su Vučić i Đukanović „u dilu“ te da će, sledstveno tome, pad Đukanovića značiti početak pada Vučića. Ova lukava teza, kreirana u analitičkim odeljenjima srpskih kontraobaveštajnih službi, pokazala se veoma korisnom i efikasnom u totalnom propagandnom ratu Srbije protiv Crne Gore, naročito zato što su se na nju, kao na „bućkalo“, uhvatili pomenuti opozicioni građanski krugovi. A zamisao i namera ove teze bilo su vrlo jednostavni. Poređenje i izjednačavanje Vučića i Đukanovića nikako ne može da šteti Vučiću, uprokos tome što se Đukanović istovremeno opisuje kao sinteza zla. Vučić svoju popularnost u srpskom korpusu zasniva na nečem drugom, na radikalskom ultra-nacionalizmu, i ništa mu ne mogu naškoditi literarna poređenja sa bilo kime, kao što mu gotovo ništa ne mogu naškoditi ni optužbe za kriminal i korupciju koje se čuju u Srbiji. Nasuprot tome, ovo poređenje moglo je značajno da naškodi Đukanoviću: za njegove protivnike ono je predstavljalo „dokaz“ da Đukanović nastoji da u svoje mutne radnje uvuče čak i poštenog Vučića, dok će njegove pristalice sigurno biti vrlo razočarane ukoliko je on zaista isti kao Vučić, ili ako se bar poseje sumnja da su oni „u dilu“.

Tako se to radi u specijalnom ratu.

Nikakva uteha sada ne može biti saznanje da su neki od obožavalaca „demokratskih promena“ u Crnoj Gori u međuvremenu shvatili koliko su doprineli najvećem spoljno-političkom uspehu Vučića i cementiranju njegove vladavine. Šteta je, reklo bi se, nepovratno napravljena, crnogorski referendum o nezavisnosti faktički je poništen, sa svih rukovodećih položaja u državnoj upravi i u javnim preduzećima Crnogorci su isterani na ulicu, a na njihova mesta dovedeni su mediokriteti ukoliko su se izjasnili kao Srbi i ako su dokazani vernici Srpske pravoslavne crkve, celokupna sakralna imovina Crne Gore poklonjena je Srbiji, ukinuta je nacionalna avio-kompanija da ne pravi konkurenciju Er Srbiji, dok je Crna Gora, stvarno iako ne formalno, pretvorena u srpsku koloniju. Sa „pobedom“ u Nikšiću intenziviraće se proces etničkog čišćenja Crnogoraca i svega što je crnogorsko kao „komunističke izmišljotine“, a usput će biti počišćeni i svi „Turci, Šiptari i ustaše“ koji su komandovali srpskom Crnom Gorom u doba nenarodne Milove vladavine. To je put kojim će se pod vođstvom Vučića i Srpske pravoslavne crkve kretati DF, Demokrate i URA, uz obilatu podršku političkih eksperata i nacionalne i građanske opozicije iz Srbije.

Međutim, tu se sada neočekivano pojavio jedan veliki problem. Na izborima u Nikšiću Đukanovićeva partija ostvarila je bolji rezultat nego na parlamentarnim izborima i pokazala da je i dalje ubedljivo najjača politička snaga u Crnoj Gori, dok su klero-nacionalisti, uprkos propagandnoj i finansijskoj pomoći iz Srbije, jedva dosegli do većine. Ako bi se taj rezultat ponovio i na parlamentarnim izborima onda bi DPS, sa svojim tradicionalnim partnerima, tj. sa partijama Bošnjaka, Albanaca i Hrvata osvojila nadmoćnu većinu i trijumfalno se vratila na vlast.

Ovaj scenario izaziva paniku u redovima srpskih klero-nacionalista. Oni su i inače veoma zabrinuti i u strahu od toga šta će se dogoditi ukoliko Evropska unija i Bajdenova administracija prepoznaju pravu prirodu projekta „srpskog sveta“. Zato će njihova akcija na zatiranju crnogorstva i Crne Gore biti u narednom periodu još brutalnija, pri čemu Vučić i SPC očekuju da tu njihovu akciju svesrdno podrži i opozicija u Srbiji svojom učenom analizom da će pad Đukanovića automatski dovesti do pada Vučića